Huan Eskobar: „Da je moj otac danas živ, mi bismo bili mrtvi“

Pablo Eskobar, najpoznatiji kolumbijski narko-bos, koji na duši ima više od 3.000 ljudi, a koji je ubijen decembra 1993. godine, za sobom je ostavio suprugu Mariju, ćerku Manuelu i sina Huana. Međutim...



Njih troje odavno se tako više ne zovu jer su kao zalog za svoje živote i mir morali protivničkim narko-klanovima da daju ne samo sve što je otac i glava porodice ikada stekao, a bio je 7. na „Forbsovoj“ listi najbogatijih ljudi sveta 1989. godine, već i da promene identitet.

„Promenili smo imena čak i našim psima koji su nam kućni ljubimci“, rekao je Sebastijan Marokin, kako se sada zove Huan, sin Pabla Eskobara, koga smo upoznali u Beogradu gde je došao kako bi 9. maja u MTS dvorani održao predavanje koje godinama unazad izaziva globalnu pažnju i puni dvorane širom sveta.

Ljubazan, tih, veoma odmeren u svom obraćanju, na oca podseća samo svojim fizičkim izgledom. „Da, nasledio sam taj podvaljak od njega“, našalio se u jednom trenutku tokom razgovora u kojem je, rekli bismo, izbegavao šaljiv ton i to s razlogom ‒ nasleđe koje nosi teško je breme, a misija koju sada sprovodi ima cilj da svet, koliko-toliko, sačuva od zla koji donose droga i kriminal.

Jer dok je njegov otac uspostavljao prve rute za šverc kokaina iz Kolumbije u Sjedinjene Američke Države, kojima je mesečno isporučivao i do osamdeset tona droge, njegov sin danas ide nekim drugim rutama širom sveta pokušavajući da, deleći sa drugima svoju životnu priču, sagleda načine na koje je moguće promeniti i kolektivne i pojedinačne narative, vrednosti i verovanja današnje omladine.

Bez obzira na to što je živeo u izobilju očevog bogatstva koje se procenjivalo na oko 30 milijardi dolara, okružen luksuzom koji se ne može ni zamisliti (samo u svom privatnom zoološkom vrtu Pablo Eskobar je imao gotovo 2.000 divljih životinja, a tu su i avioni, vile, umetnička dela, skupoceni automobili…), Huan kaže da je danas bogatiji od svog oca. O tome, između ostalog, priča i na svojim predavanjima, ali i u knjizi koju je napisao „Moj otac Pablo Eskobar“, koja je prevedena i na srpski jezik.

Knjigu počinje opisom odlaska na sahranu svog oca: „Prvi put smo odlučili da se oglušimo o jedno davno izrečeno naređenje mog oca – kad umrem, ne idite na groblje jer vam se tamo može nešto desiti“.

Koliko je Pablo Eskobar bio strog otac i da li je njegov sin smeo da bude neposlušan, nestašan?

„Uvek sam bio veoma poslušan sin, kada je reč o onome što je moj otac tražio od mene. Jedini način na koji sam bio buntovan je to što sam uvek želeo mir, a ne rat“, kaže u intervjuu za Ekspres Huan Pablo Eskobar.

„Sahrana je bila tu, na jedva 30 metara od nas, ali nisam mogao da joj prisustvujem i kažem svom ocu zbogom“, napisali ste u svojoj knjizi. Da li biste mu, možda, još nešto rekli osim toga?

Mogao sam da se vratim i konačno oprostim od svog oca 14 godina nakon dana njegove sahrane. Jedino što bih mu još rekao je nešto što on već zna, a to je da ga duboko volim. Iako me ta ljubav ne zaslepljuje za zločine koje je počinio.

Veoma su emotivne reči kojima Vam je majka objasnila zašto je volela svog supruga. „Kad je bio sa mnom, bio je pravi pesnik, vrlo obziran, osvajao me je romantičnom muzikom... Zaljubila sam se u njegove želje da pomogne drugima. Ne mogu reći da mi je ikada, od prvog do poslednjeg dana kazao ružnu reč ili me maltretirao. Do kraja je bio prema meni kavaljer.“ Koje osobine ste Vi najviše voleli kod svog oca?

Svog oca se sećam kao osobe koja nam je pokazala koliko čovek može biti ekstreman u ljubavi i nasilju. Otac nam je pokazao put kojim ne treba da idemo. Možda zvuči kontradiktorno, ali cenim činjenicu da me je naučio radosti pomaganja drugima, onima kojima je pomoć potrebna, kao i sposobnosti da izađem jači iz tragedija naših života.

Opisujući oca u knjizi, naveli ste da je imao četiri navike: da mu prvo dugme košulje uvek bude na sredini grudi; da se sam šiša; da uvek u džepu ima češalj od kornjačevine; da se dugo kupa. Naravno, čitajući priču o Pablu otkrivamo i mnoge druge njegove osobine. Šta ste od svega toga Vi nasledili ili preuzeli? Da li nekada prepoznate svog oca u sebi, kao što se svima nama dešava, naročito kada postajemo stariji?

