Intervju - Branislav Janković: Duša je čudan svat

Branislav Janković je rođen u Nišu i više od dve decenije se bavio novinarstvom. U izdanju izdavačke kuće Laguna objavio je dva romana: „O vukovima i senkama" i „Suze Svetog Nikole" koji su zbog svojih tema izazvali mnoge komentare i polemike. Trenutno sprema svoj treći roman i ne sumnja da će opet podići prašinu.



Iz novinarstva ste se našli u književnim vodama. Kako je došlo do toga?

Mislim da je dvadeset pet godina provedenih u novinarstvu bilo sasvim dovoljno. Što neko nekad reče: novinarstvo je sjajna profesija ako se ostavi na vreme. Jednostavno, posle toliko godina došlo je vreme da se najzad posvetim onome što volim, a to je pisanje. Prateći svoje želje, što je osnova svega što radimo u životu, odlučio sam da preko noći ostavim dugogodišnju karijeru novinara i postanem pisac. Da li se tek tako postaje pisac? Nikako. Ali izgleda da sam pored sreće imao i malo talenta, pa je taj prelazak uspeo. Sad mi je krivo što to nisam uradio ranije. Mnogo se bolje osećam u lakovanim cipelama pisca nego u istrošenim starkama novinara.

Inspiracija. Ili način na koji pisac stvara.

Ljudi. Mesta. Mirisi. Dodiri. Običaji. Istorija. Budućnost. Teme su svuda oko nas, potrebno je samo izabrati ono o čemu želite da pišete. Uvek sam govorio da je čekanje inspiracije opravdanje za lenje ljude. Zašto moramo da je čekamo? Što je ne prizovemo svojim interesovanjem za nešto što nam je izazvalo pažnju i zapalilo vatru? Uostalom, postoji li uopšte ta stara dama zvana inspiracija?

„Suze Svetog Nikole" su opisane kao ogledalo našeg mentaliteta. Koje vrline, a koje mane ste želeli posebno istaći?

Mi nismo ni bolji ni gori od drugih naroda. Takvi smo kakvi jesmo, na svoju, pa i tuđu, sreću ili žalost. Suze Svetog Nikole pokušavaju, a po reakcijama čitalaca i uspevaju, da nas pokažu u svoj našoj bedi i svom našem sjaju. Navođenje vrlina ili mana je nepotrebno; hrabar čovek je hrabar čovek, kukavica je kukavica. Tako je u svakom narodu. U romanu sam napisao da Srbin ima dve duše, jednu mučenu i drugu poganu, pa se nikad ne zna koja će da nadjača. Zato se ili svađa ili plače. Duša je čudan svat.

Šta Vam je bio najveći izazov u pisanju ova dva romana?

Samo pisanje je izazov po sebi. Tu nema prečica i varanja. U prvom romanu se bavim pitanjima hrišćanstva i paganstva, a u drugom pitanjima greha i oprosta, mada se i kroz njega provlači motiv stare vere – kroz opisane narodne običaje i rituale. Izazov je bio i nepristajanje na istorijske "činjenice" kojima su nas učili decenijama. Nauka je u mitologiju strpala sve što nije umela da objasni, religija u jeres sve što joj je smetalo da ostane zvanična vera, a pobednici su jednostavno pobili poražene. Zato sam napisao "drugačiju" istoriju, bez ikakve želje da sam stvaram nove dogme, već da čitaoce podstaknem na razmišljanje. Da li je tačna? Ako poverujete u nju jeste.

Šta mislite o kulturnoj sceni u Srbiji?

Pre bih se zapitao kakva je to država u kojoj je ovakva kulturna scena. Ta scena je samo odraz društva u kome živimo, ali time ništa novo nisam rekao, to slušamo već dvadeset i nekoliko godina. Uostalom, direktori kulturnih institucija su politički apartčici koje kultura ni najmanje ne zanima. Raduje me što i pored svega lošeg, umetnici uspevaju da pokažu da ova zemlja ima čime da se ponosi i svetu ponudi kvalitetne stvari. „Da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj", napisao je davno Branko Miljković. Mislim da ima još mnogo do slobode. Ali i pesma iz kaveza je ipak neka pesma.

Kakvo je Vaše mišljenje o medijskoj sferi? Šta je to što Vam smeta vežano za medije?

Nekada mi je dan započinjao otvaranjem sajtova sa najnovijim vestima. Više to ne radim, i jutra su mi mnogo lepša. Ali ne možete da pobegnete od brda infromacija, uglavnom loših vesti i crne hronike, kiča, loših voditelja, polupismenih političara, svega i svačega što vas napadne istog trenutka kada uključite televizor ili okrećete listove novina, uglavnom pamfleta političkih stranaka. Moje mišljenje o medijskoj sferi nije ni najmanje lepo. Možda je sve to i doprinelo da odem iz tog sveta.

Na koji način bismo trebali da motivišemo društvo da se okrene boljim stvarima i iskoreni loše?

Nikako. Ne postoji način. Umetnici nemaju tu snagu niti načine da se bore protiv medija, političkih stranaka i firmi koji propagiraju nekulturu i neukus. Volju smo odavno izgubili. Pisci nisu ljudi za masovne proteste, mi menjamo ljude u tišini naših knjiga. Ako uspemo da barem jednu osobu promenimo i okrenemo boljim stvarima, onda su naši trud i muka vredeli.

Da li spremate novu knjigu?

Treći roman pod nazivom „Vetrovi zla" je završen i trenutno se „pegla" pod uređivačkom rukom Dejana Stojiljkovića. U planu je da izađe na proleće. Biće to detektivsko-istorijska priča smeštena u devetnaesti vek na dvor Mihaila Obrenovića. Mogu reći da će srpska književnost dobiti svog Herkula Poaroa, ali totalno drugačijeg od blagog i smušenog belgijskog detektiva Agate Kristi.

Šta biste poručili mladim ljudima koji žele da se bave pisanjem?

Prvo živite, pa onda pišite, a ne da pišete, pa tek onda da počnete da živite. Pisanje može da čeka, život neće.

Izvor: Niške vesti