Laguna - Bukmarker - I sve postade petlja - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

I sve postade petlja

U romanu „Petlja“ se kroz mozaično tekstualno prostranstvo savremene srpske (i)storije nazire paterna antičkog mita. Uvek vrele rešetke drevnog obrasca na kojima sagoreva meso naše stvarnosti najpre se uočavaju kroz naziv jednog od potpoglavljâ – Omfalos. Možemo reći da je struktura romana osmišljena uz osluškivanje predanja o čuvenom kamenu, omfalosu, središtu sveta, u ovom slučaju i posredniku između prastarog i savremenog.

Glavna junakinja, buntovna Beograđanka Dina Poledica (po svoj prilici osamdeseto godište), nalazi se u grčkom zatvoru zbog napada na službeno lice, i to posle jednog rutinskog pretresa. Mesto iza zatvorskih rešetaka, iluzija neslobode, biće u stvari klica jedine moguće slobode, i to ne one predate zatvoreniku kao bedni doručak. Nego one za koju se, unutar sebe, valja izboriti. Sećanjem, pisanjem.

Ko je, dakle, Dina? Lepa devojka iz kraja, kolekcionarka neofolklornih običaja, filozof, filozofkinja, jurišnik na sistem iz potrebe ili zadovoljstva, pesnikinja. Nikad samo posmatrač, nego i delatelj, delatni princip, anđeo osvetnik koji, redom, razotkriva i razara zablude i njihove proizvođače, one koji su umislili da su, zahvaljujući svom nemoralu, beščašću, aroganciji i položaju, iznad drugih. Sve su to, u ovom slučaju, naši bogovi, sitni u odnosu na olimpske visove i bogove zbog kojih svet i dalje funkcioniše po pravilima uspostavljenim pre više hiljada godina. Oni od čije kosmičke pravde niko ne može da umakne, niko, pa ni mali novokomponovani balkanski bogovi, rođeni krajem osamdesetih godina prošlog veka: „Odrasla sam uz glorifikacije i mitove koje su lakomisleni potomci pretvorili u velike prdeže u beskrajnoj istorijskoj noći“. Ono što je bilo, dok je Dina odrastala, prostire se ka našem vremenu ali i junakinjinom sada, ono kruži i kuži; večito budne oči fikcionalnih heroja koje motre na svakog od nas – sa čvora na stolici nalik oku, kao Dina, ili sa zidova zgrada, kao stanovnike većine gradova u Srbiji, upravo – i svojim pipcima podupiru vlastiti narod da stoji u stavu mirno. Ali narod, na sreću, nije samo ime za bezobličnu masu, u koju pekari utiskuju modle kao u testo. Postoje oni koji su se prilagodili i oni neprilagođeni. Dina svakako pripada ovoj drugoj skupini. Tu gde su neki od onih koji su stasavali u doba „demagogija dobrovoljnih davalaca tuđe krvi“. Svima njima (čiji je Dina izvršni zastupnik) strana je ravnodušnost i mirenje sa poretkom. I naročito im je strano titranje nekim novim tvoriteljima sistema, ma ko oni bili; alternativa je uspavanka uz koju više niko nikad neće zaspati mirno. Pored glavne junakinje, tu je i zbirka drugih likova, upečatljivih predstavnika teških (kolektivnih) sudbina. U kladionici sa Dinom radi Geler, izbeglica iz Hrvatske, u svoje vreme ne toliko poželjna kategorija u Beogradu, pa zatim i romantična wannabe starleta Liki Siki, onda Vladan, žestoki domaćin i patriota iz komšiluka, te usputne rugobe i navijači što vitlaju palicama i mlate stereotipima, ali i usputna omladina bez stava, ideje ili bilo kakvog oslonca.

Dina je, kako kaže, obolela od praznine, a simptome je počela da oseća veoma rano. U skladu s tim dolaze i njene opservacije – svako i sve je pod lupom opore dijagnoze koja neretko zadire duboko, vijuga u prošlost, do samog njenog detinjstva, koje je opet prilika da se preispitaju tadašnji društveni kriterijumi i uporede sa sadašnjim. Da se jednim potezom oslika licemerje ljudi i društva koje ti ljudi tvore. Mandarina, šolja za čaj sa motivom sove, lavež pasa, okolni objekti i pojave, sve ono opipljivo jeste prva putanja do ploda koji najbolje uspeva kad je čovek sasvim izolovan (a gde je najizolovaniji ako ne u zatvoru) – do sećanja. Svi sporedni likovi, pa i sama glavna radnja, ma u koliko čvorova ona bila zavezana, ugravirani su unutar bližih i daljih uspomena.

