Igor Marojević: Album će biti gorkosladak
Dve su nas vesti ovog novembra posebno obradovale. Jedna je novi roman Igora Marojevića „Prave Beograđanke“ koji se nedavno pojavio u izdanju Lagune, a druga, još uzbudljivija, najavljen solo album ovog poznatog pisca.
I dok čekate četvrtak, i promociju knjige „Prave Beograđanke“, možda biste mogli da saznate ono što nam je Marojević, onako u poverenju saopštio. Kakva je, recimo razlika, između Kubanki i Beograđanki, zašto je uzbudljivo realistično prikazati savremeni Beograd i šta možemo da očekujemo na albumu „Da se ne zameri“.
Kako se može čitati nova knjiga Prave Beograđanke – kao izvesni nastavak prethodne zbike priča Beograđanke, kao nezavisni roman koji ima zajednički imenitelj u naslovu ili kao roman koji otvara novo poglavlje u poetici Igora Marojevića?
Roman je potpuno nezavisan od zbirke, vezuje ih sličan naslov i pripadnost Beogradskom petoknjižju, koje obuhvata još dve zasebne prozne celine: romane Dvadeset i četiri zida i Parter. Nema nijednog zajedničkog lika za dve prvopomenute knjige, naracija je u pričama vođena iz prvog, ženskog lica, a ovde iz trećeg, muškog. Takve razlike su u skladu s načelom dotične pentalogije da svaka knjiga nudi zasebno viđenje života u savremenom Beogradu u poslednjih dvadesetak godina. Možda Prave Beograđanke pak jesu novo poglavlje u mojoj poetici u smislu da su, koliko sam čuo a stvarno ispada tako, prvo moje delo iz savremenosti koje, iako pisano realistički, na kraju znatno nadilazi realizam i pravi neku zasebnu stvarnost.
Prikazi ljubavnih i drugih epizoda iz života pravih Beograđanki deluju kao da je banalnost svakodnevice poznata iz bilo kog rijaliti šoa preslikana u roman. Vešto ste to izveli, ali hoćete li nam reći zašto?
Ne verujem da je baš takva svaka epizoda romana, ali različita čitanja su ravnopravna. Prikazujem Beograd ne ulepšavajući ga, naprotiv. Dejstvo rijaliti-šoua na ovaj grad i društvo je više nego ozbiljno jer se sadržajima takvih programa ali i dobrog dela života u gradu i Srbiji efektno pospešuje opšte brkanje polazišnih kategorija, poput brkanja ugleda s novcem, popularnošću, moći, zloglasnošću… Ne pripadam u one ljude od alternativnog ukusa koji ignorišu stvarnost i solipsistički uranjaju u paralelni svet. Koliko god komotnija, to je opcija u kojoj se čovek može dosledno održati ima li samo milion evra. Umesto gubitničkog pata, preferiram subverziju mejnstrima, i spolja i u delu.
Ima li nečeg nebanalnog što savremena književnost još želi i može da primi u sebe?
Književnost može da od najveće banalnosti, ako se vešto poigra njome, napravi umetnost. Iz valjane književnosti, i iz estetskih i moralnih i dramaturških razloga, ne sme izostati pozitivni orijentir a, što se moje proze tiče, ni pobočno ohrabrivanje čitaoca na individualizam.
Prostituisanje sećanja zarad nastajanja umetničkog dela, tako vaš pisac prikuplja neophodnu građu za roman koji nikako da napiše. Kada biste objavili konkurs za, recimo, nastavak Pravih Beograđanki koliko bi se ponosnih dama prijavilo da ispriča neku intimnu a važnu priču?
Oko pet odsto poslatih priča bilo bi takvo. Mnogo toga je ovde na pet odsto: procenat ljudi sa visokim obrazovanjem, procenat birača progresivnih opcija, valjanih sagovornika, pametnih ljudi… Razuman život je ovde na ivici vanparlamentarnog, sasvim prognanog. Lepa egzistencija jeste ona gde čovek uspe da od pet napravi pedeset i jedan.
Pripremate se za snimanje albuma, možete li da nam kažete nešto više o tome? Hoćete li svirati i gitaru i hoće li to biti više pank, rok ili bluz album?
