Igor Marojević: Ljudi se plaše da budu drugačiji

Teško je otrgnuti čoveka iz mašine za mlevenje mesa koju nazivamo kolektivom. Danas je teže nego ikada ranije dobiti bitku za sopstveni identitet i ne postati masa. Igor Marojević, pisac koji se ne plaši da zaroni u mračne ponore društvenog sistema, jedan je od retkih književnika naše današnje scene koji se obraća isključivo individualcu i koji se usudio da kaže da čovek nije još jedna cigla u zidu. On ne zazire od toga da pljune na tabue naše sredine i da se nasmeje ljudskoj gluposti u lice. Njegove knjige „Prave Beograđanke“, „Dvadeset i četiri zida“, „Majčina ruka“, Tuđine“ ne samo što su označile novi tematski krug u našoj književnosti već su i pravi šamar učmaloj akademskoj snobovštini.



Vi ste najkomercijalniji pisac Srbije. Šta to znači i kako ste to postali?

Ne, nikako. Meni je samo jedna knjiga bila takva, i to su „Beograđanke“, koje su se neverovatno dobro prodavale. Ja sam srećan otkad nisam više najkomercijalniji pisac. To je bio veliki teret i srećan sam otkad sam se vratio pisanju bez brige da li ću prodati deset hiljada knjiga ili nekoliko njih.

Da li to znači da ste bogat pisac?

Nisam bogat, ali mogu da živim od svog rada. Platim račune i porez, i to je generalno to. Ja ne želim da budem u tom svetu komercijale, nije mi prioritet koliko ću knjiga prodati, važno mi je samo pisanje jer kada osetiš poriv za tim, onda moraš to i da poštuješ.

Kako ste postali pisac?

Sasvim slučajno, i mogu reći da mi je književnost pomogla mnogo više nego neki ljudi. Video sam da mogu i ja da pišem, da ću biti srećan ako bilo šta napišem, a kamoli izdam. Nekako sam krenuo tim putem, osetio sam poziv da pišem, da progovorim o stvarima koje sam zapažao oko sebe. Bilo je i momenata kada sam sam se kajao što sam ušao u svet pisanja, ali kasno je za to.

Šta je tačno krti realizam, čiji ste osnivač u našoj književnosti?

Zapravo nisam siguran šta je to tačno. To bi trebalo pitati kritičare jer bilo je pet ili šest kritičkih odrednica moje proze, a krti realizam, koji je bio jedna od njih, nekako se zadržao. To je prosto jedan od načina da se definiše moja proza, koja opet nije ni tipično realistička, a ni fantastička. Ona je nešto između ta dva. E sad, možda je krti realizam bio dobar naslov za to, ali nije se održao. Ja nisam smislio taj naziv i ne znam šta bi on trebalo da znači.

Pisali ste o sidi, samoubistvu, nacionalnim sukobima, da li to vidite kao bunt protiv tabuiranih tema?

Nije to bunt. Tabuirana tema daje neku posebnu harizmu delu. Mene su takve teme dirale i uzbudile, osetio sam potrebu da pišem o njima jer sam uvideo da se piše o svemu osim o nekim glavnim stvarima oko mene. Ja tabu-temu nikada nisam imao kao neki koncept, ali želeo sam da pričam o nekome ko je bolestan od side, a živi u Srbiji, ili da pišem o muškoj impotenciji, da ispričam priču o smrti, samoubistvu, koje se smatra pravim tabuom, kao i o jednoj temi koja nije tabuizirana kod nas, a to je bombardovanje SRJ. Ja, dakle, sve te stvari posmatram na jedan drugačiji način. Vrlo je zahvalno pisati o tabu-temama jer još uvek ima nečega o čemu ne smete da pišete. Danas književnost više nije opasna po život, ne šaljemo pisce ni u logor ni pod zemlju, ali zato se takvi pisci koji ruše tabue često marginalizuju. Ili ljudi pokušavaju da ih marginalizuju. Pisac ne bi trebalo da se plaši marginalizovanja, već da piše o tome što želi, naravno ako oseti poriv za tim, ako mu dođe inspiracija. Jer ne mora da se piše tabu-tema, ali ako čovek oseti potrebu da piše o tome, onda nema druge.

Dakle, imate originalan pristup tim temama?

Ne znam da li ga imam, kritičari kažu tako, ali ja ne mogu biti siguran u to. Ja ne tvrdim ništa jer ne mogu da ocenim svoje stvaralaštvo na isti način kao drugi.

Pisali ste i o nasilju nad ženama i rekli da je mačizam poslednji ostatak, manifestacija toga?

Jeste. Mislim da su muškarci ovde poraženi ekonomski i da ih ima dosta koji pribegavaju nasilju, prazne se od frustracija na taj način. Tako dolazi do porodičnog nasilja. Međutim, sve više ima prijava za mobing, za porodično nasilje, a ja se nadam da će ljudi biti i hrabriji i prijaviti takve stvari, da će potražiti zaštitu kada pretrpe maltretiranje i da će to na neki način poboljšati društvo, iako se plašim da to sve ne krene po nekoj drugoj liniji jer bi lažne prijave mogle da uspore društvenu evoluciju.

