Igor Marojević: Čaršija ne može imati mišljenje

Iako je lansirao književnoteorijski pojam digitalni realizam, taj odeljak nije dovoljno prostran da obuhvati sve ono o čemu Igor Marojević piše. On je najpre pisac našeg doba, pa utoliko i digitalni realista, on literarno razmatra naše teme, naše nedoumice, uvek pomalo bolne, i uvek sa otvoreno neizrečenim predlogom da u svoje postupke ugradimo i trunku humanosti.



Većina ne voli ono što smatra negativnim temama

Budući da je romanom „Tuđine“ okončao petoknjižje, možemo, s malo hrabrosti, pretpostaviti da je na izvesnoj prekretnici.

Objavljeno je da je okončana promotivna turneja. Jesu li sada „Tuđine“ bliže tuđinima?

Ne mnogo. Ovaj roman spada u moje nekomercijalnije, upravo zato što većina ne voli ono što smatra negativnim temama, mada se njima uvek bavim, ali su naslovi pojedinih mojih prošlih romana i jedne zbirke priča i njihovo prijemčivije pakovanje zavarali dobar deo publike. S druge strane je činjenica da su „Tuđine“ pretrpele recepciju kakvu nijedno moje delo nije: konsenzualno pozitivno vrednovanje, blok o mojoj neznatnosti i „Beogradskom petoknjižju“ u jednom domaćem, i to trenutno najboljem časopisu, i činjenicu overenu brojem nastupa i publike da je mnogo više ljudi zainteresovano za knjigu na kraju nego na početku turneje. Napomenuću da će maltene odmah nakon završne, beogradske promocije „Tuđina“, 27. jula, delo, u okviru pomenutog petoknjižja koje zatvara, i u Petrovcu na Moru biti predstavljeno narodu, i to delimično tuđem.

Teško je priznati sam sebi da si tuđin

Ima li nekoga u Srbiji da nije tuđin? Kako bismo takve odredili?

Ako isključimo one koji su sebi tuđini zbog izvesnih duševnih nedaća, mnogo je onih u Srbiji koji to nisu. Teško je priznati sam sebi da si tuđin, posebno u strogo kolektivističkom društvu koje i dalje, ako ne i sve više, nameće i visoko vrednuje političku pripadnost i servilnost, odnosno usmenu kulturu i, samim tim, mišljenje čaršije, koja ne može imati mišljenje.

Zašto je bolje biti tuđin?

Ta je karakteristika, u izvesnoj meri, preduslov individualizma, koji je neophodan da bi čovek bio ličnost u punom smislu reči. Doduše, vreme i mesto su takvi da je i individualizam – koji mnogi brkaju sa solipsizmom – nepoželjan.

Đedovski dijalekatski rekviziti

Identitet tuđina, kako sam pročitao, funkcioniše na osnovu šizofrenih principa, što bi bilo nešto kao kolizija, grubo trenje u okviru dvogubog ideniteta. Vremenom bi trebalo da jedna strana narasta i, ako je tako, koji je to deo, onaj koji se odnosi na pretke ili onaj koji smatramo, s pravom ili zbog zablude, ličnim?

Ideološka pobeda onog što se u Drugom svetskom ratu činilo jedinstvenom levicom nametnula je medicini i teoriji pristup u kojem je uticaj genetike na jedinku u odnosu na onaj, socijalni, minorizovan. Kasnije se videlo, pa i počelo da javno priznaje, da takav pristup i nije najtačniji. Verujem da se u individualca lični udeo s proživljenim godinama i decenijama povećava, a u kolektivaca smanjuje u korist uticaja genetike. Znam mnogo ljudi koji su u svom intelektualnom zenitu savršeno govorili književni jezik, ili urbani žargon, ili i jedno i drugo, da bi se pod stare dane sve više poštapali dijalekatskim rekvizitima sopstvenih đedova.

Da li je u promovisanju teže objasniti ili prećutati?

Bez sumnje, teže je objasniti.

Ako sam nekad i pio…

Najavili ste naredni roman. Naslov „Roman o pijanstvima“ pokreće asocijacije na epohu pariskih simbolista, na mračne delove njihovih biografija. Tadašnja pijanstva bila su podstaknuta otporom prema ustaljenim društvenim normama i navikama. Ima li sličnosti između ondašnjeg asocijalnog ponašanja pisaca i današnjeg? Da li je to isti bunt?

Za razliku od ogromne većine štiva o alkoholizmu, „Roman o pijanstvima“ govori o junaku koji i pored sklonosti kapljici završava sve svoje obaveze na vreme, u digitalizovanom ambijentu i eri gde su i žene jednako sklone piću kao muškarci. Nije to istovetan bunt onima pominjanim u pitanju, više je to tiha pobuna protiv obaveznog stresa, koja postaje glasna jedino ako se pod uticajem pića, čovek što posvadi i pobije.

Na kraju, trenutak je i za tabloidno pitanje o nečem privatnom… Znate Vi koje je to pitanje…

Zamislite kad znam i odgovor. Ako sam nekad i pio, bilo je to za potrebe prikupljanja materijala za „Roman o pijanstvima“. Čovek koji o savremenim temama hoće da piše makar korektno, mora tretirati građu na osnovu ličnog iskustva, ali tako da može da prema njemu uspostavi neophodnu distancu.
 
Razgovarao: Zoran S. Nikolić
Izvor: vranjenet.rs