VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Igor Marojević za B92: Bušim mejnstrim kao Kjur i Dipeš mod

Emilija Reljić, Nina Obradović i Aleksandra Rakin su gradske devojke, dame, naše sugrađanke i prema novom romanu Igora Marojevića „Prave Beograđanke“. Iza tog naslova skrivene su ličnosti jedne empatične „strejterke“, pomalo dijabolične promiskuitetne dame i poslovične producentkinje, koje na 258 strana ispisuju svoju životnu storiju, u prezentu i futuru.



U tome im pomaže sporedni lik, Igor Marojević, ne pisac romana, već lik pisca u tom romanu. On ih okuplja ne bi li njihove priče pretočio u nešto vredno stavljanja među korice. A kada, u jednom trenutku, na brutalan način samoga sebe u tome onemogući, one postaju glavne. 

Stvarajući literarnim postupkom koji čini da se radnja romana odvija uživo pred čitaocem, Igor Marojević donosi priču ispričanu „iz likova“, koja čitaocu predstavlja širu društvenu sliku ove sredine kroz moralnu i surovo realnu prizmu. Protežući je do bliže budućnosti, na primer 2019. godine, ali bez i najmanjeg kontakta sa SF-om, ona donosi i nešto anticipatorno. 

Kritika je na knjigu reagovala s oduševljenjem. Živi klasik srpske književnosti Filip David je povodom romana „Prave Beograđanke“ izjavio: „Igor Marojević spada u one pisce koji imaju i svoj stil, poseban, drugačiji, koji se razlikuju i koji čine temelj jednoj ozbiljnoj književnosti.“ U prvoj kritici romana, talentovani autor i kritičar Željko Obrenović zaključuje da su „Prave Beograđanke“ „krajnje relevantno i moderno delo koje ni po čemu ne zaostaje za najvišim dostignućima svetske literature, a često ih i nadilazi.“ 

Igor Marojević za B92 govori o svojoj novoj knjizi, njenim akterima i njihovim karakterima, konceptu damstva, savremenom muškarcu, kao i sopstvenom „bušenju mejnstrima“. 

Kažete su žene takve kakve zbog toga što su muškarci poraženi, kroz izgubljene ratove i gubitak egzistencijalne osnove. Da li su takvi muškarci, uzročno-posledično, razlog što su one takve? 

Naravno, interakcija postoji. Ko god ima minimalnu empatiju, učestvuje u tom saobraćaju energija. Pa čak i mnogi koji su lišeni empatije. Naravno da se u tom prožimanju energija oseti štagod, pa i neki nedostatak snage, volje i muževnosti koji može da na damu i na ženu, u najširem smislu, deluje na različite, ako ne i oprečne načine. Tako da moraju muškarci uticati na žene, a morale su i one uticati na njih, s tim što ja u romanu tretiram razne tipove likova, pa i sociopate i psihopate oba pola.

Da li su muškarci svesni da su gubitnici? 

Čovek, da bi bio u redu sa sobom, mora najpre poznavati sebe i biti iznutra otvoren. Mnoštvo njih nije spremno da sebe i svoje greške sagleda ili nalazi instant merila da ih opravda, i onda gubitnički, jer kako bi inače, svaljuje krivicu na druge. Koliko god ovde mehanizam zaborava funkcionisao fantastično, spadam u izgleda retke koji ne zaboravljaju kako smo na sopstvenoj koži osetili da takav pojedinačni gubitnički koncept može postati temelj opšteg, u vidu državne spoljne politike i vođenja ratova. Da, među muškarcima „Pravih Beograđanki“ dosta je gubitnika, a neki su toga i svesni. Mnogi to, što je dobro, primaju s mirom ali ne i pomirenošću. Ja govorim o jednom negativnom sindromu vezanom za savremenog muškarca u Beogradu i Srbiji, a nisu svi takvi, naravno. Čudi me i raduje me što je u javnom prostoru, kroz ovaj intervju, neko makar i implicirao da se dotični roman bavi i muškarcima, za razliku od prethodne knjige, takođe naslova o Beograđankama, gde je ono muško sporedno.