U romanu „Prave Beograđanke“ uveli ste junaka koji se isto zove i preziva kao Vi. Da li je to autoironičan postupak?

Priznaću vam, naravno da jeste. Ja sam uzeo slobodu da se poigravam sudbinama nekih ljudi iz stvarnog života, i onda sam rekao sebi da bi bilo moralno da taj čovek iz knjige koji se zove i preziva isto kao ja prođe gore nego bilo koji drugi junak iz romana. I kad mi neko dođe sa stavom da je taj lik moje ogledalo, kada krene da mi priča da sam govorio o sebi, ja mu odgovorim: „Pa dobro, ali kako sam onda u knjizi mrtav, a zapravo sam živ?“. Ne ukapira svako razliku. To u romanu je neko moje književno ja, a evo mene stvarnog, živog i zdravog pred vama. Ima bukvalista, a bilo je i RIP-ova zbog toga: sahranjivali su me, događalo se da neko objavi baš odlomak iz mog dela gde Igor Marojević izvršava samoubistvo, pa po Fejsbuku nastane haos, ljudi pišu „Rest in peace“ (Počivaj u miru). Ma, svašta se tu događalo…

Koga sve bode Vaša ironična žaoka?

Ja imam jedan ironičan stav koji provlačim kroz svoja dela. To činim jer su ironija i cinizam osnova svake spoznaje danas, ali i već neko duže vreme. Ironija je upućena individualcu koga ohrabrujem na individualizam. Danas je individualnost toliko ugrožena, i ja se obraćam samo individualcu, fiktivnom i stvarnom. Pa ako ih ima sto, neka ih bude samo sto, a ako ih ima deset hiljada, neka ih bude deset hiljada. Njima govore moje knjige. To su ljudi kroz koje ja vidim i sebe, i uvek me obraduje kada se neko od njih identifikuje s nekim mojim delom. Takav je slučaj s mojom knjigom „Tuđina“, to je uvek aktuelna tema, a svi smo pomalo tuđinci i otuđeni danas.

Kako sve kolektiv uništava individualnost?

Na najrazličitije načine. Kidanjem ukusa, forsiranjem običaja, svadbi i narodne muzike forsiraju nas na ovo i ono, i prosto se ljudi plaše da budu drugačiji. A onda su tu i očekivanja kolektiva, pa ljudi pristaju na ono što se od njih očekuje, veruju da čovek mora da se ženi tad i tad, da žena mora da rodi decu u određenom životnom dobu. To je nedostatak ukusa, nedostatak izbora, i tako kolektiv ugrožava pojedinca. Ali kolektiv je najsuroviji kada traje rat. Tada je individualnost najugroženija, i to sam opisao u „Tuđinama“, gde u trenutku kada počinje bombardovanje individualac, koji se ma gde nalazio, ovde ili u Boki Kotorskoj, ostaje sveden na nulu. Ljudi postaju kolektivni zombiji, ali ovo naše društvo je vrlo kolektivističko još uvek, vrlo je jaka usmena kultura, i šta da radimo kad je tako…

Danas svi pišu romane, ali kako napisati dobar roman?

Ne znam tačno, ali se mora prvenstveno dosta čitati. Ima dosta ljudi koji pišu a da ništa ne čitaju, i to je kao kad bi Igor išao u teretanu da gladuje. Čitanje je izuzetno važno jer kroz čitanje čovek uvek otkriva nove tajne. A pisac, kao i svaki čovek, mora da napreduje, da bude uvek bolji od samog sebe, da ide nekom uzlaznom putanjom. Naravno, u praktičnom smislu pisac može i da se druži s nekim bitnim ljudima, da dođe do nekih najava i trikova, ali samo pisanje je glavno, bilo ono socijalno integrisano ili kvalitativno. Ja sam, naravno, za ovo drugo, kvalitativno, jer važan je i minimalan napredak, pa makar i od 0,1 odsto. Pisac mora da se usavršava, da vodi bitku sa samim sobom i da pobedi samog sebe.

Ima li knjiga mesto u današnjem društvu šunda, rijalitija i zatupljenosti?

Sve manje. Međutim, mene raduje to što se u Srbiji knjiga prodaje mnogo bolje nego devedesetih. Što je i normalno jer ljudi tada ne samo da nisu imali novca već nisu znali ni da li će im doveče glava ostati na ramenima. Ko je imao tada snage i volje da čita? Uz to, imali smo i mnoge uništene biblioteke, što nas je uzdrmalo, ali danas knjige u Srbiji nisu skupe, posebno u odnosu na Hrvatsku ili Sloveniju, gde su skuplje i do četiri puta. Srbija je možda poslednja luka za knjigu jer to je ljudima kao neka ulaznica za srednji društveni sloj. To je ujedno i najjeftinija ulaznica za taj sloj koju oni mogu da priušte, da nemaju „samo ono što se maže na hleba“, kako kaže naš narod, već i nešto više od toga. Knjiga, dakle, i dalje ima mesto u Srbiji, ali ironično, možda baš zato što smo zaostali u odnosu na svetske trendove jer se knjiga u svetu sve manje ceni. Videćemo šta će biti za koju godinu, ali za sada ona još uvek opstaje kod nas.

