Igor Marojević: Sida u 24 zida

Prvi roman o sidi u srpskoj književnosti – „Dvadeset i četiri zida“ Igora Marojevića objavljen je još davne 1998. godine. Iako je po njemu kasnije igrana pozorišna predstava u BDP-u, kao da tema side u to vreme baš i nije bila na dnevnom redu, ili kako je autor primetio „ispalo je da je jedina dobra strana izolacije zemlje bila ta što smo bili više zaštićeni od bolesti poput HIV-a“. Dvanaest godina kasnije Marojević odlučuje da obnovi priču o sidi, sada u drugačijoj (ili ne) društvenoj klimi.

Drugo izdanje romana naznačeno je kao „značajno izmenjeno izdanje i konačni tekst“. „Dvadeset i četiri zida“ je roman o životu sa obolelim od HIV-a, ljubavna priča, priča o životnim promašajima, traženju i sazrevanju, roman sa otvorenim krajem.

B92: Šta ste smatrali da treba izmeniti u odnosu na prvo izdanje „Dvadeset i četiri zida“?
Igor Marojević: Menjao sam „Dvadeset i četiri zida“ mnogo više na rečeničnom nivou nego na strukturnom. Ipak, neki kritičari su primetili da nova verzija romana jače naglašava priču o bolesti, ali i ljubavi kao još jednoj temi ovog romana. Odlučio sam da publici ponudim bolje napisan roman jer je prošlo izdanje „Dvadeset i četiri zida“ ostalo na relativno malom broju čitalaca. To se desilo što zbog skromnije izdavačke kuće koja ga je objavila, što zbog toga što je izašla krajem 1998.godine, a svi znamo šta je počelo da se dešava u martu ’99.

Koliko je danas priča o životu sa obolelim od HIV-a manje tabu nego devedesetih?
Ovo društvo je gurnuto u integracije ka Evropi i kao takvo mora da se stara više o manjinama nego devedesetih. Ono se danas za nijansu više brine o Romima, gej populaciji, pa tako i o obolelima. Ipak, da sam danas prvi put pisao ovakav roman, bojim se da bi sve bilo isto. Glavni lik bi možda bio malo otvoreniji prema ovoj bolesti, ali ne bi bio mnogo drugačiji. Ja sam imao prilike da upoznam na Zapadu veliki broj parova, u kojima jedno ima sidu, a drugo ne. To ovde još uvek zvuči dosta utopistički i, u isti mah, antiutopistički. Međutim, u bolje uređenim društvima pojedinci imaju uslova da se više okreću duhovnom, mentalnom, za razliku od našeg gde je glavna duhovna kategorija isprepadanost.

Dvadeset i četiri zida je poznat kao „prvi roman o sidi u srpskoj književnosti“. Koliko je to zapravo „roman o sidi“?
Ovo jeste donekle priča o sidi, ali i o transformaciji glavnog junaka kroz priču o sidi. On se suočava sa jednim tabuom u svom životu ili onim što je dugo smatrao tabuom i primajući ga u svakodnevnicu, on na drugačiji način postaje svestan sebe. Na početku knjige stoji citat Crnjanskog: „Bolesti su bile moji najlepši doživljaji“. Hteli mi to ili ne, bolest je uvek blizu smisla. U dodiru s njom svi propitujemo smisao života, svog i tuđeg. Glavni junak romana u početku vodi život koji nije inspirativan, radi posao koji ga ne zanima previše, zabavlja se sa devojkom iz poželjnog, da ne kažem, malograđanskog miljea. Onda upoznaje devojku koja mu se istinski dopada, a koja boluje od side. Ja sam siguran da bi većina pojedinaca koji su bar donekle oslobođeni i samosvesni izabrali ovu drugu opciju.

Da li je teško pisati roman o jednoj ugroženoj manjini, kakvi su oboleli od side, a ne upasti u zamku patetike?
Nisam računao da ovom knjigom probudim sažaljenje čitalaca, mada je patetika u ovom društvu veoma poželjna. To je interesantna pojava s obzirom da ljudi ovde žive u jednom beznađu, kulturnom, ekonomskom i svakom drugom i da su s obzirom na to obično veoma sarkastični. Ja sam se trudio da izbegnem patetiku nekim pripovedačkim strategijama tipa „kidanje“ dijaloga i konteksta u nekim potencijalno patetičnim situacijama... U romanu se, na primer, nigde do kraja ne može pročitati kako je glavna junakinja Ina dobila sidu.

Zašto baš sida?
Ja sam se u svim svojim romanima bavio svojevrsnim tabuima. U „Šnitu“ je to Zemun u NDH, u „Parteru“ impotencija, u „Žegi“ građanski sukobi u prvoj Jugoslaviji. Tabu nosi neku vrstu harizme i pisac, ako je umešan, može tu harizmu da valjano pusti u opticaj kroz roman. Što se tabua tiče, postoji ta neka povezanost side i greha koju pominje pisac i esejista Slobodan Vladušić u pogovoru novog izdanja „Dvadeset i četiri zida“. Sida se sve češće povezuje sa promiskuitetom. Međutim, ja mislim da većina pojedinaca intimno doživljavaju promiskuitet kao poželjnu stvar, tako da, ako je sida posledica toga, utoliko bi trebalo da bude razumljivija i zdravom čoveku.

Svi Vaši romani su ljubavne priče u neobičnim okolnostima. Šta oni govore o ljubavnim odnosima kao takvim?
Ja bih pre rekao da su moji romani - romani o ljubavi. Zapravo, to su ljubavi u senci prepreke. U „Parteru“ je to impotencija i krah muževnosti, u „Žegi“ je ljubavni trougao i građanski rat, kao i u „Šnitu“. U „Dvadeset i četiri zida“ posredi je bolest. Sve te okolnosti iskušavaju ljubav na određeni način. „Dvadeset i četiri zida“ je možda najviše roman o ljubavi jer je u njemu ljubav najdirektnije iskušana i jer u fokusu nosi dve sasvim različite ljubavne priče.

Izvor: www.b92.net