Igor Marojević: Samo dvojica su mi zamerila bojkot Ninove nagrade

Igor Marojević (53) autor je jedne novele, tri zbirke priča, osam romana i dve knjige eseja i publicističkih tekstova („Kroz glavu“ i „Krv nije voda“). Većina njih doživela je više izdanja, njegova zbirka priča „Beograđanke“ (2014) postala je „najkomercijalnija zbirka srpske kratke umetničke proze 21. veka“, a za njom je usledio i roman „Prave Beograđanke“ (2017). Te dve knjige, uz romane „Dvadeset i četiri zida“, „Parter“ i „Tuđine“ (2018) deo su „Beogradskog petoknjižja“, dok romane „Žega“, „Šnit“ i „Majčina ruka“ njihov autor opisuje kao etnofikciju. Marojević je prošle godine objavio zapaženi „Roman o pijanstvima“, a trenutno piše novi roman.

Da li ste saglasni sa tim da je jedna od važnih tema vaše proze suštinska usamljenost?

Mogu da budem saglasan s time, rečeno tumačenje je legitimno, a i, najverovatnije, prilično tačno.

Vaši prethodni romani, po mnogo čemu različiti, prevođeni su na brojne strane jezike. Imate li povratnu informaciju o tome gde su čitaoci više zainteresovani za „Šnit“, a gde za „Beograđanke“ ili „Roman o pijanstvima“, recimo?

Drago mi je da neko ovde i dalje uopšte vidi to pitanje kao značajno. S druge strane, iako sam davao odgovore na takva pitanja, s obzirom da ove godine očekujem dva-tri zaista značajna izdanja svojih knjiga na stranim jezicima, odložio bih odgovor jer mi se čini da bi bio proizvoljan.

Kako vidite domaću (ili regionalnu) književnu scenu? Postoji li i kakva je?

Mislim da regionalna književna scena praktično ne postoji zahvaljujući tome što su u Srbiji i Republici Srpskoj cene knjiga građene uzimajući u obzir potrošački džep kao primarno merilo, dok su u Hrvatskoj i Sloveniji one diktirane institucijom otkupa nacionalnih ministarstava, što je za ishod imalo opstanak mnogih izdavačkih kuća ali i masovan gubitak publike.

Na pitanje kakve su književnosti unutar regiona, mogao bih da odgovorim da i u Sloveniji, i Hrvatskoj, i Bosni i Hercegovini i Srbiji ima bar po nekoliko upečatljivih i autentičnih autora u duhu vremena, s tim što bih prednost dao ipak srpskoj književnosti, mada je to negde i normalno.

Bili ste veoma glasni u istupima protiv Ninove nagrade početkom godine. Mnogi su vam zamerili što ste se kampanji protiv Ninove nagrade priključili tek kada vaš roman nije ušao u sledeći krug. Šta vam je smetalo? Kakvi su efekti kampanje?

Bez obzira na moje zadovoljstvo dosadašnjom korektnom saradnjom s vama, moram da vas rezolutno demantujem. Koji to mnogi su mi zamerili što sam se kampanji protiv Ninove nagrade priključio tek kada moj roman nije ušao u sledeći krug? Prilično sam pratio šta se a propos zbivalo pre nastupa lokalnih protivustavnih mera i reći ću vam da su, koliko sam primetio, to poimenice učinila dva čoveka: jedan iz „Kontrast izdavaštva“ koji je uzgred jednu moju izjavu za potrebe svog tekstuljka u potpunosti izmislio, kao i Milomir Marić. Ako pak zaista imate proverljive podatke o mnogima koji su mi to javno zamerili, ja ću sebe ponizno demantovati i javno vam se izviniti.

A što se ostalog tiče: ja sam zbog proizvoljnih izbora članova žirija i nezaslužene i nesnosne pompe što ide uz ceo proces Ninove nagrade, i ranije razmišljao da moji romani ne budu slati nedeljniku koji procesira i na kraju nagrađuje. Sa svešću da je u sredini kolektivizma individualni gest mahom jalov, prihvatio sam prvu kolektivnu inicijativu ideološki i poetički vrlo različitih autora, znajući da će imati učinka te stoga apstrahujući sporedne momente bojkota poput tajminga. Uostalom, koliko su individualni gestovi ovde jalovi, videlo se i iz bojkota Ninove nagrade ovogodišnjeg Laureata; njegovog relativno davnog povlačenja romana iz konkurencije koje je prošlo toliko zapaženo da je malo koji fan žirija primetio da je on i dalje u bojkotu nagrade, iako ga je donedavno osnaživao svojim daljim javnim gorljivim kritikama supstance Ninovoga priznanja.

Što se efekata tiče: kada ste poslednji put imali ovakvu književnu polemiku u Srbiji i kada je doveden u pitanje ceo sistem nagrada, primerom najznačajnije, za koju se ispostavilo da je ideološki monolitna i da ideologiju vrednuje više od književnosti unutar same književnosti (bar četiri od pet romana iz najužeg izbora su jugonostalgičarska), gde su jedina dva autora koja su dobila članove žirija uredili knjige jedan drugom u okviru izdavačke kuće koja je za 13 godina postojanja objavila ukupno tri domaća romana; da je finansijska konstrukcija za dodelu netransparentna jer je „darodavac“ anoniman, a podsetiću i da je polemika iznedrila saznanja da je prvi dobitnik nagrade za Ninovu ličnost godine izdavač koji krade tuđe prevode, te da je jedan od članova žirija, onaj iz redakcije „Polja“, cenzor koji brani objavljivanje autora koji su javno govorili protiv njega? Ima toga još, a čini mi se da bi i već sve rečeno trebalo da zabrinu glavešine da i one, možda pre nesvesno, ne učestvuju u esenesovsko-ekstremno prolevičarskoj-ekstremno desnoj mentalnoj igranci o kojoj sam govorio u odgovoru na vaše drugo pitanje.

I, na kraju, vratimo se „Romanu o pijanstvima“… Šta ostaje posle otrežnjenja?

Tuđe otrežnjenje je dovelo, između ostalog, francuskog reditelja Dimitrija Udovičkog (nominativ: Dimitri) do toga da mi ponudi zajednički rad na filmu, tako da osim romana „Ostaci sveta“ upravo završavam scenario za „Film o pijanstvima“.

---

Integralni tekst intervjua možete pročitati ovde.

Autor: Matija Jovandić
Izvor: nova.rs