Huan Gomes Hurado: „Morao sam da napravim mnogo grešaka da bih mogao da napišem ovaj roman“

Novi triler Huana Gomesa Hurada, (Madrid, 1977) „Ožiljak“ napisan je sa preciznošću sajdžije, prepun iznanađenja, i ništa nije onako kako deluje na prvi pogled. Ovaj autor je napisao mnoga dela koja brojni čitaoci u četrdeset zemalja širom sveta prosto ne mogu da ispuste iz ruku, a bez sumnje je imao u vidu međunarodno tržiste kada ih je pisao. Piše sa istom prirodnošću i lakoćom sa kojom doručkuje uštipke u kafeu u prometnoj madridskoj ulici gde smo se sastali povodom ovog intervjua.

Isprepletane priče

Ovaj roman prepun intrige vodi čitaoca od kancelarije tehnološkog maga (koji pomalo podseća na Stiva Džobsa), do rata u Avganistanu, provodi ga kroz šume Ukrajine i njene kutke pune nasilja, sve do ulica Čikaga gde ne manjka krvi i ambicija. A, naravno, tu je i ožiljak.

Kada je ova tema u pitanju, Gomes Hurado, koji je upravo završio sa doručkom, postavlja pitanje: „Da li je samo jedan ožiljak u pitanju? Postoji onaj koji je jasan, vidiljiv, koji prekriva lice junakinje Irine i nemoguće ga je sakriti; neizbrisiv je kao tetovaža koja joj osim kože žigoše i dušu. Ali ispod površinskog sloja romana možemo videti i čitav spektar dubokih nezaceljenih rana prisutnih i kod Sajmona, informatičkog genija koji je pomalo i sociopata, a mogu se pronaći i kod ostalih likova.“

Ožiljci su ostaci dubokih povreda i preloma. U Vašim romanima su česti opisi situacija u kojima se stvarnost probija i prelama. Da li je ovo tema koja Vam se dopada?

Ne mogu dvaput da napišem isti roman, to bi mi bilo dosadno. Ali činjenica je da uvek ispitujemo one delove duše gde vidimo da postoji neki problem. To su mesta gde zadiremo dublje. Ako je „Pacijent“ bio roman o ljubavi oca prema kćerki i dokle ona može da ga odvede, „Ožiljak“ pokušava da okrije dokle smo spremni da idemo u potrazi za ljubavlju. A to nije isto. Koliko smo spremni da lažemo, varamo i prihvatimo?

Jedna devojka u teretani Vam je bila inspiracija za ovaj roman?

Da. Upravo sam se bio vratio u Čikago iz Stivens Pointa u Viskonsinu gde sam intervjuisao Patrika Rotfusa za list ABC i dok sam šetao posle večere u hotelu, video sam kroz prozor teretane jednu crvenokosu devojku kako s žarom udara vreću za boks. Bilo je kasno, nije bilo nikog više i nisam je dugo posmatrao, ali ostavila je snažan utisak na mene. Način na koji je udarala vreću i bes koji joj se video u očima nisu bili normalni. Toj devojci se nešto dogodilo.

I počeli ste da pišete ovaj roman...

Recimo da sam izmslio ovu priču da bih zadovoljio potrebu sa pisanjem koju sam osetio kada sam video tu devojku. Te noći u hotelu i kasnije u avionu napisao sam prve stranice o ovom liku. Priča počinje sa njom i ona je suština ovog romana.

Ko je protagonista – ona ili Sajmon?

Roman se poigrava čitaocima i služi se sitnim prevarama. To me zabavlja. Sajmon je protagonista. Ona je jedini lik koji govori istinu, i to samo u odnosu prema sebi samoj, dok sve vreme laže druge. Zapravo je antagonista, sa mnogo osobina protagoniste.

Volite da stvarate likove koji su negativci. Podelite taj recept sa nama...

(Smeh). Svi moji negativci se međusobno razlikuju. Postoje oni čija zloba proizilazi iz patnje pretpljene u detinjstvu, kao u romanu „Božji špijun“. Negativac u „Pacijentu“ je čist psihopata (smeh), gotov proizvod kao već izbrušen i obrađen dijamant. Bol iz prošlosti, pretrpljeno nasilje i okolnosti u kojima se razvijaju ključni su sastojci. U izvesnoj meri i sa književne tačke gledišta, svi su dosad bili inferiorni u odnosu na negativce iz „Ožiljka“. Ako bolje razmislite, oni su mnogo stvarniji likovi. Boris meri vrednost sopstvenog života prema onome što može da postigne.