Za likove „Pravih Beograđanki“ se moglo čuti da se nalaze u takvom okruženju iz koga ne mogu da se razviju po vertikali, intelektualno i duhovno. S druge strane, roman je pisan iz likova. Ako su oni duhovno „horizontalni“, odakle onda crpe građu kojom stvaraju svoju priču? 

Središnja je stvar u životu, a ne u ovom romanu, da li je čovek stao u razvoju ili nije, da li ide makar i minimalnom uzlaznom putanjom. Odgovor na to pitanje direktno utiče na sve ostalo. Jedan od sićušnih problema, na primer, jeste u tome što ako je čovek stao, onda je sredina bez sumnje jača od njega. Značaj koji se pridaje ne samo čaršiji nego i njenom mišljenju – što je vrhunac paradoksa jer čaršija nema mišljenje – govori o tome koliko je ljudi ovde stalo u razvoju i koliko je njih slabije ne samo od društva nego, što je najtragikomičnije, od merila čaršije: merila iskrivljenih hiperbolama, banalnošću i masovnom zluradošću učesnika. Dakle, ima u romanu i likova koji, omeđeni zavisnošću od čaršije, ne mogu, ja bih rekao, do mentalne vertikale. Ali ne bih se složio da su svi u romanu takvi, jer mislim da dosta jak sistem vrednosti, pa i kičmu ako je toliko do vertikale, imaju u najmanju ruku likovi Aleksandre Rakin, jedne od glavnih junakinja, i Petra Belana, glavnog junaka.

Rekli ste da je roman drugačiji od onoga što ste radili do sada. Da li je možda sam način na koji ste oblikovali likove uticao na to drugačije? 

Kada sam zaključio fazu promišljanja likova i njihovog umerenog definisanja, imao sam dosta zdravstvenih problema. Morao sam odmah da ostavim ili duvan ili piće. Bez odlaganja sam batalio alkohol. Ispalo je da su knjigu pisala praktično dva čoveka, jer se u organizmu, pa i mozgu, promeni mnogo toga kad se nešto što je toliko jako, dugo konzumira bar tri-četiri dana nedeljno a onda najednom izbaci iz upotrebe. Kao izlečen od te navike, sasvim drugim očima sam video šta sam u rukopis „Pravih Beograđanki“ zapravo stavio do tada. Odlučio sam da produbim distancu tretirajući postojeće stanje teksta kao puku građu. Kada već govorim o tome, lik Igora Marojevića u romanu može i da se čita u svetlu moguće pretpostavke šta bi se sa istoimenim desilo da se nije naprečac lišio ugrožavajućeg poroka, na primer.

Vi ste u toj fazi pisanja praktično sve započeli od nule? 

Da. Vratio sam se za korak unazad, jer trezvenjak nije mogao da do kraja dešifruje šta je depresivni ali i pomalo agresivni veseljak hteo svojim zapisom. Ostalo mi je da se najednom, umesto u kakvoj-takvoj fazi pisanja romana obretem sam pred obiljem građe, doduše dosta sređene. Prebacivanjem pripovedanja iz prvog u treće lice i uvođenjem lika scenariste Petra Belana kao novog, implicitnog pripovedača iz trećeg lica; samim tim narativnim skretničarenjem iz rukopisa je ispalo mnogo građe, kažem. Tada prestajem da roman pišem promišljeno i puštam likove, češće ženske, da vode radnju prema svojoj naravi, a ja učestvujem jedino tako što taj diktat likova zapisujem iz utrobe.

„Prave Beograđanke“ se pominju i u kontekstu digitalnog realizma? 

Mislim da digitalni realizam više važi za prethodni deo mog još nedovršenog Beogradskog petoknjižja, zbirku priča „Beograđanke“, pa i za onaj prethodni, roman „Parter“, nego za „Prave“. Čini se da je ovde, za razliku od iste poetike u dve prethodno pomenute knjige, na kraju satvoren zaseban svet, koji se više udaljava od stvarnog nego što ga odražava. Dovoljan je bio jedan agresivan junak, tačnije junakinja, da u mojoj novoj knjizi povede radnju do nekog Beograda u kojem je moć tabloidnih medija jača nego u trenutnoj, a korupcija na višoj stopi od postojeće, između ostalog. Pre je to onda neki hiperrealizam, recimo da je to roman koji otvara hiperrealističku granu digitalnog realizma i tako ga dovedimo u vezu s „Pravim Beograđankama“. Ali zanimljivo mi je da kad smo o digitalnom realizmu govorili i prigodne odlomke pred srazmerno malo publike čitali Aca Ilić i ja, malo koji novinar je želeo da nam postavi pitanje o tome. Dve-tri godine docnije, roman koji i nije digitalrealistički u pravom i punom smislu izaziva više pitanja o digitalnom realizmu nego ikad. Paradoks i u isti mah inercija, kao i gotovo uvek.

