Hudini živi nakon smrti u novom romanu

Neki kažu da je Hari Hudini bio najveći mađioničar koji je ikada živeo. Tokom godina, njegov život (i smrt) fascinirao je obožavaoce, pisce i autore filmova.

Pre smrti, Hudini se zakleo da će pronaći način da iz groba komunicira sa svojom voljenom suprugom Bes putem kodiranih poruka. Impresivan debitantski roman Viktorije Keli govori o ovoj izvanrednoj ženi i njenim pokušajima da stupi u kontakt sa svojim pokojnim suprugom. Autorka je koristila stvarne događaje iz njihovih neobičnih života i udahnula nadu u kraj njihovog dugog i srećnog braka.

Gospođo Keli, divno je što imamo priliku da porazgovaramo sa Vama o „Gospođi Hudini“, Vašem debitantskom romanu. Većina ljudi je i dalje fascinirana mađioničarskim genijem Harijem Hudinijem i gledali su stari holivudski film (poprilično fiktivan) koji govori o njegovom životu, u kojem uloge tumače Toni Kurtis i Dženet Li. Zbog čega ste se odlučili da pišete o Bes, njegovoj supruzi, još jednoj od žena u senci istorije, u formi istorijskog romana?

Pre nego što sam počela da pišem knjigu veoma sam malo znala o Hariju Hudiniju i magiji, ali su me oduvek zanimali religija, duhovnost, i rasprava o tome ima li života nakon smrti. Pre mnogo godina, čitala sam članak o tome kako su Bes i Hari sklopili dogovor: ko prvi umre, preneće tajnu ovom drugom putem ugovorenog koda, na „drugu stranu“. Ispostavilo se da njihova priča – njihov brak i Besina potraga za načinima da komunicira sa Harijevim duhom – sadrži mnogo neverovatnih, prelepih i tragičnih događaja. Izuzetno je malo objavljivano o Bes, i mnogo toga nam je nepoznato o njoj – što mi je dalo priliku da napišem kraj njihove ljubavne priče onako kako mislim da bi oboje želeli da bude napisan.

Bilo je uživanje čitati knjigu! Kao što i sami u njoj kažete, dvadesete godine prošlog veka predstavljaju vrhunac spiritizma. Većina ljudi je verovala da je granica između života i smrti propusna. Na kakve ste zanimljive podatke o spiritizmu naišli tokom istraživanja?

Hari je očajnički želeo da je život posle smrti stvaran; ali umro je bez mogućnosti da to dokaže, sebi ili drugima, putem mnogih iskustava sa medijumima. Pokušala sam da sprovedem sopstveno istraživanje; posetila sam nekoliko medijuma – jedan od njih je sve izgrešio, a drugi mi je izneo delimično tačnu istinu. Na kraju sam zaključila isto što i Hari – verovatno postoje pravi medijumi negde, ali ja još nisam došla do njih. Sva „pravila“ o duhovima i dušama su u potpunosti moje tvorevine. Naučila sam to da se spiritizam dvadesetih znatno razlikuje od toga kakav je danas; medijumi su se oslanjali na mračne prostorije, jezive zvukove i, uopšte, stvari koje su nam danas smešne. Ali u isto vreme, mi danas gledamo ljude poput Džonatana Edvardsa u „Holivudskom medijumu“ na televiziji i postoji mnogo sličnosti između onoga u šta su ljudi nekad verovali i onoga u šta veruju danas. Mislim da je u ljudskoj prirodi da želimo da postoji nešto više od onoga što vidimo.

Da, to je istina. Zbog čega ste odlučili da napišete roman o Bes Hudini? Jeste li pisali nešto pre toga?

Napisala sam dva romana koji nisu objavljeni. Prvi je sastavljen od mojih teza sa koledža, a drugi sam napisala na postdiplomskim studijama, dok sam sticala diplomu iz kreativnog pisanja. Bila sam veoma  razočarana što nijedan od njih nije objavljen, ali sada, iz ove perspektive, shvatam da me je sve što sam do tada napisala učinilo boljim piscem danas. Ne bih nikada uspela da napišem „Gospođu Hudini“ da nisam prvo napisala te knjige. I ne bih želela da moj debitantski roman bude nešto na šta bih gledala sa razočaranjem. Imala sam mnogo sreće da nekoliko godina pre „Gospođe Hudini“ nađem agenta, Trinu Kiting, koja je verovala u moj talenat i podsticala me je da nastavim sa pisanjem. I mislim da postoji malo istine u tome da morate da proživite život pre nego što počnete da pišete o njemu. Sada imam decu; moj suprug i ja smo prošli kroz tri vojna odsustva; poznajemo ljude koji su umrli jako mladi. Na koledžu sam mogla da napišem prelep esej o piscima, ali sama nisam još bila pisac. Sada imam 32 godine i znam da je život preda mnom, i želim da mislim da ću polako postajati sve bolji i bolji pisac.