Nemilosrdno.

Kada nemate skrupula i ne prezate ni od čega da biste ostvarili životnu želju, postanete izuzetno dobri u tome što radite. To se može desiti izvršnom direktoru banke, sekretaru političke partije, upravniku ljudskih resursa multinacionalne kompanije ili vođi ruske mafije. Svima je zajedničko potpuno zanemarivanje tuđih osećanja zarad postizanja svojih ciljeva. Jedino važno je krajnji rezultat. Izuzetno su dobri u ulozi zlikovca.

Podseća na Fon Klauzevica: „Rat je politika drugim sredstvima“...

Odlično primećeno! Ovde bi ubistvo bilo politika drugim sredstvima, ako posmatramo iz drugog ugla.

Ipak ste optimista i verujete u normalne ljude.

Ja sam vrlo optimistična osoba, verujem da ljudi mogu da pruže mnogo više nego što sami veruju. Ja sam lično primer toga. Evo dokle sam stigao sa svojim oskudnim talentom, dajući sve od sebe. Život nas stavlja na iskušenje, hteli mi to ili ne. Ako u datom trenutku odlučite da se suočite sa tim iskušenjem umesto da pobegnete, veće su vam šanse za uspeh. Moji protagonisti su najčešće ljudi koji rade ono što bi samo 1% nas uradilo. Jer 99% devojčica ne bi preživelo Irinino iskustvo. Moji likovi čine taj 1% koji ne okreće leđa problemu i ne beži.

Kako gledate na sopstvene ožiljke?

Da bi pisao, autor mora mnogo i da greši. Greške stvaraju konflikt, a to je ono što pokreće pripovedače. Dakle, morao sam mnogo da grešim u toku života da bih uopšte mogao da napišem ovaj roman. I svaka greška je ostavila ožiljak. Oni koji su i dalje crveni su najsvežiji i na površini: vidljiviji su od ostalih. Najteže je nositi se sa onima koji su već izbledeli i koji bole iznutra.  Još uvek me zaboli kada pritisnem čelo, a taj ožiljak ima 23 godine. (dodiruje ožiljak iznad leve obrve i mršti se). Ali, o njemu ne govorim.

Ostaje ožiljak i posle Borisove kritke ruske književnosti u kojoj govori loše o Dostojevskom, Tolstoju... „Majstori pripovedanja, koji pokušavaju da ponesu teret celog sveta na sopstvenim plećima“.

Takav je lik, ne mogu sve to sebi da pripišem. Ali zanimljiv je nastavak razgovora. Kaže da kako idemo ka zapadu, sve je uravnoteženije, sve je „manje teško, lakše se vari“. Da ne bismo otišli u drugu krajnost, možemo navesti Dikensa kao centar ravnoteže. Tu misao mogu i sebi da pripišem.

Da li se slažete sa optužbom o lakom moralu i prečišćenom stilu na Zapadu?

Recite to Frenzenu. (Smeh).

Vaši romani su i vrlo nasilni. Zašto? Dopada Vam se?

Gnušam se nasilja. Upravo zbog toga sam svestan da je svuda oko nas. Nema potrebe da teroristi zapucaju u baru ili na koncertu. U situaciji u kojoj sve dva automobila lako okrznu možete videti ljude koji su spremni da se međusobno poubijaju za tili čas. Postoji tanak sloj civilizovanosti, fin kao salveta u kafiću (cepa salvetu koja je ostala posle doručka) koji sprečava da se to desi. Ja primećujem sveprisutnost nasilja, može se porediti sa sivom gospodom iz romana „Momo“. Pisanje o tako ekstremnom obliku nasilja predstavlja katarzu za mene i moj strah.

Nasilje je prisutno i ovde...

Pomislite na meč el klasiko. Ako stadion Bernabeu može da smesti 80.000 ljudi i ako je svaka trideseta ili stopedeseta osoba psihopata, zamislite samo sa koliko njih se srećemo svakoga dana. Koliko osoba koje bi mogle da nas ubiju bez dvoumljenja sedne pored nas u autobusu ili nas propusti u redu u mesari? Ne možemo da znamo, a naročito ne u društvu koje podržava nasilje i smrt. Poričemo soptvenu prirodu, koja nas pre nagoni da se ubijamo nego da se štitimo.
 
Autor: Hesus Garsija Galero
Izvor: abc.es
Prevod: Sonja Laštro