Intervju - Dr Nele Karajlić: Može Sarajevo bez mene

Nenad Janković alias Nele Karajlić studirao je orijentalistiku na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Osnivač je sastava Zabranjeno pušenje, autor i glumac TV serije Top lista nadrealista u kojoj je nagovešten raspad Jugoslavije, zatim serije Kod složne braće. Autor je muzike za film Emira Kusturice Crna mačka, beli mačor.

S bendom je imao turneje po Evropi, Južnoj Americi i delovima Azije. U maju 2005. nastupao je u Kanu tokom filmskog festivala, a na koncertu su učestvovale filmske zvezde Salma Hajek i Havijer Bardem. Zbog problema sa srcem povukao se s muzičke scene i otisnuo u svet pisanja u kome se rodio autobiografski roman Fajront u Sarajevu.

Pucanje po šavovima
Kako se nekad živelo u Sarajevu, kakav je fajront u Sarajevu o kome ste pisali?

Nije to bio presladak život kako se misli, jer vidim da su se svi navukli na tu moju priču o Sarajevu u romanu. Pisao sam prijateljski, s puno ljubavi, ali to što sam ja napisao u suštini ne preporučuje nikome da se vrati u to vreme.

Zbog čega se nikad niste vratili u Sarajevo?

Nema tu mnogo ljudskih razloga, to je politika. Sarajevo je krenulo, kao i cela Bosna i Hercegovina putem s kojim se nisam slagao, ali to je valjda i logično... može Sarajevo bez mene.

U televizijskom serijalu Top lista nadrealista imali ste zastrašujuću viziju o ,,sarajevskom zidu“ i deljenju Sarajeva na istočno i zapadno. Da li ste to intuitivno osetili ili je reč o analitici?

Teško može da se od klinaca, koji su tad imali 23 i 24 godine, traži neka dublja analitika. To je bio strah od tog monstruoznog sistema gde se sve delilo po nacionalnom šavu. Iz tog straha je i došla ideja da se napravi taj ,,sarajevski zid“ koji je na neki način i obeležio čitav period... kraj dvadesetog veka i pucanje Jugoslavije po nacionalim šavovima koje je napravilo nove zidove.

U to vreme bilo je neshvatljivo da može Sarajevo da se podeli. Da li je to samo politika ili stvar mentaliteta?

U pitanju je istorijski proces koji je očigledno nezaustavljiv, koji je uzeo maha još pre 200-300 godina i koji je vrlo vešto vođen od svih zavojevača koji su moj rodni grad držali pod kontrolom. Svako ko je dolazio u Sarajevo, uključujući i ove danas, radio je na tome da se narodi između sebe zavade, kao i da postoji sve manje poverenja između njih. Tih 90-tih godina došlo je do kulminacije takve politike, što je rezultiralo tragičnim ratom. Nadam se da će danas narodi u Bosni otvoriti karte jedni prema drugima i vratiti međusobno poverenje, i da neće biti više zakulisnih radnji, kao ni očekivanja da će im neko rešiti probleme.

Slobodan od ljubavi
U romanu Fajront u Sarajevu navodite primer Georgija Gurđijeva. Zašto ste baš njega citirali, i to u smislu gušenja ljubavi?

Gurđijev je jedan od likova na koje sam naleteo u životu, mislim na njegove radove. Ljudi malo znaju o njemu, jer je on mističar, teozof, čovek koji je pravio čudne revizije filozofije ljudskog roda... Nisam njegov sledbenik da bih se bavio njegovom metafizikom, niti njegovim intelektualnim bravurama. Međutim, on je imao interesantnu priču o svom ocu u knjizi Moj susret s velikim ljudima, u kojoj govori kako ga je otac uvek navikavao da se ne zaljubi u nešto, odnosno da bude slobodan od svojih ljubavi. Kad počne da uči matematiku i zavoli je, otac ga usmeri na muziku, kad instrument oseti kao deo sebe, otac ga prebaci na pisanje... Na taj način ga je učio da bude spreman da promeni život. Ta veština koju je Gurđijev stekao u detinjstvu da se prebaci s jedne akcije na drugu, uspela je da ga kao ličnost oslobodi svih stega i zavisnosti od ljubavi. Pokušao sam tu veštinu da primenim na svom slučaju... Kad mi bude dosta muzike, krenem s Nadrealistima... ali sad sam silom prilika ostavio i jedno i drugo i pišem knjige.

U romanu ste rekli da niste stekli tu veštinu i da niste uspeli da se odreknete ljubavi prema muzici. Istina?