To je veoma zanimljivo, hvala Vam. Bes je dala opširan intervju o Hariju i njihovoj vezi čoveku pod imenom Harold Kelok, koji je zauzvrat napisao biografiju nazvanu „Houdini: His life story“. Bili ste šokirani kada ste je slučajno pronašli u prodavnici polovnih knjiga i kupili je za samo deset dolara. Nakon otvaranja knjige pronašli ste potpis Bes Hudini na koricama. Rekli ste tada: „Ako je ikada postojao znak da možda njena priča treba da bude ispričana, verujem da je to sada.“ Da li mislite da ljudi koji su umrli mogu da nam šalju poruke u formi znakova ili „kodova“? Da mrtvi ljudi mogu dovoljno da utiču na stvarnost i uspeju da pronađu kanal da njihove poruke dopru do nas – posebno ako su voleli zagonetke tokom života kao što ih je Hudini voleo? Ili mislite da vidimo ono što želimo da vidimo?

Ovo će možda zvučati suludo, ali moj otac je imao sposobnost da oseti stvari koje nisu tu. To je nešto što je on oduvek mogao da uradi. Kada smo moja sestra i ja pokušale da istražimo naše porodično stablo za udruženje „Kćerke američke revolucije“, moj otac je otišao na groblje na kome nikada ranije nije bio, u potrazi za grobom jedne od naših pretkinja. Ispostavilo se da je groblje ogromno i da nije imalo zapis gde se grobno mesto nalazi. Ali je uhvatio sebe kako korača pravo ka grobu koji je tražio. Imamo još mnogo sličnih priča. Stvarno verujem da se takve stvari dešavaju i to ne slučajno. Da li mrtvi mogu eksplicitno da promene stvarnost kao u romanu „Gospođa Hudini“, u to nisam tako sigurna. Ali volim da verujem da je to što sam nabasala na Besin potpis u knjizi bilo neka vrsta znaka. Hari Hudini je potpisao mnogo stvari, ali su njeni potpisi veoma retki.

Šta vam je najteže palo dok ste pisali ovaj roman, a šta najlakše?

Najlakši deo je bilo pisanje istorijskih detalja o Atlantik Sitiju. Nikada nisam gledala „Carstvo poroka“ jer nisam želela da moji detalji budu kopije detalja iz serije. Umesto toga, intervjuisala sam svog oca. Njegovi roditelji su odrasli u Atlantik Sitiju; upoznali su se kao tinejdžeri dok su radili u Stil Piru, četrdesetih godina prošlog veka. Tata mi je preneo priče koje su mu njegovi roditelji i dede i babe pričali o ovom gradu kroz vekove.

Najteža stvar je bila prevazići sumnje u sebe. Dok sam pisala „Gospođu Hudini“, većina mojih prijatelja sa studija je već objavila jednu ili dve knjige. Stalno sam se borila sa strahom da ništa neće ispasti od ove knjige u koju sam uložila toliko truda. Onda sam, negde usred procesa pisanja, dobila svoju prvu kćerku i to je za mene sve postavilo u perspektivu. Mislim da sam naučila da nam uspeh pristiže u vreme koje je pravo za nas.

Iako je Vaša knjiga zasnovana na stvarnim činjenicama iz Hudinijevog života, dali ste sebi malo „slobode“ da ispričate emocionalnu i tehničku stranu Besine priče. Po Vašem saznanju, da li je Bes ikada primila poruke svog muža, iako se zvanično odrekla svake veze koju je imala sa njim kroz seanse? Da li su kodovi koje je Bes primila istiniti? Posebno oni koji su je doveli do toga da upozna foto reportera Čarlsa Ridlija, koji joj je kasnije pomogao da reši Hudinijevu zaostavštinu? A fotografija Hudinija uslikana 1905. godine na doku Jang Pjer, sa Harijem okrenutim prema kameri, dok se mlađa verzija njega sprema da skoči u hladnu reku? Da li takva fotografija, bila stvarna ili ne, postoji? A račun u nacionalnog banci Bordvok? Da li je to stvarno?

