Igor Marojević nedavno je objavio novu knjigu „Roman o pijanstvima“, gde na otvoren i upečatljiv način piše o osetljivoj temi koja je donekle tabu u Srbiji – alkoholizmu. Ovo uzbudljivo štivo ne propagira alkoholizam niti se bori protiv njega, već čitaocu daje slobodu da zauzme stav o ovom problemu i pronađe svoju pouku.
Odakle ideja da pišete o pijanstvu, temi koja je donekle tabu kod nas?
S jedne strane nije tabu tema, ali s druge, njen tretman kao da jeste. Znate, danas je to drugačije. Ovo je doba interneta, a nekada je bilo mnogo manje informacija. Dosta veza, čak i bračnih, pa i krvnih osveta započeto je kroz pijano četovanje. Danas žene piju sa više slobode, a pre se to krilo. Došlo je vreme kada sam morao da zaokružim priču, da, eto, pijanstvo bude glavni junak mog romana.
Sa čime se sve glavni junak susreće? Da li su to samo negativne situacije ili ima i nečeg pozitivnog?
Moj junak kasno počinje da pije. Povratak sa Zapada doživljava kao pad. On odlučuje da se zbliži sa što više žena, pa mu alkohol dolazi kao neki vid relaksacije. Roman nije takav da propagira alkoholizam niti se bori protiv njega. Čitalac će sam zauzeti svoj stav i pronaći neku svoju priču. Glavni junak je i povratnik i alkoholičar koji se leči u bolnici. Ima različitih slojeva za svakog.
Da li je pijan čovek hrabriji ili smeliji?
Pijan čovek je smeliji, nije hrabriji. On tada sve sme. Oni koji dosta toga potiskuju u treznom stanju, koji su osetljivi, kada su pijani mnogo su opušteniji i smeliji. Dobiju snagu tako da im se pomuti svest i postaju beskompromisni. Postaju nesvesni da mogu i da izgube život.
Koliko vas ima u romanu?
Ima me u svakom romanu, pa i ovom. Generalno, prevagnulo je u korist iskustva. Ovo je nešto najiskrenije i knjiga je napisana sa najmanje kalkulacija.
Ne libite se da zadirete u mračnu stranu ličnosti, društva... Da li vas privlače te tabu teme i zašto?
Da, ali ne nužno. Istina je da ako me neka tema privlači, a ta tema je tabu tema, onda dobija neku dodatnu harizmu. Ja dobijam poriv da pišem o stvarima koje je teže opisati jer su izazovnije. Zato mora da postoji i nešto negativno. Mislim da je pola dobre književnosti negativno. Primamljivija mi je ta literatura koja govori o mračnim aspektima života. Mislim da su oni tačni, da ih ima više od onih veselih. Može da se piše i pozitivno, ali ako se nađe opravdanje za to. I ako se piše negativno, mora da postoji taj pozitivan orijentir, uvek mora da postoji neka potreba za ljubavlju i prijateljstvom. Ima i dosta humora, jer ako ima te gorčine i kritike, onda mora da ima nečeg smešnog da bi čitalac sa nekim zadovoljstvom mogao da čita te negativne stvari.
Da li se u kafani najbolje stvara?
Ne, u kafani se skuplja materijal, motivacija... Najbolje se piše kod kuće i u treznom stanju. Kad sam god pokušao da napišem nešto pijan, rano bih odustao. Hemingvej je pisao pod dejstvom alkohola, ali mislim da nisam dostigao te visine.
Razgovarala: Milena Krstajić
Izvor: Informer