Intervju - Branislav Janković: Mi retko kada želimo da se suočimo sami sa sobom

Pred nama je maštovit, uzbudljiv i moderan roman o ljudskoj drami. O malim ljudima i velikim iskušenjima. O borbi dobra sa zlom. Čiste, jasne i jezgrovite rečenice ne ostavljaju dilemu šta je pisac želeo da poruči. Roman „Suze Svetog Nikole“ napisan je u formi pripovedaka koje povezuje zajednička nit – glavni junak Gmitar Milošević, srpski ratnik koji se iz prvog svetskog rata vraća u svoje mesto da se suoči sa sopstvenim demonima. I klupko će početi da se odmotava.

Najčešći odovori čitalaca na pitanje, kako bi ste u jednoj rečenici opisali Jankovićev roman „Suze Svetog Nikole“ bili su: „Strašno i sjajno“, „Ovo boli kad se čita“, „Nekoliko puta sam prestajao i počinjao jer me je bilo sramota onoga što sam saznao o sebi u ovom romanu.“

Šta god rekli o knjigama Branislava Jankovića jedno je sigurno: nikoga neće ostaviti ravnodušnim. A to je, kako sam autor kaže, i svrha književnosti jer ravnodušan čitalac je najveća kazna za jednog pisca.

Branislav Janković: Ljudi sve manje čitaju, ne zato što ne vole ili ne žele, već zato što nemaju vremena. I onda naiđu na nešto, neću reći ni dosadno ni nekvalitetno, što im ne izazive nikakvo osećanje niti reakciju. Najgore za jednog pisca je da čitalac posle čitanja ne postavi sebi nijedno pitanje. Da ne razmisli o onome što je pročitao, da ostavi roman i dohvati se naredne knjige. Romani u kojima vam je sve jasno loši su romani.



Napisali ste knjigu o gresima, putu iskupljenja i suzama koje dolaze kao znak da je molitva uslišena, a gresi okajani. Verujete li da svako od nas ima priliku da ispravi greške iz prošlosti?

Mogu li gresi da se podvedu pod male ili velike? Nekome je nešto što je učinio ili je učinjeno njemu, neoprostivo, nekom drugom ta ista stvar nije vredna ni sećanja, a kamoli nečeg tako teškog kao što je davanje ili traženje oproštaja. Ne znam možemo li mi sami da ocenimo težinu sopstvenih grehova jer uvek nađemo neki izgovor da bi smirili savest i prešli preko svojih (zlo)dela. Molitva? Mislim da umesto molbi Bogu da nam oprosti, bolje da zamolimo ljude o koje smo se ogrešili da nam oproste. Bog će ionako videti to. Suze Svetog Nikole jesu roman o prihvatanju grehova i strašnoj potrebi da se čovek očisti i spase, bez obzira na cenu, ali i priča o nevinosti, o vremenu pre nego što smo postali to što jesmo: stari, ozlojeđeni, cinični, besni, spremni na pravljenje grehova. I uprkos tome verujem da svaka greška može da se ispravi i da ništa nije toliko upropašćeno da ne može da se popravi. Suze su dobar početak na tom putu.

Nečiste sile su metafora zla samih meštana. To ih je nateralo da se pogledaju u ogledalo i suprotstave se zlu. Kakav odraz bi mi videli danas, kada bismo se suočili sa sobom?

Mi retko kada želimo da se suočimo sa sobom ostavljajući taj (koliko god mi hteli da ga izbegnemo) neodložan dvoboj za neke druge dane, kada ćemo se osećati boljim i jačim. Pa, prolazimo pored tog ogledala u hodnicima naših godina i tek onako, usput, pogledamo tu osobu umornog lica, oklembešenih obraza, sa podočnjacima i praznim pogledom. Osmeh joj liči na blagi početak facijalisa, a zubi su joj kao u kurjaka. Okrenemo se iznenađeno misleći da neko stoji iza nas, jer taj Dorijan Grej, to ružno stvorenje u ogledalu nismo mi. Skupimo ramena, pognemo glavu i prođemo, a dani prolaze. Pa, ugasimo svetlo kada idemo tim hodnikom ili čvrsto zatvorimo uši da ne bi čuli vrisak tog jadnog stvorenja. I tako slepi i gluvi tumaramo u sopstvenom životu. Zvuči previše teško i pesimistički? Možda i nije. Pogledajte se u ogledalo. Možda se ono smeši.

Zašto je baš Sveti Nikola dobio ulogu svedoka i hroničara tih događaja u selu?

Glavni junak romana, Gmitar Milošević, prešavši Prokletije i ugledavši more, obećava sebi da će uz svog, Svetog Jovana, slaviti i sveca koji čuva mornare i putnike, Svetog Nikolu. Postaje mornar na francuskom brodu i nastavlja da i posle Prvog svetskog rata luta Evropom. Posle osam godina, vraćajući se kući i pored starog proročanstva da to ne sme, on pravi dogovor sa Svetim Nikolom da zaštiti njegov Studenac. Svetac počinje da piše dnevnik tih dana, kao svedočanstvo o hrabrosti seljana koji su, pogledavši se u ono ogledalo, prihvatili svoje grehe i krenuli da ih okaju. I uvek mi je bilo fascinantno što pola Srbije slavi sveca koji je zaštitnik mornara i putnika na moru. Možda ga i mi, poput glavnog junaka, prizivamo sa brodova, da nam pomogne u borbi sa našim hrehovima.