Tako je ovde reč o tačnoj (i bolnoj) studiji naših nimalo specifičnih, nego pogubnih, karaktera. Dinin saputnik je Nikodim, jedini dečak u odeljenju u jednoj beogradskoj medicinskoj školi, obeležen od strane svojih vršnjaka kao čudak i drugačiji. A razlikovanje je prilika za svrstavanja, pojedinac ne svojom voljom pruža priliku (svojim razlikovanjem) da se obrazuje masa usmerena protiv njega samog. Nikodimov lik nije jednodimenzionalan, on nije nekakav borac za ljudska prava (u današnjem smislu reči) i ispod tog čudnog ponašanja krije se još jedan sloj njegovog tragičnog bivstvovanja na ovom svetu – roditelji su mu crkveni ljudi. Stan u kom živi nalikuje na naos usred liturgije, dok je sama Nikodimova soba prepuna postera hevi metal bendova. I ovu paklenu cenu roditelji su spremni da plate ukoliko se pokaže i dokaže sinovljeva normalnost. Zato brižna majka Dinu smatra devojkom svog sina, na silu tako gurajući mnogoliku stvarnost u kalup društvene jednoobraznosti i već toliko puta odigrane predstave čiji je kraj uvek poznat i srećan.

Niz usputno, ne i slučajno, nađenih reči otvara asocijativne stepenike pomoću kojih junakinja silazi sve dublje u svoju bit, otkrivajući i čitaocu i samoj sebi ulogu u događajima ili minimalizovanim opštim mestima kroz koje je društvo prolazilo u poslednje četiri dekade. „Monogamija – magija – gamija – gamos“, udaljeni delovi teksta unutar polihronijske naracije (čiji je pupak ono glavno, zatvorsko vreme) povezuju se putem rasutih reči i tako se stiče utisak da iznad svega zaista stoje bogovi koji drže celinu pred očima, a iznad bogova dela sam slučaj (ili različito tumačenje teksta, kako se uzme). Roman računa na višedimenzionalnost jedne reči utisnute u kontekst koji joj istovremeno pripada i ne pripada:

Bah?– upitao je Svetislav Prst, istom intonacijom kojom je pitao za šampanjac, a onda je to i ponovio, ali naredbodavnim glasom. Na njegovu komandu, iz nevidljivih zvučnika začula se nežna Bahova Arija za gudače.“

Svetislav Prst, umetnik plivanja uzvodno kroz tranzicioni sliv, pita Dinu nešto što u zgusnutom tekstu i vizuelno deluje na prepad i u prvi mah je nerazumljivo (Bah? – kao poziv primata na kopulaciju). U skladu sa angažmanom gospodina Prsta, balkanskog tehno-folk Žurdena, čitalac u trenu pomisli da je narečeni izustio nekakvu glupost, i tek kasnije ta kratka reč Bah zazvuči drugačije – posredi je prezime velikog kompozitora. Svetislav Prst je snob koji koketira sa kvazimisticizmom, a u čemu mu naročito pomaže dekor u koji spada i grbavi sluga Maksim, pratnja ovakve literaturi dobro znane, povampirene gospode. Zbog toga tu reč Bah možemo da vratimo u njeno prvobitno sazvučje, tamo gde su i eh, ah, uh...

Dina, slepo oko roda, kako sebe krsti, u svojoj avanturi sećanja obilazi sve aspekte društva, pravi portfolio države, obuhvatajući sve ono što je odavno bolesno i sad već deluje da nije ni izlečivo. Porodični odnosi, politika, crkva, zdravstvo, mediji, relacija selo – grad, sve to, pa i mnogo više, u neprestanom pripovedačkom kretanju kroz vreme i prostor, daje romanu karakter enciklopedije ili atlasa zabluda i laži. Tako petlja (ili petlje) ne mora biti samo interiorizovano visokonaponsko sintaksičko polje, nego i spolja – izvan subjekta – pletena mreža, zamka koja dolazi od društva, od uspostavljenih standarda i zakon pravila. Mada su neki od tih standarda (na primer, Svetislavljeve svetkovine) van domašaja razuma, oni su se učvrstili toliko da su postali navika, nešto na šta se svakodnevno računa – tu su listovi tabloida, tu su brojni elektronski mediji, izjave zvaničnika, opšte šarenilo nasilja – oni su uobičajena intarzija na pepeljastoj stvarnosti.

