Intervju, Dejan Stojiljković: Kultura deli sudbinu društva

Dejan Stojiljković, autor bestselera Konstantinovo raskršće i mnogih drugih jednako popularnih dela, poput, trilogije o Nemanjićima, čiji se poslednji nastavak očekuje narednog meseca, romana Duge noći i crne zastave, Kainov ožiljak,  Znamenje andjela – ekskluzivno je govorio za radio Koprijan. Ovaj svestrani umetnik, radio je i na mnogim drugim projektima, pisao je scenarija za stripove i predstave po motivima svojih dela, a takodje je i jedan od scenarista televizijske serije, koja se upravo snima, Senke nad Balkanom.

Veći deo Vašeg književnog stvaralaštva su romani protkani istorijskom tematikom, pa se stiče utisak da su Vam te teme iz savremenog života manje zanimljive i inspirativne. Jesam li u pravu?

Moja prva knjiga Leva strana druma se bavila tim savremenim temama, životom mladih u Nišu. Ali, ja sam veliki ljubitelj istorije, tim pre što je srpska prošlost  jako kontraverzna, pa sam zato uglavnom zainteresovan za pisanje istorijskih romana. Čerčil je jednom prilikom rekao da Balkan ima više istorije no što može da podnese, što svakako važi i za Srbiju, pa je samim tim mnogo dobrih tema i dogadjaja o kojima se može pisati, jer se kod nas za 10 godina desi više presudnih istorijskih dogadjaja nego u recimo Švajcarskoj za dvesta godina. Isto tako, sve ono što se već desilo u ogromnoj meri korespodnira sa današnjim dogadjajima. Kako ja gledam na to, a istog su mišljenja i mnogi veliki, ne samo srpski, već i svetski istoričari istorija je jedan ciklični prosec koji se vrti u krug i često ponavlja, tako da se i danas dešava sve ono što se dogadjalo pre sto ili dvesta godina. I sada kad čitate Branislava Nušića ili Radoja Domanovića, stičete utisak da oni govore o Srbiji u vremenu sadašnjem. Isto tako kada uzmete u ruke knjige profesora Radića koji opisuje korupciji u Vizantiji, shvatate da se takve stvari dešavaju i danas, ne samo kod nas, već svuda u svetu.

Menja se forma odredjenih dogadjaja, a suština ostaje ista. Zašto?

Suština je ista, jer se tiče ljudskog karaktera, koji se kroz vekove nije ni malo promenio, samo se promenio istorijski trenutak.

Koliko prosečan stanovnik poznaje našu istoriju, i znamo li da napravimo razliku između stvarnih istorijskih činjenica i mitova?

Mi imamo mitologizovanu istoriju, te je naš narod te dve stvari vrlo često mešao, a naša istorijska nauka nažalost nikada nije bila dorasla zadatku da te dve stvari razdvoji. Čak su i neki naši istoričari i kvaziistoričari, a naročito ovi drugi podržavaju ideju da se te dve stvari ne posmartaju odvojeno, pa tako i dalje mislimo da nas je, recimo, Vuk Branković izdao na Kosovu, da smo izgubili Kosovsku bitku, da su Mrnjavčevići ubili Uroša Nejakog, da je Knez Lazar bio veliki državnik i vojskovodja, mada je njegov sin to bio mnogo više od njega, da je Konstantin  Veliki bio manijakalni ubica i tako dalje. I naš obrazovni sistem forsira jedan dosadan i suvoparan način učenja, koji dece ne vole, pa ga vrlo brzo zaborave, tako da se i dalje ne radi skoro ništa po tom pitanju.

Kritika Vam uglavnom zamera, u Konstantinovom raskršću recimo istorijski revizionizam, a u Nemanjićima to što ste Stefana Nemanju predstavili, ne kao svetovno lice, nego kao običnog čoveka, osobu sa manama i vrlinama. Koji je komentar na to?

Još se ni jedan istoričar nije oglasio po tom pitanju. Da bi neko to mogao da tvrdi, trebalo bi najpre da poznaje istoriju. Kod nas, naravno postoje stručnjaci koji se time bave i do sada ni jedan od njih nije osporavao sadržaj romana, ali jesu neki drugi ljudi, neki nesvršeni studenti i predstavnici drugih profesija. Druga stvar u vezi Konstantinovog raskršća, koja takođe opovrgava takve navode je da je to delo fikcija, tako da se mora posmatrati sa više nivoa, a ne jednostrano kako to pojedinci čine. Što se tiče Nemanjića ja sam i očekivao da će jedan zilotski deo SPC reagovati na taj način. Po njima, svetovna lica moraju se posmatrati samo i isključivo kroz žitija, koje smo mi naravno proučavali, ali se ne smeju književno interpretirati. Očigledno da neki crkveni oci misle da decu i dalje donose rode, pa mi je jako žao što smo im razbili tu iluziju.

