Intervju - Dejan Stojiljković: I tata i pisac „s merakom”

Autor „Konstantinovog raskršća” i predstave „Konstantin” najavljuje da će se u novom romanu i TV seriji ponovo zabaviti srpskom istorijom iz doba Nemanjića, nalazi vremena i za strip i za fudbal, ali glavna zanimacija mu je – kći Tara.

Vitezovi reda Zmaja – neustrašivi vojvoda Milan Toplica i njegov pobratim, čuveni mačevalac Ivan Kosančić – krenuli su u proleće 1386. godine, po nalogu srpskog kneza Lazara Hrebeljanovića, u potragu za otetom pravoslavnom svetinjom koju su iz manastira odneli osmanlijski pljačkaši. Dvojici junaka se pridružuje i mladi, svojeglavi vitez Miloš Obilić, da tako zasluži ruku najmlađe Lazareve kćeri, a pomaže im i prijatelj kraljević Marko Mrnjavčević.

Epski junaci iz omiljenog doba srpske istorije, ovekovečeni i u narodnim desetercima, ponovo su „oživeli” posle više od šest vekova u „Dugim noćima i crnim zastavama”, prvom bestseleru mladog a već proslavljenog pisca Dejana Stojiljkovića. Sva tri njegova dosad objavljena romana u veoma kratkom roku stekla su ogroman broj čitalaca, popularnost među ljubiteljima istorije i simpatije stručne kritike, koja ga je proglasila jednim od najperspektivnijih domaćih pisaca.

„Konstantinovo raskršće” objavio je 2009. nakon dve zbirke priča koje su izašle u Nišu („Leva strana druma” i „Low life” i danas imaju neku vrstu kultnog statusa). Radnja je smeštena u vreme Drugog svetskog rata, kad nacisti u okupiranoj Srbiji tragaju za izgubljenom relikvijom – mačem kralja Konstantina – uz koju bi zavladali svetom. Knjiga je osvojila nagrade „Miloš Crnjanski” i „Svetosavski pečat” i ušla i u najuži krug za „Ninovu” nagradu, po njoj je napravljen i strip, a u međuvremenu je Stojiljković rešio da se ponovo pozabavi legendarnim ličnostima iz prošlosti svog rodnog grada, Niša, ovoga puta se usredsredivši na rimskog imperatora Konstantina.

U godini obeležavanja Milanskog edikta i podsećanja na vladara Rimskog carstva koji je prvi priznao hrišćanstvo, Dejanova priča je prvo pretočena u pozorišnu predstavu „Konstantin” u režiji Juga Radivojevića (u koprodukciji Narodnog pozorišta u Beogradu i Narodnog pozorišta u Nišu), a zatim objavljena i kao roman „Znamenje anđela”, koji je dosad imao već pet izdanja.

– Iako se čini da je taj uspeh došao preko noći, dosta sam radio na njemu, uložio mnogo truda u istraživanje i samo pisanje, tako da je on rezultat jednog dugog i iscrpljujućeg posla. Strip je bio neka vrsta nadogradnje cele te priče, nakon što su propale razne opcije za filmsku adaptaciju, i Dragan Paunović koji je crtao strip uradio je izuzetan posao. Istorijska drama „Konstantin” nastala je iz segmenata romana koji je tada još bio u rukopisu – kaže za „Magazin” Dejan Stojiljković.

U gradu Dekse Pantelejskog

Otkuda tolika njegova zainteresovanost za prošlost?

– Pripadam generaciji koja je odrasla uz istorijske priče, o partizanima ali i kosovskim junacima, tako da sam se vrlo rano „upecao” na istoriju. Nemam poseban period koji mi je naročito privlačan, sve mi je u našoj i svetskoj istoriji veoma intrigantno i zanimljivo, od antike, preko srednjeg veka do svetskih ratova. To najbolje ilustruje vremenski raspon u kojem se dešavaju dela na kojima trenutno radim – uverava nas Dejan.
Sa Vladom Kecmanovićem piše scenario za seriju o Nemanjićima koju će snimati Dragan Bjelogrlić, ovih dana je završio i, kako kaže, davno započeti komad „Kalčina kafana” koji se bavi ponovnim susretom Kalče i Sremca u Nišu 1900. godine (ta komedija biće postavljena na scenu Narodnog pozorišta u Nišu), a piše i za jednu grupnu zbirku priču o Gavrilu Principu i Sarajevskom atentatu...

– Bez velike žurbe radim i na knjizi „Olujni bedem”, nastavku romana „Duge noći i crne zastave” koji se bavi pretkosovskom Srbijom. Ovoga puta biće opisani pad Niša i bitka na Pločniku. Pored junaka iz prve knjige (Kosančića, Obilića, Toplice...) u priču uvodim i jedan novi ali i te kako prepoznatljiv lik, Banović Strahinju – navodi vredni Nišlija, u rodnom gradu poznatiji kao Deksa Pantelejski. Pseudonim potiče od naziva naselja u kojem je odrastao, Pantelej, ispod brda Vinik gde su u vreme rimskog Naisusa bili vinogradi i gde je i Dejanov vinograd. U tom tada elitnom kraju su patriciji podizali vile, tu su se 1189. godine sreli Stefan Nemanja i Fridrih Barbarosa, sada je na tom mestu Crkva Svetog Pantelejmona.

