Debitantski roman Sare Hejvud je jedan od retkih koji su čitani u okviru našeg književnog kluba ženskih pisaca i koji se dopao celoj grupi. Svi smo uživali u ovoj zabavnoj i dirljivoj priči, a sada imamo priliku da sa autorkom popričamo o mnogim temama, pre svega o romanu „Kaktus“.
Za početak me zanima šta ste želeli da budete dok ste bili dete? Jeste li na bilo koji način mogli da zamislite život kakav sada imate?
Kao devojčica sam zapravo i sanjala da budem autorka. Privlačili su me romani gde je glavna junakinja želela da postane spisateljica, poput „
Malih žena“, „Eni iz Zelenih zabata“ i knjiga Lore Ingols Vajlder. Sa sestrom i najboljom drugaricom sam osnovala spisateljsku grupu gde smo pisale priče i zatim diskutovale o njima. Neke od njih sam sačuvala do današnjeg dana. Kako sam odrastala, delovalo mi je da će moj san o pisanju knjiga ostati neostvaren, a profesionalni ciljevi postali su pragmatičniji.
Da li vam je književnost bila omiljeni predmet? I da li je neka osoba imala poseban uticaj na vas tokom detinjstva?
Volela sam i jezik i književnost i uvek mnogo čitala. Imala sam divnu profesorku engleskog koja me je mnogo inspirisala, a i profesor nauke je uvek imao dobre preporuke romana za mene. U to vreme, devojke su se odlučivale za umetnost, a dečaci za nauku. Ja sam izabrala matematiku i bila jedina devojčica. Tada sam želela da postanem astrofizičar, a kada sam upisala fiziku na fakultetu, doživela sam krizu u poslednjem trenutku i prebacila se na pravo.
Kako se kretala vaša karijera pre objavljivanja romana?
Nakon fakulteta sam radila kao pravni zaštitnik, ali sam posle nekoliko godina shvatila da to nije posao za mene. Nije mi se dopala usmerenost na profit i konfrontacijska priroda posla koji sam obavljala. Prešla sam da radim u pravnu službu zaštitnika građana gde sam istraživala žalbe na pravne zaštitnike i advokate.
U to vreme pravnim svetom su dominirali muškarci. Jeste li iskusili neku vrstu diskriminacije?
Da, pravni svet je bio potpuno u muškim rukama kada sam počinjala. Sada se stvari polako menjaju. U mnogim situacijama sam se osećala neprijatno dok sam bila mlada žena na obuci. Na primer, jedan stariji partner me je zamolio da mu donesem nešto iz određene fioke, a kada sam je otvorila, bila je prepuna pornogafskih časopisa. Mnogo drugačije je bilo kada sam promenila posao. Dva od tri ombudsmana za koje sam radila su bile žene. I dalje me pravo fascinira i često upliva u moje pisanje. Zapravo, u osnovi „Kaktusa“ je rasprava oko testamenta.
Kako ste postali pisac?
Napravila sam pauzu u karijeri kada sam rodila sinove. Kada je trebalo da se vratim na posao, odlučila sam da je pravi trenutak da pokušam da ostvarim svoj san iz detinjstva – da mu dam ozbiljnu priliku pre nego što ponovo postanem potpuno zaokupljena karijerom. Da bih povratila samopouzdanje, upisala sam kurs kreativnog pisanja. Tamo sam shvatila da se ljudima dopada ono što pišem, a instruktor me je uputio na kurs kreativnog pisanja Mančester Metropolitan univerziteta koji je zahtevao pisanje celog romana. Shvatila sam da je to idealno za mene jer ne samo da ću imati rok koji moram da ispoštujem, biću okružena drugim piscima početnicima i deliti sa njima uspone i padove kreativnog procesa. Rezultat svega toga je „Kaktus“.
Radite na novom romanu. Koliko se proces rada razlikuje u odnosu na debitantski?
Teže je. Kada sam radila na „Kaktusu“, nisam imala realistična očekivanja da će ikada biti objavljen. Pisala sam šta sam želela bez mnogo razmišljanja o tome šta će drugi ljudi misliti. Kada pišete drugi roman, ne možete da se ne pitate u čemu su čitaoci uživali kod prvog i šta očekuju sada od novog. Nekada je teško jer imate utisak da vam neko gleda preko ramena dok pišete, a to ume da guši kreativnost. Svojski se trudim da izbacim takve misli iz glave.
Ko je najviše uticao na razvoj vaše spisateljske karijere? A ko je osoba koja je uvek tu kada vam zatreba?
Mnogo ljudi mi je pomoglo da steknem samopouzdanje i da oblikujem karijeru – od predavača i kolega na kursevima kreativnog pisanja do agenta i urednika. Osoba koja je uvek tu za mene je moja prijateljica Bet koju poznajem od kad su nam deca bila mala. Nas dve često učimo i pišemo zajedno.
Ko vam je omiljeni pisac? A koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?
Imam veoma dugu listu omiljenih pisaca i nemoguće je da izaberem jednog. Od savremenih pisaca, mislim da mi je trenutno omiljena Sali Runi. Da sam napisala „Razgovore s prijateljima“, smatrala bih da je moj posao završen. Tokom odmora sam ponovo pročitala „
Rebeku“ Dafne di Morije i bila bih takođe oduševljena da sam je baš ja napisala.
Omiljeni način relaksacije?
Čitanje, naravno!
Izvor: changingpeople.co.uk
Prevod: Dragan Matković