Dina je kao duh dobra i zla sadašnjeg i prošlog vremena, besmrtni pametar na razmeđi vekova, ali joj ti metafizički parametri nimalo ne oduzimaju ljudske kvalitete, i njena vizura je najpre ljudska. A ljudskost se među neljudima smatra kao strani faktor koji ugrožava, remeti i pali već naseljene kućerine, zgradurine i vile društvenih normi. Simbolička, ali i pomenuta, ljudska, veza Dine sa roditeljima (naročito sa ocem) jeste ona nit (petlja) iščeprkana iz fotelje koju je otac često namotavao na prst u dugim satima pred TV-om. I Dina to radi, upravo u momentu kada gleda emisiju How the Universe Works. Prekid veze sa ljudima koji su živeli s potrebom za svrstavanjem, prekid s tim većinskim delom sveta, dešava se kada Dina iščupa konac iz fotelje i obrije se do glave. Efektan i slikovit raskid sa prestonim bogovima devedesetih, koji se ni dan-danas nisu makli sa trona. Dina, u saglasju sa ironičnom crtom svoje self-conscious povesti, jednog od tih bogova naziva Negoeto. Hijerarhijski na nižem mestu od ostalih bogova, Negoeto ima atribute ravnodušnosti sa šeretskim prihvatanjem zla kao banalnim akcidentom na globalnom planu sveopšte destrukcije.

Obrijana do glave, Dina jeste kao vizuelna replika omfalosa, belog, jajolikog kamena – koji prema starogrčkom mitu stoji na mestu u Delfima gde je Apolon ubio zmiju Piton (podudarnost: Dina i Svetislav Prst). Prema brojnim predanjima, simbol centra sveta, omfalos, širi se dalje u četiri pravca. Struktura ovog romana podeljena je na četiri poglavlja, četiri tišine ili četiri zrakasta širenja iz centra ka marginama, ka sećanju. Omfalos jeste i ravnoteža, sklad, prizivanje boginje Harmonije, koja je ovde moguća tek sa završnim, petim, poglavljem, Pucnjem, ili dešifrovanjem svih ćutanja.

Većina sporednih likova u romanu ubeđena je da Dina ima rak jer je obrijana do glave, a upravo u toj ćelavoj glavi započinje spis o sistemu i njegovoj tamnoj strani, mestu bez razuma, mestu mržnje, bola i kičastih frojdovskih supstituta za opravdanu bojazan od ništavila. U toj glavi – omfalosu – sastavlja se tekst, umetnost, književnost, za koju je, eto još jedne podudarnosti, Judita Šalgo rekla da je „rak misli“ (Judita Šalgo, „Radni dnevnik“, Novi Sad: Akademska knjiga, 2012, str. 45).

Zbivanja unutar duhovnog planetarijuma glavne junakinje možemo čitati kao niz dinamičnih dokumentarno-igranih kadrova, i to u visokoj rezoluciji (ako bi ta informatička odrednica bila analogna sa literarnom, to jest sa čistim, pravilnim, tečnim i razumljivim jezikom ove knjige). Muzika u ušima (finiš Dininog putešestvija) i beogradska panorama, ima li boljeg omota za ovu tragikomičnu rapsodiju? Kad bismo na svoju ruku transformisali naslov knjige bugarskog autora Georgija Gospodinova „I sve postade mesec“, zvučalo bi to i te kako prikladno za početak ili kraj ovog romana: I sve postade poezija.

Autor: Branko Ćurčić
Izvor: Dometi


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
vedrana rudan u mladenovcu 3 oktobra laguna knjige Vedrana Rudan u Mladenovcu 3. oktobra
03.10.2022.
Vedrana Rudan, omiljena autorka iz regiona, održaće promociju knjige „Doživotna robija“ u foajeu Centra za kulturu i turizam Mladenovac u ponedeljak 3. oktobra od 18.30.   Laguna je do sada o...
više
nedelja knjiga ive andrića od 3 do 9 oktobra laguna knjige Nedelja knjiga Ive Andrića od 3. do 9. oktobra
03.10.2022.
9. oktobra se obeležava 130 godina od rođenja Ive Andrića, književnika i diplomate, koji se u svojim delima uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni u vreme osmanske vlasti. Ukoliko niste popu...
više
šta smo čitali u septembru  laguna knjige Šta smo čitali u septembru?
03.10.2022.
Jesen je stigla! Dok se na šporetima krčkaju zimnice i koriste poslednji tračci toplog sunca za duge šetnje po parkovima, najtoplije vam preporučujemo da ostatak slobodnog vremena prekratite naslovima...
više
intervju sa đorđem bajićem video  laguna knjige Intervju sa Đorđem Bajićem [video]
03.10.2022.
Gost podkasta „Lobotomija“ je Đorđe Bajić, filmski i književni kritičаr i pisаc iz Beogrаdа, mаgistаr teorije umetnosti i medijа. Pisаo je zа Popboks, Yellow Cab, Huper, Kulturni dodatak NIN-a... Tren...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.