Igor Marojević: Politika i kriminal su isplativiji od pisanja

Verujući kako kvalitetna književnost, pored ostalog, mora pratiti vreme u kojem nastaje, pisac Igor Marojević afirmiše digitalni realizam u srpskoj prozi. Iako tematski, a donekle i žanrovski, različiti, njegovi romani “Dvadeset četiri zida”, “Žega”, “Šnit”, “Parter” i “Majčina ruka” imaju jednu zajedničku karakteristiku: veoma lako uspostavljau kontakt sa današnjicom.



Od 2011. i Majčinih ruku nisi objavio roman. Kad možemo očekivati novi rukopis?

- Biće tokom 2016. godine. Po ugovoru je trebalo da bude objavljen već na prošlog meseca održanom sajmu, međutim radije ću kasniti s obavezama nego ponuditi nerazgažen tekst. Izdavač mi u tom smislu naročito izlazi u susret, što se pokazalo izrazito plodotvornim u slučaju knjige priča “Beograđanke”, za koju sam "probio" čak četiri ili pet dogovorena roka za objavljivanje.

Šta je nova tema koju obrađuješ u narednom romanu?

- Prave Beograđanke, što je u isti mah naslov. Sad bi neko ko ne misli ili kome su predrasude jedina mentalna smernica odmah rekao: ha, nastavak prošle knjige ili pak: ovaj lik hoće istu stvar da proda dva puta. Istina je, međutim, da sam se u prošloj knjizi priča latio neiscrpne teme i da sam pisac sklon dijalogu s publikom. U razgovoru sa čitateljkama se ispostavilo da u Beograđankama nisam tretirao nijednu likušu koja je već četvrta-peta generacija u Beogradu i, suprotno tome, nijednu koja se, recimo, bavi prostitucijom. Šta je prava Beograđanka? Odgovor ćemo dobiti u drugom delu romana u kojem, nakon ispovesti tri glavne junakinje ide njihovo uvezivanje u romanesknu radnju. 

Možda će delovati kao puka slučajnost ili paradoks, tek većina čitalaca je tvoj spisateljski dar prepoznala tek sa zbirkom priča Beograđanke objavljenom sredinom prošle godine, iako je, po mom skromnom sudu, roman Šnit jedan od najboljih romana napisanih kod nas u poslednjih 15-ak godina. Kako to objašnjavaš?

- Moj etnofikcionalni ciklus sačinjen iz Šnita, Žege i Majčine ruke je nešto hermetičniji od neorealističko-digitalrealističkog koji čine između ostalog Beograđanke a činiće ga i Prave Beograđanke. Šteta što nisam bio dovoljno zreo pisac da prva verzija Šnita iz 2007. bude nešto rasterećenija poput njegovog hrvatskog izdanja iz 2014.

Šta bi savetovao mladim piscima, onima koji imaju potrebu da pišu?

- Pitao bih ih da li stvarno imaju potrebu da pišu i koliko je ona jaka. Ako bih procenio da je prejaka, rekao bih: Sinovi, jebiga, kad već morate pišite. Ako pak ne, sugerisao bih im da se bave nečim isplativijim, na primer politikom ili kriminalom. 

Poslednjih godina uređuješ domaću književnost u Izdavačkoj kući Laguna. Šta nam sugerišeš da obavezno pročitamo novih izdanja?

- U pitanju je elitna edicija Meridijan strogo biranih naslova (šest-sedam godišnje). Od njih bih, što se najnovijih izdanja tiče, preporučio neobičan roman Dete na stepenicama Branislava Bjelice. Inače bih preporučio knjigu Moj otac Pablo Eskobar Huana Pabla Eskobara. U pitanju nipošto nije još jedno od tipskih izdanja o pokojnom mafijaškom bosu koji je nesumnjivo uticao na sve naše klanove, i ne samo na njih. Njegov sin je progovorio posle 20 godina ćutanja i skrivanja pod lažnim identitetom, otkrio neke najčuvanije tajne, a ja sam s obzirom da mnogi lokalni kolumbijski momenti nisu poznati našem čitaocu po ugovoru imao pravo da za srpsko izdanje izaberem delove teksta najvrednije za prevođenje i da ih poredam po sopstvenom osećaju, što je po mom skromnom mišljenju urodilo vrlo uzbudljivim romanom punom istina, koliko jezivih toliko i potresnih.

Autor: Boris Jakić
Izvor: nadlanu.com