Koliko traje priprema za pisanje istorijskih romana?

Ukoliko imatre stručne konsultante, posao ide mnogo brže, ali ako se sami bavite istraživanjima, što sam ja u početku radio, treba vam mnogo više vremena. Sada, na sreću, imam puno prijatelja istoričara, koje konsultujem za svaki konkretni slučaj, pa ne moram da kopam po istorijskim spisima.

Sa Vladimirom Kecmanovićem sarađujete već duže vreme na pisanju romana. Kainov ožiljak  je vaš zajednički roman, a sada i trilogija o Nemanjićima. Kako ste došli na ideju da se okušate u pisanju u tzv. četiri ruke?

Mi se dugo znamo i veliki smo prijatelji. Meni je sinula ideja da zajedno pišemo Kainov ožiljak, jer je Vlada već imao jednu priču o Ivi Andriću, tako da sam zaključio, pročitavši je, da mi nedostaje upravo ta njegova književna statika i filozofija i da bi bilo dobro da zajedno uradimo projekat. U početku je to trebalo da bude roman iz dva dela, jednog koji bih pisao ja, a drugi on. Međutim, tokom rada smo shvatili da možemo da napišemo tzv. roman sinteze, pa smo prilagodili stilove i rezultat je bio Kainov ožiljak, a kasnije i trilogija Nemanjići. Da smo uradili dobar posao, govori i podatak da  je skoro nemoguće provaliti ko je šta pisao, iako su mnogi pokušavali.

Kada možemo očekivati poslednju knjigu iz trilogije o Nemanjićima, i da li će Duge noći i crne zastave dobiti svoj nastavak?

Već idućeg meseca izaći će treća knjiga o Nemanjićima, koja će se zvati U ime sina. A u toku je priprema rukopisa za Olujni bedem, nastavak romana Duge noći i crne zastave, koji je zamišljen kao petoknjižje. Najkasnije do septembra očekujem da će ta knjiga izaći iz štampe. Moram da napomenem da imam zaista velika očekivanja od tog dela.



O čemu će biti reči u Olujnom bedemu?

Radnja tog romana se dešava samo nekoliko meseci nakon  posledjih dogadjaja iz Dugih noći i crnih zastava i direktan je nastavak te priče, koja je usledila posle pada Pirota. Ovoga puta radi se o opsadi Niša, koja se dogodila u ranu jesen 1386. godine. To je jedna epska bitka, jer je na čelu turske vojske Murat lično, a ne veliki vezir Ali-paša koji je predvodio bitku za Pirot, za koju će se ispostaviti da je bila Pirova pobeda, jer su Osmanlije imale ogromne gubitke. Opsada Niša trajala je 25 dana. Niš je pao. Međutim, nastavak te priče je vrlo zanimljiv, jer su Turci, doneli jednu jako čudnu odluku, još uvek istorijski nerazjašnjenu. Krenuli su, nakon te bitke ka Prokuplju, a ne Kruševcu. Naišli su na jedan nepristupačan teren i u bici kod tog grada doživeli najveći poraz u istoriji osmanskog perioda. Sultan Murat je jedva izvukao živu glavu, a imperiji su trebale tri godine da se oporavi, kako bi opet krenula na Srbiju. Vašim slušaocima će biti zanimljivo to što će u knjizi biti reči i o tvrdjavi Koprijan, nadomak Doljevca.

Poslednjih godina stiče se utisak da se o tom periodu dosta piše, u najavi su i neke serije što ranije nije bio slučaj. Zašto je to tako?

Pa, imali smo komunistički period, kada carevi i kraljevi nisu bili aktuelni. Onda je usledio period nacionalnog budjenja, ali je uglavnom bio fokusiran na Lazara i Kosovsku bitku. Inače, priča o Nemanjićima je prerasla u knjige, iako je prvobitna zamisao bila serija u režiji Dragana Bjelogrlića. Medjutim, sa sredstvima koja su bila na raspolaganju, nemoguće je uraditi seriju kojom bismo bili zadovoljni, pa se od projekta odustalo.

Ali ste uradili scenario za seriju Senke nad Balkanom, u režiji Dragana Bjelogrlića, koja se upravo snima. Šta nam možete reći o tome?