Ovo će mi biti treće snimanje albuma, drugo je urodilo kasetom grupe Stvarno kvarno, koja nije prestala da postoji pre vremena. Dvadeset pet godina docnije, opet studio, ali prvi put da bih snimio solo album. Sviraću sve što budem mogao, gitaru i bas, aranžiraću koliko me snaga bude držala, pevaću kao i u Stvarno kvarno, samo sa manje glasovnih mogućnosti ali bolje, album će biti mračan i veseo, gorkosladak, nosiće poltronski ili kvazipoltronski naslov Da se ne zameri, imaće goste koje ću najaviti čim snimanje počne, u decembru. Imam i izdavača. S proleća da izađe album, bilo bi prijatno iznenađenje.
Ima li groteskno trostruko ubistvo pisca u vašem romanu neku skrivenu poruku? Kako je pisac Marojević rešio da ubije pisca i junaka Marojevića?
Skrivenu poruku mogu da uoče samo poznavaoci svih mojih dela, a takvih je možda 16. U optimalnoj recepciji, ali i unutarnjoj strukturi, knjiga treba da ima više slojeva, od najsitnijih do najkrupnijih, najpovršnijih do, je li, najdubljih. Mnogo je razloga zbog kojih je u Pravim Beograđankama Marojević ubio Marojevića samoubistvom, ali da pomenem onaj, moralni: u romanu sam opisivao razne prototipove likova iz realnog života i dovodio ih, u skladu sa nekim lepotama savremenog Beograda, u nezgodne okolnosti, pa mi se minimalno korektnim učinilo da onda lik koji se zove i preziva kao ja, prođe gore od svih. Recimo i da se roman može, u nekom takođe zakrivenom sloju, čitati i sa aspekta pitanja: da li bi se tako završio život Igora Marojevića da je, kao sredovečan gospodin načetog zdravlja, nastavio da loče?
Da li je zaista, kako jedan vaš junak kaže, još jedino predmet žudnje ostao kao oblik manipulacije kojim se vešto služe i Kubanke i Beograđanke?
Ne, ima još mnogo toga, bar sam tako planirao da prikažem, pa ko šta pronađe u romanu. Uostalom, i jedne i druge se vešto služe sa još mnogo toga, posebno Kubanke. Iako manje ženstvene, Beograđanke su neuporedivo bolje.
Autor: Sonja Kovačev
Izvor: City Magazine
Kako se može čitati nova knjiga Prave Beograđanke – kao izvesni nastavak prethodne zbike priča Beograđanke, kao nezavisni roman koji ima zajednički imenitelj u naslovu ili kao roman koji otvara novo poglavlje u poetici Igora Marojevića?
Roman je potpuno nezavisan od zbirke, vezuje ih sličan naslov i pripadnost Beogradskom petoknjižju, koje obuhvata još dve zasebne prozne celine: romane Dvadeset i četiri zida i Parter. Nema nijednog zajedničkog lika za dve prvopomenute knjige, naracija je u pričama vođena iz prvog, ženskog lica, a ovde iz trećeg, muškog. Takve razlike su u skladu s načelom dotične pentalogije da svaka knjiga nudi zasebno viđenje života u savremenom Beogradu u poslednjih dvadesetak godina. Možda Prave Beograđanke pak jesu novo poglavlje u mojoj poetici u smislu da su, koliko sam čuo a stvarno ispada tako, prvo moje delo iz savremenosti koje, iako pisano realistički, na kraju znatno nadilazi realizam i pravi neku zasebnu stvarnost.
Prikazi ljubavnih i drugih epizoda iz života pravih Beograđanki deluju kao da je banalnost svakodnevice poznata iz bilo kog rijaliti šoa preslikana u roman. Vešto ste to izveli, ali hoćete li nam reći zašto?