Skoro sve o Hudinijevom ranom životu i braku je preuzeto iz stvarnih događaja. Ali većina poglavlja u kojima je reč o vremenu posle Harijeve smrti – fotografije, račun u banci, tragovi – su izmišljeni. Ipak, istina je da je Hari ostavio Bes tajne kodove, zasnovane na pesmi koju je ona pevala kada su se prvi put sreli, što je kasnije otkriveno u lažnoj obmani medijuma. Bes je javno izjavila da je pokušavala da stupi u kontakt sa Harijem deset godina; prestala je posle tih bezuspešnih deset godina. Zato sam napisala roman. Nisam želela da se njihova ljubavna priča završi na ovaj način. Šta ako je Hari ipak komunicirao sa Bes? Zašto bi ona tu komunikaciju zadržala za sebe? I priča se razvila iz toga.

Na koji način ste sprovodili istraživanja? Kako je izgledao Vaš raspored pisanja – pola istraživanje, pola pisanje? Koliko vam je trebalo da napišete knjigu?

Dve godine je trajalo moje istraživanje i napisala sam knjigu pre nego što ju je izdavač Atria Books kupio. Provela sam oko šest meseci čitajući svaku knjigu o Hudiniju koju sam mogla da pronađem i zapisivala sam sve detalje za koje sam smatrala da su zanimljivi. Znala sam da moram da sastavim niz događaja pre nego što napišem ijednu reč, posebno zato što je razvoj tragova i kodova bio jako komplikovan. Ispostavilo se da je to što sam tada imala malu bebu veoma korisno jer mi je odstojanje od rukopisa dalo strukturu. Moja ćerka je išla u jaslice pet sati dnevno i za to vreme sam pisala; ostatak dana nisam provodila u razmišljanju o pisanju. To mi je pomoglo da ne razmišljam previše o knjizi.

Iako je Hudinijev talenat ležao u njegovoj sposobnosti da prikaže natrpirodne veštine, on sam nije verovao u magiju. U stvari, tvrdio je da su to sve bili samo visokorizični trikovi koji su ga skoro koštali života – na ekranu i van njega. Izveo je, čak, i magični trik na ser Arturu Konanu Dojlu, koji je bio veliki veliki spiritista, kako bi mu dokazao da magija ne postoji. Zašto mislite onda da je verovao u život posle smrti i paranormalno? Da je mogao da stupi u kontakt sa svojom majkom posle njene smrti, ili da je mogao da pređe granicu zagrobnog života kako bi pronašao Bes?

Hudini je bio izrazito uveren da njegovi trikovi nisu bili prava magija i da on sam nije imao natprirodne moći. Mislim da je ovo poticalo iz griže savesti; kada su se Bes i on prvi put venčali i dok su radili u karnevalskom cirkusu, pretvarali su se da izvode prave seanse za novac i kasnije su shvatili da u stvari povređuju ljude u tom procesu. Od tada pa nadalje, prezirao je ljude koji namerno povređuju druge. Mislim da ga je majčina smrt podstakla da se potrudi da pronađe dokaz života posle smrti. Ona mu je bila sve, i mislim da mu je jako teško padala pomisao da je više nikada neće videti. Takođe smatram da je delimično bio fasciniran idejom da su stvari koje se on pretvarao da radi – prolazak kroz zid, čitanje misli – u stvari moguće. Postoji veza između magije i spiritizma, i mislim da su ljudi koji su zainteresovani za jednu, često zainteresovani i za drugu.

Koji autori i knjige vas inspirišu? Na čemu sledeće radite i kakve su vam stvaralačke ambicije?

Uglavnom se fokusiram na sledeći roman koji je, da ne otkrivam previše, zasnovan na vojnom incidentu iz četrdesetih godina prošlog veka. Kao i u „Gospođi Hudini“, biće elemenata natprirodnog. Što se tiče mojih ambicija, iako bi bilo odlično da budem znana kao „poznati pisac“, nadam se da će me pre toga znati kao „dobrog pisca“. Tako da uvek čitam i pokušavam da budem bolja.

Odlično. I za kraj, kakav savet biste dali mlađoj verziji sebe?

Strpljenje! Volela bih da mogu reći mlađoj verziji sebe da je za dobre stvari potrebno vreme. Postoji stara kineska narodna priča, pod nazivom „Izgubljeni konj“, koja se završava lekcijom da ponekad nešto što se čini kao blagoslov može biti kletva i da ono što se čini kao kletva može u stvari biti blagoslov. Još moram sebe da podsećam da iako ponekad stvari ne idu onako kako sam planirala, ne znači da neću izvući najbolje iz toga.

https://authorlink.com