A da li u „protezanju“ priče do neke kasnije, na primer 2019. godine, ima nečeg anticipatorskog? 

Pa, videćemo. Mislim da ima, u nekoj meri. Već se ponešto desilo u životu iz „Beograđanki“, što je onomad delovalo kao životno neverodostojna, ako ne i ludačka slika. Tada sam rešio priču „Unutra“ umetanjem jednog junaka na nezgodno mesto na „Gugl mapi“ grada, da bih se i sam, na način koji mi je priredio drugi vid neprijatnosti, pojavio ubrzo nakon toga na „Gugl mapi“, u jednoj zemunskoj ulici; u istoj toj pripoveci maštao sam o junakinji koja gotovo deset godina nije izašla iz kuće i sve obavlja digitalno, preko interneta, da bi danas postojale digitalne komune koje okupljaju upravo takve ljude.

Kažete da sopstvenu poetiku doživljavate kao alternativnu? 

Pa da. To nije nikakav mejnstrim. Ne može biti mejstrim, nema istinske hepiendove, podloga je crna, supstanca tamna, posvuda crni humor, cinizam, kritika, mada više posredna, iz ironijskog konteksta, a neko je primetio da je sve to napisano pitko a duboko, što ne znači da delim njegovo mišljenje. U slučaju kada bi to bilo istina, moja poetika bi bila vrlo uklopiva u podrivanje mejnstrima, na čemu radim već… neko vreme – zaključuje Marojević u razgovoru za B92.
 
Mnogi, međutim, ne doživljavaju alternativu kao nešto što može da doživi sedam izdanja... 

Ja bušim mejnstrim, kao što su to radili Kjur i Dipeš mod i slične grupe koje su imale hitove. Moj cilj i jedni način borbe je podrivanje mejnstrima, što je u slučaju knjige priča bilo efektno. Javni prostor je pak toliko mentalno raslabljen da mogu otvoreno da govorim - Hej, ja podrivam i da me i dalje zovu u mejnstrim-programe, neki zato što nisu opazili moje upozorenje ili ga nisu uzeli zaozbiljno, a drugi zato što im odgovara neko koga vide kao konfliktnog. Ja sam u mejnstrim izdavačkoj kući, ali mejnstrim izdavačka kuća je savršena za plasiranje alternativnih sadržaja. O tome pišem i u ovom romanu.

Šta je, po vama, koncept damstva koji pominjete? 

U svakom je slučaju ono najpre bilo stvar plemstva. Zatim je u kulturu kao najupečatljivija pojava iz tog domena upisana osamnaestovekovna vizija, demonstrirana uživo po francuskim salonima, gde se čitalo, mudro zborilo, pijuckalo i flertovalo, prefinjeno i manje prefinjeno. Postoji i devetnaestovekovni, romantičarski koncept damstva, koji uvodi fatalnost u njen opažaj i dejstvo, koncept kakav neki prepoznaju još u renesansi ali ja mislim da su to teze bez realnog osnova. Kobnost je više razrađena u noar filmovima u prvoj polovini 20. veka, gde je junakinji dato na misterioznosti i vampu. Neki od ovih modela, mada kroz filter jednog tough dvadesetprvovekovnog lokalnog konteksta, verovatno jeste u nekoj relaciji sa pokojom junakinjom romana. Učinilo mi se da, pored Emilije, Nine i Aleksandre, među junakinjama „Pravih Beograđanki“ postoje bar još tri kandidatkinje za lika koji u romanu na najautentičniji način zastupa koncept damstva. 