To je mistični triler, koji obradjuje mnoge zanimljive teme kroz 11 epizoda. Naime, 1928. godine u Beogradu se desila serija ritualnih ubistava. Ubijen je jedan ruski sveštenik u Ruskoj crkvi, a tom prilikom iz crke je nestalo nešto vredno. Drugi slučaj ubistva pokrenuće jedan domino efekat. Beograd je, inače tada bio jedno jako čudno mesto, centar šverca opijuma, ima mnogo kriminalnih afera,  medjunacionalnih sukoba, država je pred raspadom, a nad Balkanom se nadvija senka rata, pojavljuje se i jedna ruska paravojna formacija pod generalom Vrangelom. Tajkuni i vojna obaveštajna služba vode zemlju, govori se i o zaveri nakon koje je u združenoj terorističkoj akciji ubijen kralj Aleksandar Karadjordjević u Marseju. Dva inspektora policije istražuju slučaj, a jedan od njih je upravo Dragan Bjelogrlić. Mnoge stvari će gledaocima biti  šokantne, netipične za naše prostore, uradjene po uzoru na BBS-ijeve serije, ali podsećaju donekle i na moderne ruske filmove.

Po Vašim scenarijima nastale su i predstave. Zašto se Konstantin više ne igra?

Konstantin je drama koja je rađena za godišnjicu Milanskog edikta i igrana je 13 puta, a onda skinuta sa repertoara, iz meni nepoznatih razloga. To je komad o vlasti, pa iako je namenski radjen za jedan dogadjaj tema je univerzalna. Pretpostavljem da se njen sadržaj nekome  nije svideo. A na repertoaru  pozorišta u Šapcu imam dve predstave koje se i dalje igraju, Kainov ožiljak i Duge noći i crne zastave. Mada, posle tog iskustva, zaključio sam da mi rad na filmu više odgovara. Pozorište je svet koji mi nije prijao,tamo  ima puno sujete, frustracija, dosta stvari koje nemaju veze sa umetnošću. Ja volim ljude koji su ostvareni i pozitivni, pored kojih mi je prijatno, sa kojima mogu da se družim, što u pozorištu nije slučaj.

Vrlo često može se čuti komentar da se umetnost razara iznutra. Kakvo je Vaše mišljenje o tome?

Naravno da ima i toga. Znate, kad pozorišni glumac ima obavezu da odigra odredjeni broj predstava, da ima striktno odredjeno radno vreme, vi ste od njega napravili činovnika i tu ima malo umetnosti, a mnogo svega ostalog. Srpske kulturne institucije su kadrovske deponije, gde svaka stranka zapošljava svoje ljude, koji nisu kvalifikovani ni za kakav drugi posao, pa su tu jer nemaju gde drugde.

Jesu li i nagrade koje se dodeljuju u kulturi, konkretno, u ovom slučaju  za književnost kompromitovane? Sada je aktuelna afera sa dodelom nagrade za najčitaniji roman godine, a i NIN-ovu nagradu prate skandali.

Upravo te dve nagrade koje ste pomenuli su vrlo kompromitovane. A ova prva, za najčitaniji roman godine je čak i ukinuta, kako se ne bi dodelila Draganu Velikiću za Islednika. Znamo šta se dogodilo prošle godine kada se Filip David, tadašnji dobitnik, ogradio od prisustva predsednika RS na ceremoniji dodele, pa pretpostavljam da su se i sada pojedinci uplašili Velikićeve reakcije, jer je on poznat kao neko ko nema dlake na jeziku.

Postoji li lobi u književnosti?

Naravno da postoji. Beogradski je najjači, a postoje tu i razne druge burazerske i ideološke varijante. Za pojedine nagrade se tačno zna ko može, a ko ne može da ih dobije. Kad  pogledate ko su članovi žirija, već možete da pretpostavite ko će biti pobednik. Mnoge odluke su skandalozne, na primer kada je nagradu za roman dobila knjiga koja uopšte nije roman. NIN-ova nagrada je najviše obesmišljena, jer u poslednjih 20 godina, samo nekih pet pobedničkih knjiga nešto vredi, jer su preživele sud vremena. Kultura deli sudbinu društva, jer stanje u društvu korespondira sa stanjem u umetnosti. Mnogi ljudi misle da su svi umetnici, samim tim sto su predstavnici tog kulturnog miljea, posebni, pozitivni i da nisu politizovani i podložni korupciji. Neki zaista nisu, ali ima i mnogo onih drugih.

Autor: J. K.
Izvor: koprijanradio.com