I dinastija Obrenović je svojevremeno imala ideju da se Niš gradi sa te strane, gde je klima bolja a priroda izdašnija, ali je razvoj ipak krenuo drugim smerom.

Hedonista na književnom zadatku

Iako je širu popularnost stekao kao pisac, Dejan Stojiljković je studirao prava u Nišu, onda napustio fakultet i posvetio se novinarstvu (sarađivao je sa više dnevnih listova i časopisa, bio je glavni i odgovorni urednik portala „Niškafe”, urednik „Strip presinga” – magazina za „devetu umetnost”, voditelj programa na radiju), uz to se bavio teorijom stripa (prvi je laureat nagrade za teoriju stripa „Nikola Mitrović Kokan“), inicirao Treš festival... U međuvremenu se oženio i postao porodični čovek mada, kako priznaje, nije prestao da bude hedonista. Ili boem, kako bi neki drugi rekli.

– U moje strasti spadaju fudbal, strip i sve one lepe stvari koje mi južnjaci podvodimo pod turcizam „merak”. To je jedna specifična vrsta strasti prema životu, druženje sa prijateljima, kafana, muzika, gurmanluci, žene, vino... – razdragano nabraja naš sagovornik.

U jednom svom tekstu sebe je ovako opisao: „Otac šestogodišnje devojčice. Suprug. Sin. Brat. Južnjak. Nišlija. Navijač Arsenala. Nediplomirani pravnik. Potpredsednik fan-kluba Predraga Živkovića Tozovca i mančesterske grupe „Nju order”. Kolekcionar stripova. Filmofil. Pivopija. Gurman. Bivši novinar.”

Čitaoci njegovih romana mahom su uvereni da je Dejan po osnovnoj struci istoričar. Kako to da je njegov život ipak krenuo drugim pravcem?

– Kada sam upisivao fakultet davne 1996. nije bilo katedre za istoriju na Filozofskom fakultetu u Nišu. Prava su bila neki nužni izbor, mada sam tamo na prvoj godini imao predmete u vezi sa istorijom, kao i rimsko pravo i latinski jezik, to mi je kasnije dosta pomoglo. Na vreme sam napustio fakultet, kada sam shvatio da visokoškolska diploma više nema onaj značaj kao nekad i da pravnika i ekonomista ima kao pleve. Kolege koji su mi u to vreme prebacivali zbog te odluke mahom ne rade u struci, ili uopšte ne rade već drežde na birou i tezgare kao konobari ili prodavci – odgovara Stojiljković.

Za sebe danas može da kaže da je profesionalni pisac, jer živi od prodaje svojih knjiga, prevoda i pisanja kolumni. Pored ostalog, od prošle godine piše i za „Politiku” i kaže da mu je to posebna čast i privilegija.
Kako je njegova porodica reagovala na Dejanovu odluku da batali akademsko obrazovanje i osloni se na neizvesne prihode od „slobodnjačkog nizanja reči”?

– Za razliku od ostalih roditelja koji, kada čuju da sin hoće da im bude novinar ili književnik, pitaju „A šta će ti to u životu? Što ne budeš doktor, pekar, lekar, vodoinstalater?” ja nisam imao taj problem. Podržavali su me i majka Milijana, poreklom iz Toplice (iz sela Ivan Kula koje je nekad bilo vlastelinski posed Ivana Kosančića), i otac Živorad, sad pokojni. On je bio veliki ljubitelj književnosti i veoma načitan čovek, tako da su tomovi raznih kompleta klasika koje je stalno kupovao dosta pomogli u mojoj prvobitnoj edukaciji. A čitao je sve, od Andrića do Apdajka, od Crnjanskog do Orvela... Bio je mašinski inženjer, ali se u to vreme u SFRJ nekako podrazumevalo da intelektualac, ma kog usmerenja njegovo formalno obrazovanje bilo, mora biti upoznat bar sa dometima klasične književnosti. Jedino mu se nije sviđala moja opsednutost stripom. Omiljeni pisac mu je bio Dobrica Ćosić i bio je neverovatno ponosan kada sam mu doneo knjigu sa ličnom Ćosićevom posvetom njemu. Mislim da je tad definitivno shvatio da sam nešto postigao u životu i da nisam pogrešno postupio kada sam odlučio da pisanje postane moj životni poziv – ističe Dejan.

A od malih nogu je, tvrdi, želeo da bude pisac. Ili bar strip-scenarista. Za njega je taj čudesni svet u knjigama i stripovima bio bekstvo u neku drugu, lepšu i bolju stvarnost.

– Prvi uzor mi je bio Ticijano Sklavi, scenarista stripa „Dilan Dog”. Kasnije sam otkrio Frenka Milera, Alana Mura i Nila Gejmena. Od književnika uzora tu su Kafka, Andrić, Crnjanski, Selimović, Pekić, King, Jursenar... Od savremenika bih pomenuo Gorana Petrovića i Vladu Pištala – nabraja Stojiljković.