Tako da roman ispada pokušaj rekontekstualizacije tog pitanja. A ako ste prilikom pitanja na umu imali definisanje damstva, bilo bi to vrlo teško. Možemo samo da načinimo presek opažaja o tome i zaključimo kako se kao najčešća stavka damstva navodi izvesna decentnost, dostojanstvenost i ženstvenost. Zaista, iako Nina Obradović uopšte nije ženstvena, čak se time i diči a ja time uvodim model neženstvene dame; čak i ta nesrećnica, koja shvata život kao pakao, ima neki osećaj za čast i estetski minimum pa dvaput zbog načina na koji joj je ponuđen, odbija novac bez obzira na to koliko ga obožava.

Rekao bih da je neka generalna recepcija takva da je Marojević ‒ pisac napisao roman o tri tipa žena u Beogradu. 

Ko čita knjigu do 49. strane to bi bez sumnje zaključio. I ko se pomno zadržao na zadnjoj korici. Doduše, postoji devetnaestovekovna anglosaksonska „Don't judge a book by its cover“. Naravno da ona ne znači mnogo ni u Srbiji 21. veka. To neka bude početni dokaz da se u lokalnom 21. stoleću posvuda i snažno vide ne samo – kroz okasneli i gubitnički nacionalni romantizam – recidivi 19. nego i 18. veka.

Šta mislite koja bi, od tri glavne protagonistkinje, bila najprijemčivija onom muškarcu o kome smo pričali na početku? 

Onom iz prvog pitanja? Ispostavlja se da je to Aleksandra Rakin, iako na početku ne deluje baš tako osetljivo da bi mogla da se posveti tešenju jednog takvog lika. Verujem da bi u životu dotični gubitnički tip muškarca ipak najpre posegnuo za najempatičnijom od glavnih junakinja, a to je na neki način ipak Emilija. Ali se to, eto, ne bi dogodilo i u književnom delu. Naravno da ono što je životno verodostojno nije samim tim i književno verodostojno i vice versa.

Ipak, rekao bih da nema muškarca koji, u jednom trenutku, ne bi poželeo Ninu. 

Pa ona je prototip, mračna poželjna dama sa zajebanom prošlošću. E sad u ovoj mojoj varijanti takva se dama praktično bori protiv ženstvenosti. Slažem se sa Vama, i dodajem da nema muškarca koji je heteroseksualan a da ne bi imao neke ideje u vezi sa tom neobičnom visokom damom.

Autor: Miloš B. Jovanović
Izvor: B92 net


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
priča o sestrama čiji su životi poslužili kao inspiracija za klasik male žene  laguna knjige Priča o sestrama čiji su životi poslužili kao inspiracija za klasik „Male žene“
14.11.2019.
Godina je bila 1868. kada je Luizi Mej Olkot, njen izdavač Tomas Najls, preporučio da napiše knjigu o devojkama, koja bi mogla da bude široko prihvaćena. Olkotova nije bila previše oduševljena tom ide...
više
nenad novak stefanović tajne koje sam video kroz sto ključaonica beograda laguna knjige Nenad Novak Stefanović: Tajne koje sam video kroz sto ključaonica Beograda
14.11.2019.
Za glavni grad Srbije često se kaže da je prestonica na raskrsnici vekova i burnih istorijskih događaja. Gotovo svaka zgrada ili kuća, starija od jednog veka u Beogradu krije neku više nego zanimljivu...
više
nova izdanja laguninih autora uskoro u prodaji laguna knjige Nova izdanja Laguninih autora uskoro u prodaji
14.11.2019.
U knjižarama će se uskoro pojaviti jedanaesto izdanje najznačajnijeg romana jugoslovenskog crnog talasa – „Kad su cvetale tikve“ Dragoslava Mihajlovića. Junak romana Ljuba Sretenović, nekadašnja bokse...
više
igor marojević najbolje se piše u treznom stanju laguna knjige Igor Marojević: Najbolje se piše u treznom stanju
14.11.2019.
Igor Marojević nedavno je objavio novu knjigu „Roman o pijanstvima“, gde na otvoren i upečatljiv način piše o osetljivoj temi koja je donekle tabu u Srbiji – alkoholizmu. Ovo uzbudljivo štivo ne propa...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.