Daleko od toga. Moj ego je prejak da bih mogao da se oslobodim tih veza sa prošlošću i sa onim aktivnostima u koje sam bio zaljubljen. Neophodno je da imaš izbrisan ego iz sebe da bi živeo kao što je živeo Gurđijev - blaženo.

Sledbenik Domanovića
Bili ste avangarda u svemu što ste radili, ali i satiričar svih vremena u kojima živite. Satira vas privlači ili posedujete urođenu osobinu da sagledate svet iz tog ugla?

Mislim da su obe stvari koje ste pitali, tačne, i da je to neki deo mog tela i moja sociopsihološka struktura. Isto tako smatram i da je satira deo nekog vremena u kome smo živeli. Sarajevo je, inače, poznato po nekom specifičnom humoru koji je građen iz tog međusobnog nepoverenja različitih nacionalnosti, u kome jedna reč ima pet značenja. Pravo je čudo kako Radoje Domanović nije rođen u Sarajevu a ne u Srbiji, a mi smo bili njegovi sledbenici. Satira je bila jedna vrsta oružja kojim smo se mi, pa i ja, branili od svih mogućih nedaća koje su nas zapljuskivale.

I od nekih anomalija... U vašem romana provejava slika veštačkog spoja različitih nacionalnosti...

Očigledno je da živimo u vremenu koje nema milosti, a ono liči na francuski brzi voz koji ide 300 na sat. Voz koji ima samo 12 sekundi da se zadrži na jednoj stanici, ko ne uskoči, propustio ga je. A s druge strane, dosta nas je pokušalo da pretrči šine ispred toga voza, pa je odleteo u vazduh. Vreme je toliko neurotično da ne možete da se osvrnete iza sebe. I ja sam ukrao vreme samo zato što sam imao zdravstvene probleme sa srcem, da ih nisam imao, verovatno bih sad gulio neku binu. Ovako sam se povukao, pišem i imam vikendicu gde gajim paradajz koji od štetočina štitim vodom u kojoj je bila potopljena kopriva.

Zahvaljujući muzici i radu na filmu, obišli ste različite destinacije i upoznali svetske filmske, sportske, muzičke zvezde...

Poklopilo se da je muzika koju sam pisao bila konkurentna, a i sad je. Dosta sam radio na tome, a sve je eksplodiralo posle Kusturičinog filma Crna mačka, beli mačor. Počeli smo da pravimo velike koncerte po svetu i tu smo zaista nailazili na zanimljive ljude i inspirativne države i gradove. Te godine su bile uzbudljive, toliko da me posle preseklo srce, i to ne samo figurativno.

Među poznatima vas je fascinirao i fudbaler Maradona?

Fascinirao me je način na koji komunicira s drugima. On je neko ko pažljivo sluša sagovornika, što nije karakteristično za ljude sa scene. To je njegova dobra osobina, dok pričate on vas upija očima i vidite da ima puno razumevanja i strpljenja.


O knjizi koja je odmah postala hit

Kroz autobiografski roman Fajront u Sarajevu (Izdavačka kuća Laguna i Kompanija Novosti) popularni frontmen nekadašnje grupe Zabranjeno pušenje, dr Nele Karajlić, ispričao je neodoljivu priču o odrastanju, sazrevanju i starenju u jednoj zemlji koja se krvavo raspala. „Fajront u Sarajevu“ je jedan od onih rok koncerata na kojima je dr Karajlić sa sebe skinuo sve, bacio se međ raju i ostavio na stejdžu i poslednju kap svog koševskog znoja.

Autobiografija dr Neleta Karajlića „Fajront u Sarajevu“ izdata je krajem juna i odmah je postala književni hit, sa rekordnom prodajom od 25.000 primeraka za samo dvadesetak dana. Međutim, autor smatra da je mnogo bitnije da knjiga ostane kao svedočanstvo jednog vremena.

Knjiga počinje 2011, u trenutku kada autor dobija infarkt, a završava se 1992, kada je napustio rodni grad. Reč je o retrospektivi svega što se dešavalo u prvih trideset godina autorovog života. Prema njegovim rečima, Sarajevo je bilo rezultat ozbiljnog eksperimenta Komunističke partije i Josipa Broza Tita.

„Eksperiment je prošao katastrofalno. Raspao se uz krv, ali je, s druge strane, dao rezultate koji su bili zaista neočekivani, kao što je, između ostalog, i rok muzika“, dodao je Nele.

Autor: Violeta Aleksić
Izvor ONA magazin