U primirju s padežima

Da li mu je to što je rođen i odrastao u sredini gde se govori sa južnjačkim akcentom i ne koriste baš svi padeži ikada predstavljalo problem?

– Ima jedna stara izreka: „Čovek se na sve navikne, sem Nišlija na padeži”. Ljudima je uglavnom simpatično kada zavlačim malo „po niški”, mada se trudim da ne preterujem jer onda zna da izgleda vulgarno i napadno. Postoji dosta zabluda o južnjačkom govoru, pre svega zbog njegovog karikiranja u vidu likova kao što su Tika Špic ili nekih jeftinih skečeva. Staroniški jezik je jezik „Zone” i „Ivkove slave”, to je specifičan dijalekt, veoma lep i egzotičan i njegovo mesto u srpskoj književnosti je nesporno – tvrdi Dejan.

Iz niškog „miljea” je potekao i njegov neknjiževni, ali ne manje omiljen, ovoga puta stripski lik Ekstra Gedža, koji je „pustio u svet” uz saradnju sa grupom prijatelja.

– Bio je to pokušaj da se napravi prva južnomoravska grafička novela. Priča o Milisavu Lukiću alijas Ekstra Gedži koji je zaštitnik turbo-folkera i zemljoradnika. Uradili smo četiri epizode, crtač je bio, paradoksalno, iz Republike Srpske, sjajan momak po imenu Predrag Ikonić. Davno je to izašlo u obliku strip-albuma koji je brzo rasprodat, voleo bih da uradimo reizdanje i, zašto da ne, i neku novu epizodu – priznaje mladi Nišlija.
Koje još talente skriva u sebi?

– Nekada sam crtao i slikao i bio solidan u tome, ali, nažalost, nisam razvio taj dar. Kažu mi i da ne pevam loše, ali nisam baš siguran da je to tačno. Svejedno, imam gitaru koju povremeno sviram, znam da udarim nekoliko akorda. Nekad sam sanjao da budem dobar gitarista, pa da skidam solaže Majka Oldfilda i Vlatka Stefanovskog, ali za to treba dosta vežbe, a ja sam malo lenj i malo više zauzet. Zato povremeno volim da puštam muziku po kafićima, to mi ne ide loše. Ljudi naročito vole moje „mančesterske” plej-liste gde kombinujem Nju Order, Smitse, Džoj Divižn, Stoun Rouzis, Šarlatanse, Prajmal skrim, Ijana Brauna... – nabraja pisac svoje muzičke idole.

Iako živi od pisanja, Dejan se, tvrdi, ne oseća lagodno kada se uz njegovo ime i prezime prikači zvučna titula „književnik”. Nije mu prijatno ni kad ga ljudi prepoznaju i zaustavljaju na ulici, pa je u jednom tekstu napisao da zato sada na famozno pitanje „Je si li ti onaj što je napisao ’Konstantinovo raskršće’?” odgovara; „Ne. Ja sam samo tata.”

– Ja tu u stvari parafraziram Stivena Kinga koji je u pogovoru svom romanu „To” napisao da se i pored silnih napisanih knjiga i svetskog uspeha najviše oseća kao otac i muž i da je to njegovo prevashodno zanimanje. Tako sam ja pre svega otac jedne sedmogodišnje devojčice Tare i suprug njene mame Hristine, pa tek onda sve ostalo – skromno će tamnooki žitelj rimskog Naisusa, grada koji zahvaljujući njegovim romanima prevedenim na nekoliko stranih jezika ponovo postaje mesto prepoznato na svetskoj mapi.

Onoj na kojoj su purpurnom bojom označeni Rim, Atina, Carigrad...

Pečenje rakije veća umetnost od pisanja

Dejan Stojiljković je posebno ponosan na (još) jedno svoje umeće – pečenje rakije. Jednom je izjavio, možda u šali a možda i u zbilji, da mu je lakše da napiše roman od 500 strana nego da ispeče kvalitetnu lozovaču.
Njegov je deda, priča, sredinom sedamdesetih godina prošlog veka kupio vinograd na Viniku, brdu severozapadno od Niša, iznad Panteleja, i tu pekao izvrsnu rakiju. Posao je nakon njegove smrti nastavio Dejanov otac uz pomoć sinova. Posle očeve smrti Dejan nije nastavio tradiciju. „Lozovaču od grožđa iz našeg porodičnog vinograda danas peče moj brat Vladan. Ja sam se ograničio na konzumaciju”, ne bez nostalgije primećuje pisac.

Jer, njihova rakija se dobija od grožđa iz kojeg nije otakano vino (za razliku od komovice koju peče većina Nišlija), ne dodaju joj ni šećer, zato je ona sasvim prirodna. Nakon pečenja se stavi u staklene balone u koje se ubacuje neko parče drveta, najbolje mlada bagremovina, da izvuče kiselinu i loše sastojke, da „prevri”. Zato je za Dejana pečenje rakije veća umetnost od pisanja: zahteva više rada, veću posvećenost, mnogo strpljenja i pažnje...

Autor: Aleksandra Mijalković
Izvor: Politika Magazin