Intervju: Dušan Nedeljković

Roman „Odsev“ Dušana Nedeljkovića, preko noći je stekao status knjige o kojoj se priča, ali i našao svoje mesto na listi najtraženijih knjiga. O razlozima zbog kojih je „Odsev“ u kratkom periodu našao put do srca čitalaca pričali smo sa autorom romana:
 
„Roman 'Odsev' je pre svega narativ koji je proživljen i s kojim svako od nas može da se identifikuje. Ja važim za pisca koji ne podleže žanrovima, tako da mi je privukao pažnju komentar jednog čitaoca da ja nisam samo pisac, nego životopisac. Ljudi vole iskrenost bez mnogo fantaziranja i izmišljanja, kada prepoznaju tekst za koji im se čini da su sami mogli da ga napišu, i kada im se ostavi prostora da domaštaju nastavak, to je prečica ka uspehu kod publike.“ 
 
San većine pisaca je da otkriju čarobnu formulu koja garantuje uspeh dela. Na osnovu vašeg iskustva, koji su neki od potrebnih sastojaka u tom pravcu?
 
Iskreno, nemam pojma. Mislim da svako od nas ima skrivene talente samo je pitanje da li će se uopšte upuštati u kreativno izlaganje publici. Ja sam čovek radija, odradio sam mnogo emisija gde sam morao da imam koncentraciju da se držim iznad površine prosečnosti, da budem zanimljiv slušaocima. To sam samo prebacio na pisanje. Pišem kao što govorim. Ne verujem u namrštene ćutologe koji svoje priče usmeno ne dele sa poznanicima. To mi je pokazatelj dosade. Ne volim dosadne pisce. Dosadni ljudi nam mobinguju živote. Ne znam kako nije promovisana u smrtni greh?!
 
Slažete li se sa konstatacijom da je vaš roman „urbana verzija 'Boljeg života' koji se kulturološki izmestio u 21. vek“?
 
Postoji „novi talas“ urednika u izdavačkim kućama kojima ja beskrajno verujem. Ako je Ivana Misirlić to tako okvalifikovala, ja tu nemam šta da dodam. Postoji u svakom slučaju razlika između „Boljeg života“ Gige Moravca i ovog u romanu „Odsev“. Porodične priče su uvek jako zanimljive iz insajderske perspektive. Ipak smo mi narod koji rado gleda u tuđi tanjir i novčanik.
 
Da li je to što govorite o nekim prošlim vremenima i „Beogradu kojeg više nema“ produkt nostalgije, ili prosto pišete o nečemu što sami dobro poznajete?
 
Začude se ljudi kada kažem da sam roman nažalost morao da krenem iz mistifikovanih osamdesetih. U tom mom „nažalost“ krije se istina o tim godinama. Ljudi koji pričaju o lepoti osamdesetih ili nisu učestvovali u njima ili lažu. Te „čarobne“ osamdesete su trajale oko dve godine i vrlo se dramatično završile po ekipu koja je kreirala taj mit. Bio sam svedok, znam o čemu govorim. 
 
Šta je ono što ste posebno voleli u osamdesetim, a što se nepovratno izgubilo?
 
Voleo sam mladalačku slobodu koja je bila sputana, hrabrost koju smo imali da razbijamo kliše komunizma, i pre svega bezbrižnost roditeljskog novčanika. Iluzije o savršenom svetu i političkom uređenju u kome će svi biti srećni, držale su nas na punom gasu. Sve se to vremenom razlilo. Mnogi ljudi su nažalost poklekli i polakomili se. Ne bih voleo da živim njihove živote. To je baš ružno.
 
Često se mogu čuti kritike na račun generacija koje dolaze. Šta roditelji mogu učiniti da poboljšaju stvar? Na koje naslove usmeriti naraštaje koji, reklo bi se, više vole mobilni telefon nego knjigu?
 
Kao roditelj dvoje dece ja nemam nikakav problem, niti slutim. Čuvam im osmeh na licu u ova globalno smutna vremena. Nemam strah od progresa koji se ubrzao. Pa i nas su kao mlade gledali kao vanzemaljce kada smo vozili rolere i slušali vokmen. Svaka generacija živi po nekim pravilima koja na mladost ne gledaju blagonaklono. Klinci će sami prepoznati šta im je bolje. Da zure u mobilni ili se igraju u parku. Oni što se igraju u parku-čitaće knjige.
 
Interesantan je podatak da pre ovog romana, reč „odsev“ nije postojala u našem rečniku. Šta tačno znači i gde ste za nju čuli?
 
Odsev je kolokvijalni izraz doktora i znači stanje kada je pacijent preminuo, ali neki refleksi još uvek rade. U tom stanju čak se i poneka reč izgovori. Čuo sam je u razgovoru i odmah me je opčinila. Odsev će se, nadam se, uvesti kao legitiman glagol u jezik. On znači stanje kada si: „ni tamo-ni ovamo“.
 
Šta privlači vašu čitalačku pažnju? Koju knjigu ste u skorije vreme pročitali „u dahu“?
 
„Džef u Veneciji, smrt u Benaresu“, Džefa Dajera je maestralno delo 21. veka. Svako treba tu knjigu da pročita. To je to. Narativ sadašnjosti bez ulizivanja komercijalnim efektima.
 
Ko su ljudi koji su u današnje vreme spremni da za knjigu odvoje i poslednji dinar?
 
Oni koji su od početka sebe naučili da se svakodnevno obrazuju i informišu. Čitanje knjiga oplemenjuje, uliva hrabrost, vežba mozak. Dok čita, čovek se izdiže iznad sebe. Pomenuo sam na početku hiperprodukciju kao posledicu komercijalizacije svih segmenata društva. Knjige danas, nažalost, više prodaju naslovi i korice nego sadržaj. Oni koji tome ne podlegnu nego pronađu pravi roman, to su ti ljudi, i ja ih mnogo volim.
 
Tekst: Eva Čuburović
Izvor: Hello magazin