Postoje li sličnosti sa prethodnom knjigom “O vukovima i senkama” koja je izazvala prilično kontroverzi jer je bacala jednu drugačiju sliku na paganizam i hrišćanstvo u Srba?

Baš nikakve. Suze Svetog Nikole totalno su drugačiji roman, više okrenut našim unutrašnjim životima, bez podsećanja na prelomne trenutke naše istorije i bez pominjanja slavnih ličnosti. U jednom trenutku shvatite da su ljudi pored vas, oni koje srećete na ulici, znani ili nepoznati, oni čije slike vidite na fejsbuku, oni koje nikada nećete upoznati, da su svi oni… junaci, i da su deo istorije. Suze Svetog Nikole posvećene su njima jer bez nas, malih junaka, veliki ne bi ni mogli da postoje. Više je junaštva u našim svakodnevnim životima nego u svim ratovima zajedno.

Zašto svetac plače?

Ne plače on, to su naše suze.

Koliko je bilo opasno pisati izmedju mašte i istorije i da li se čitaoci bune šta se u stvari zaista desilo a šta je samo tvoja priča?

Najlepše u pisanju fikcije je što smete sve, apsolutno sve. I da se nadate da će se to nekome dopasti. Stvorio sam svoj prostor, imaginarni svet koji funkcioniše i bez ikakvog prethodnog znanja čitalaca o temama u knjizi poput staroslovenske mitologije i religije. U romanu O vukovima i senkama porušio sam mnoge mostove što je kod nekih koji su pročitali knjigu izazvalo zgražavanje, a kod nekih oduševljenje. Hteo sam da podstaknem maštu, a ne da ponudim neki novi mit ili konačnu verziju nečega. Zvanične verzije me nisu zanimale, zato su u mom romanu izmenjene. Uostalom, otkud znate da su tačne? Jedno vreme me je pitanje da li je tačno sve to što se napisali? zabavljalo. Sada me plaši. Možda je moja verzija tačnija odzvanične. Ali nazovimo moju istoriju alternativnom; lepo zvuči, a i skratiće jezik mnogima koji misle da je svet počeo od njih da se okreće. Čitaocima se dopalo. Nudi nešto o čemu ranije nisu mogli nigde da čitaju.

Kako procenjujete budućnost knjiškog izdavaštva u Srbiji ako znamo da su, negde u svetu, elektronske biblioteke i knjižare još pre neku godinu pretekle štampana izdanja?

Nikada knjige neće prestati da se štampaju. Uvek će da postoji neko ko će se baviti magijom zvanom izdavanje knjiga, i mi, koji ćemo i dalje upražnjavati ritual zvani čitanje okretanjem stranica, sa posebnim, tajnim pokretom, znanim kao lizanje kažiprsta. Uostalom, mnogo je nas kojima je odlazak do knjižare ili bibiblioteke svojevrsno hodočašće. Možete li da zamislite svet bez biblioteka? To je kao da vam neko sruši ckvu, nudeći vam ikone, oltar i paljenje sveća preko kompjutera. Ne mogu a da ne pomislim na Reja Bredberija i njegov Farnehajt 451. Više se plašim za čitaoce nego za izdavače.


Misliš li da knjiga gubi na kvalitetu ako je čitamo pomoću elektronskih čitača?

Knjiga ne gubi na kvalitetu, naravno, pod uslovom da je to što u njoj piše kvalitetno, ali gubi na osećaju koji pruža čitaocu, a to je baš ono zbog čega, između ostalog, volimo da čitamo. Kupljenu knjigu prvo omirišete, skoro kao hranu koju trebate da jedete, uživajući u tome. Palcem brzo prelistate stranice pazeći da ih slučajno ne presavijete ili izgužvate. I do kuće vas nosi sreća i zadovoljstva skorog susreta ”oči u oči” sa tajnom koja se nalazi u njoj. Ako elektronska knjiga ”pobedi”, kako će se pisci susretati sa čitaocima? Preko Skajp-a? I kako će da vam potpišu knjige? Slanjem potpisa preko meila? Nemam ništa protiv elektronskih knjiga samo ne želim da me iko ubeđuje da je to bolje, jednostavnije i brže. Pogotovo ne lepše.

Uloga umetnika u društvu?

Ovde više ne možete da postanete ni disident jer niko više i ne obraća pažnju na ono što pričate ili kažete. Niko vas neće uhapsiti ili proterati zbog onoga što napišete. Prošlo je vreme Dva raba, Vođe, Vojka i Savla, Vunenih vremena. Samo da ne prođe i vreme umetnika. Ali što reče moj nišlija Branko Miljković: “Ako smo pali bili smo padu skloni.”

Autor: Slaviša Pavlović
Izvor: Srpski glas, Melburn