Ne verujem da je baš takva svaka epizoda romana, ali različita čitanja su ravnopravna. Prikazujem Beograd ne ulepšavajući ga, naprotiv. Dejstvo rijaliti-šoua na ovaj grad i društvo je više nego ozbiljno jer se sadržajima takvih programa ali i dobrog dela života u gradu i Srbiji efektno pospešuje opšte brkanje polazišnih kategorija, poput brkanja ugleda s novcem, popularnošću, moći, zloglasnošću… Ne pripadam u one ljude od alternativnog ukusa koji ignorišu stvarnost i solipsistički uranjaju u paralelni svet. Koliko god komotnija, to je opcija u kojoj se čovek može dosledno održati ima li samo milion evra. Umesto gubitničkog pata, preferiram subverziju mejnstrima, i spolja i u delu.
Ima li nečeg nebanalnog što savremena književnost još želi i može da primi u sebe?
Književnost može da od najveće banalnosti, ako se vešto poigra njome, napravi umetnost. Iz valjane književnosti, i iz estetskih i moralnih i dramaturških razloga, ne sme izostati pozitivni orijentir a, što se moje proze tiče, ni pobočno ohrabrivanje čitaoca na individualizam.
Prostituisanje sećanja zarad nastajanja umetničkog dela, tako vaš pisac prikuplja neophodnu građu za roman koji nikako da napiše. Kada biste objavili konkurs za, recimo, nastavak Pravih Beograđanki koliko bi se ponosnih dama prijavilo da ispriča neku intimnu a važnu priču?
Oko pet odsto poslatih priča bilo bi takvo. Mnogo toga je ovde na pet odsto: procenat ljudi sa visokim obrazovanjem, procenat birača progresivnih opcija, valjanih sagovornika, pametnih ljudi… Razuman život je ovde na ivici vanparlamentarnog, sasvim prognanog. Lepa egzistencija jeste ona gde čovek uspe da od pet napravi pedeset i jedan.
Pripremate se za snimanje albuma, možete li da nam kažete nešto više o tome? Hoćete li svirati i gitaru i hoće li to biti više pank, rok ili bluz album?
Ovo će mi biti treće snimanje albuma, drugo je urodilo kasetom grupe Stvarno kvarno, koja nije prestala da postoji pre vremena. Dvadeset pet godina docnije, opet studio, ali prvi put da bih snimio solo album. Sviraću sve što budem mogao, gitaru i bas, aranžiraću koliko me snaga bude držala, pevaću kao i u Stvarno kvarno, samo sa manje glasovnih mogućnosti ali bolje, album će biti mračan i veseo, gorkosladak, nosiće poltronski ili kvazipoltronski naslov Da se ne zameri, imaće goste koje ću najaviti čim snimanje počne, u decembru. Imam i izdavača. S proleća da izađe album, bilo bi prijatno iznenađenje.
Ima li groteskno trostruko ubistvo pisca u vašem romanu neku skrivenu poruku? Kako je pisac Marojević rešio da ubije pisca i junaka Marojevića?
Skrivenu poruku mogu da uoče samo poznavaoci svih mojih dela, a takvih je možda 16. U optimalnoj recepciji, ali i unutarnjoj strukturi, knjiga treba da ima više slojeva, od najsitnijih do najkrupnijih, najpovršnijih do, je li, najdubljih. Mnogo je razloga zbog kojih je u Pravim Beograđankama Marojević ubio Marojevića samoubistvom, ali da pomenem onaj, moralni: u romanu sam opisivao razne prototipove likova iz realnog života i dovodio ih, u skladu sa nekim lepotama savremenog Beograda, u nezgodne okolnosti, pa mi se minimalno korektnim učinilo da onda lik koji se zove i preziva kao ja, prođe gore od svih. Recimo i da se roman može, u nekom takođe zakrivenom sloju, čitati i sa aspekta pitanja: da li bi se tako završio život Igora Marojevića da je, kao sredovečan gospodin načetog zdravlja, nastavio da loče?
Da li je zaista, kako jedan vaš junak kaže, još jedino predmet žudnje ostao kao oblik manipulacije kojim se vešto služe i Kubanke i Beograđanke?
Ne, ima još mnogo toga, bar sam tako planirao da prikažem, pa ko šta pronađe u romanu. Uostalom, i jedne i druge se vešto služe sa još mnogo toga, posebno Kubanke. Iako manje ženstvene, Beograđanke su neuporedivo bolje.
Autor: Sonja Kovačev
Izvor: City Magazine
Autor: Igor Marojević