Da li mislite da je Sajam knjiga pokazatelj kulturne krize naše zemlje i ko dolazi tu zbog knjiga, a ko zbog ćevapa?

To je vrlo dobro pitanje, a odgovor je veoma složen. Često oko polovine broja posetilaca gleda Sajam knjiga kao priliku za jeftin provod, i to su ćevapi koji kao da se ne prodaju svuda. Sajam ima i slavski karakter, slavi se u čast knjige, i tada za knjige postoji milion nagrada. To znači da volimo što postoji nekakva sajmocentričnost u književnosti kao i u opštoj kulturi. To možda nije dobro, ali opet, ako uzmemo stvari objektivno, Sajam knjiga je ipak nešto više od onoga što bismo mogli da izmislimo i organizujemo a da to bude pokazatelj zdravog društva. Ja bih lično voleo da Sajam traje kraće, da tih dana nema mnogo razvlačenja i da posao može da se završi efektnije. Verujem da bi tada bilo više stranih izdavača, ali i da bi bilo više savremenijih izlagača nego što ih je ove godine.

Da li je dekadentnost jedina stvarnost u našoj kulturi danas?

Dekadencija u smislu da smo postali društvo splavova i šunda nije slučajna, ona se forsira. Pitanje je samo da li će neko pristati na to. Ja u svim svojim knjigama hrabrim individualca da priča svoju priču. A ko voli kolektiv, to je njegovo pravo i izbor, ali u principu uvek zbog te ljubavi ima dosta kajanja na kraju. E sad, podržavam individualistički pogled na život, na svet, na Beograd, i vidim da zbog kolektiva gubimo svoju ljudskost, svoj identitet. Gubimo supstancu, dobijamo neke azijske i anglosaksonske ritmove, progutalo nas je nekakvo zapevanje, idiotski slikovi. Imamo narod koji se veseli i kada pesme nisu ono što bi trebalo da budu, postoje dame koje „dostojanstveno“ igraju po stolovima… OK je to, to je jedna egzotična slika, međutim, nisam fan takvog načina života i u svojim delima, pa i u „Beograđankama“ i „Tuđini“, pišem i o tome, dotičem upravo te teme.

Mogu li ljudi koji su zaslepljeni tom dekadencijom da razumeju Vašu ironiju?

Džulijan Barns kaže da je ironija ono što većina ljudi ne shvata. E sad, ja se obraćam onima koji shvataju. Ako ima onih koji ne shvate i nađu neki hepiend i tamo gde ga nema, okej, to je do njih i skidam im kapu. Jer srećan kraj može da nastane organski, i to je prihvatljivo, ali ako nastane mehanički, to ne samo da nije dobro već je poražavajuće. Lako je napisati knjigu s nekakvim mehaničkim srećnim krajem, teže je govoriti kroz ironiju.

Jednom ste rekli da ne gledate televiziju. Da li to znači da je na ekranu kultura mrtva?

Nije mrtva u potpunosti, ali ne želim da puštam bilo šta u svoj život. Na televiziji ima svega i svačega, a ja želim da se sačuvam od gluposti. Zato i ne gledam TV uopšte.

Pre tri godine ste razotkrili da je jedna izdavačka kuća objavila svega sedam naslova za godinu dana. Kakva je situacija s našim izdavaštvom, ima li manipulacija i laži ili se i izdavači samo uzaludno bore da opstanu?

To je bio slučaj sa izdavačkom kućom „Klio“. Davno je to bilo, čovek je lagao o tome koliko je knjiga izdato. Video sam ga na Sajmu i nije mi se javio. Stvarno ne znam zašto! Prosto ne valja lagati tako, to je strašno. Okej je da neko objavi stvari i da dođe na Sajam knjiga, ali nekom takvom bi trebalo da se zna mesto i ono ne bi trebalo da bude u centru Sajma. Taj slučaj je već davna priča, međutim, problem je što ja ne vidim da se nešto bitno promenilo tu. Da je naša kultura druga, da neko drugi to radi, možda bi sve bilo drugačije. Taj protekcionizam nas je i doveo dovde. Danas pored takvih zaštićenih izdavača postoje i oni koji se bore da opstanu, i nisam siguran da li će uspeti u tome ili će ih ovi prvi ugušiti. Neizvesna je to borba, država se drži po strani, a ako i pomaže, onda uglavnom pomaže neke kič projekte. Publika je tu da odluči, ali ostali smo bez kritike i teorije, i nikako nemamo normalan književno-kulturološki život, što važi u svim segmentima. Nemamo skoro ništa, osim nekih krnjetaka, ostataka, pa šta od toga prođe, prošlo je. Videćemo još šta nas čeka u budućnosti.

Autor: Kristina Kecman
Izvor: ekspres.net