Sedamnaestogodišnja Andreja Kargačin, učenica trećeg razreda Srednje baletske škole, sa petnaest godina počela je da piše, a sa šesnaest je završila svoj prvi roman „Akvarijum“, koji je izdala „Laguna“. U tipičnoj krimi priči, Andreja Kargačin nas vodi kroz svet odraslih, isprepletan željom za novcem, lošim porodičnim odnosima, ubistvima, grehovima iz prošlosti. Roman je već ocenjen kao veoma zreo za uzrast spisateljice, a sa Andrejom smo pričali o njenoj ljubavi prema kriminalistici, baletu, slikanju i problemima mladih.
Izdala si svoj prvi roman koji je primer dobre kriminalistike. Kako si došla na ideju da se okušaš baš u ovom žanru?
Kriminalistički žanr je ono što sam prvo zavolela. Sa osam godina otkrila sam Šerloka Holmsa, pa Agatu Kristi i oduvek sam želela da se i ja uključim u taj svet koji me je toliko fascinirao. Onda sam prošle godine otkrila „Ime ruže“ Umberta Eka i otvorio mi se neki potpuno novi vidik. Odlučila sam da i ja napišem nešto, ali da to ne bude nešto što je već neko uradio, nego da napravim nešto novo sa motivima koje ja volim.
Koja je tematika romana?
Tematika je raspoređena u četiri sloja. Na prvom je ta detektivska priča koja bi trebalo da obraduje sve koji vole taj žanr. Na sledećem nivou se nalazi izmišljen deo istorije koja je znatno optimističnija od političke situacije kakva je bila tada. Može čoveku delovati da i kada je sve dobro, da postoji ipak i nešto loše što ga tera da radi loše stvari. Treći nivo su neka moja poigravanja sa klišeima i žanrom. Stoga sam odabrala da se radnja odvija u Engleskoj sa detektivom koji nije Englez i u suštini sam se igrala uobičajenim motivima žanra. Četvrti nivo je priča o odrastanju.
Šta je bilo presudno da završiš roman? Jesi li se isključivo bazirala na sopstvenoj mašti ili to podrazumeva i težak rad?
Iskreno, ceo život sam piskarala nešto, a nisam mogla da se nateram da završim bilo šta. Ovaj roman sam završila kada sam počela da kucam na lap-topu čime sam prevazišla lenjost. Volela sam tu priču, želela sam da odraste i prosto sam se naterala da istrajem do kraja. Možda zvuči banalno, ali upornost je bila ključna, pored mašte.
„Akvarijum“ je okarakterisan kao tinejdžerska lirteratura, ali se tebi takva kvalifikacija ne dopada…
Znate šta, i „Ana Karenjina“ se čita u drugom srednje, a nije tinejdžerska literatura. I „Mali princ“ može i ne mora biti knjiga za decu, jer je većina knjiga pisana da obuhvati sve generacije. Moj roman je roman za odrasle, ali ga mogu čitati i tinejdžeri. Sama činjenica da sam roman izdala sa 17 godina ne znači ništa. Mogla sam ga napisati i sa 30 ili 40 i jedini ispravan pogled na njega je da li je on dobar ili loš.
Ti si učenica Srednje baletske škole. Da li je to tvoja prva ljubav, pošto smo sada sigurni da nije jedina?
Moja prva ljubav je, u stvari, slikarstvo, posle kojeg sam se zaljubila u ples, pa potom u pisanje. To su trenutno tri stvari koje podjednako volim jer se nadopunjuju i pomažu jedno drugom da svi zajedno uradimo nešto zanimljivo. Možda počnem da se bavim i nečim četvrtim, ne vidim problem u svestranosti jer to pomaže čoveku da se ostvari, a ne ometa ga.
Deo si digitalne generacije koja ne stiče naviku čitanja na način na koji su to činili njihovi roditelji. Koliko misliš da knjiga među njima ima budućnost?
Iskreno, da je knjiga aktuelna danas – nije! Imam mnogo prijatelja koji čitaju, neki čak i odlično pišu, ali oni su, da tako kažem, uljezi u svojoj generaciji. Mislim da je najveći problem internet. On bi trebalo da služi da se pronađu informacije koje su čoveku potrebne na brži i lakši način. Društvene mreže i ogromna količina nepotrebnih informacija prilično su pokvarili način na koji čovek razmišlja, tako da nisam preterano optimistična u tome kako će svet izgledati za nekih 15 godina.
Nezainteresovanost za društvena zbivanja i probleme, takođe je odlika velikog dela mlađe generacije. Koliko to važi i za tebe?
Zainteresovana sam za svet oko sebe i zahvalna sam roditeljima što su me naučili da budem radoznala i da ništa ne prihvatam zdravo za gotovo. Imam pravo da pitam zašto su stvari takve kakve su. Zainteresovana sam čak i za politiku, iako to nije svojstveno mojim godinama i još uvek sam nova, ali nadam se da ću naučiti sve to i postati odgovorna odrasla osoba.
Postoje li neke društvene sfere čiji problemi te posebno pogađaju?
Prilično sam zabrinuta za životnu sredinu. Ja sam vegeterijanka, ne samo zbog životinja već zbog toga koliko mesna industrija zagađuje svet oko nas i koliko utiče na njega. Ako nastavimo ovim tempom kako smo do sada išli, nas neće biti za 25 godina i to me jako brine.
Autor: P. Klaić
Izvor: oradio.rs