Moj otac je znao kako da odvoji vreme i da odgovori svima na sve. Mislim da mu u tom pogledu postajem sve sličniji. Neke od njegovih fizičkih osobina, kako je hodao na primer, takođe vidim kod sebe i, naravno, nešto što ne mogu poreći: podvaljak.

Možda ste od njega nasledili ljubav prema čitanju, s obzirom na to da u jednom poglavlju pišete kako je Pablo Eskobar još kao mladić imao svoju malu biblioteku i kolekciju časopisa Izbor iz riders dajdžesta?

Mislim da sam od njega nasledio strast za svakodnevnim čitanjem vesti i informisanjem, dobro znajući da se u medijima često objavljuju mnoge laži. To je nešto što shvatite tek kada pročitate laži o sopstvenoj priči. Tako da ništa što sam pročitao ne shvatam kao apsolutnu istinu jer sam naučio da ne verujem sadržaju vesti, jer više liče na članke u kojima se iznose mišljenja, a ne na opise u kojima se iznose činjenice.

Detinjstvo ste, kako sami kažete, proveli sa „najgorim kriminalcima u državi“. Prljavi, Agonije, Zagonetni... nadimci su Vaših drugara za igru iz raznih skloništa, a zapravo su to bili očevi telohranitelji sa kojima ste igrali fudbal i Nintendo. Ali, i van skrovišta, u školi, niste imali vršnjake za igru jer su im roditelji branili da se druže s Vama. Da li ste se pitali – zašto je to tako? Da li ste, možda, pitali svoje roditelje da Vam objasne?

Za mene je to jasna manifestacija društvenih predrasuda, koja se ponekad muči da prepozna pojedince kao takve i sudi čitavoj porodici po delima jednog čoveka. Od malih nogu, nažalost, navikao sam se na diskriminaciju i ono što ja zovem „sudsko maltretiranje“ od strane zvaničnika koji koriste našu priču da se pojavljuju kao heroji u društvu i napreduju u karijeri.

Imali ste sedam godina kada Vas je probudio tajni agent koji Vam je prislonio cev pištolja na stomak. Stalne selidbe, skloništa... obeležili su takođe Vaše detinjstvo. Sa samo 17 godina sa majkom posećujete zatvore i pregovarate sa kriminalcima koje mnogi ne bi smeli ni u oči da pogledaju. Da li ste tada bili svesni da Vaše odrastanje nije uobičajeno, ili ste mislili da je i u drugim porodicama slično?

Apsolutno sam svestan koliko je neobično da jedan tinejdžer i njegova majka budu primorani da pregovaraju sa najmoćnijim narko-kartelima na Zemlji. Ali, nismo imali izbora. Morali smo da se suočimo sa tom tragičnom sudbinom koju smo nasledili. A moja majka je, na solomonski način, uspela da održi mir među svima koji su preživeli. I tako smo uspeli da pobegnemo od tog nasilja i preživimo i postanemo ljudi kakvi nikada nismo ni zamišljali da možemo da budemo. Na primer, danas mogu da kažem da sam arhitekta, industrijski dizajner, pisac, govornik, audio-vizuelni producent, što je čudo samo po sebi jer smo bili osuđeni da umremo veoma mladi. Ali, poštovali smo ono što nas je život naučio i izabrali smo pravi put.



Deca, uglavnom, vole da idu kod mame i tate na posao. Da li ste Vi imali tu vrstu znatiželje? Šta ste govorili ako bi Vas neko pitao – čime ti se bavi tata?

Često sam posećivao očevu kancelariju. I on bi uvek prekinuo šta god da je radio da bi me pozdravio poljupcem u obraz i zagrljajem. Uvek sam cenio to što sam mu ja bio prioritet, bez obzira na posao.

Znamo da se Vaš otac bavio i politikom, bio je i član parlamenta. Da je sada živ, kako bi oceno političku scenu Kolumbije danas?

Da je moj otac danas živ, cela njegova porodica, uključujući i nas, bila bi mrtva. Moj otac je izabrao smrt jer je znao da je to jedini način da oslobodi svoje najmilije i da bi naš život mogao da se nastavi. Moj otac je tražio svoj kraj. Zato je sebi oduzeo život.

Kada ste se i kako prvi put vratili u Kolumbiju, posle smrti oca?

U Kolumbiju sam se prvi put vratio 2008. godine i to na poziv porodice čiji su članovi ubijeni po naređenju mog oca. Rešio sam da odem, mada su meni i mojoj porodici i dalje pretili, ali odlazak je bio važan zbog pomirenja, a neprijatelji Pabla Eskobara su moćni toliko da mogu da me ubiju bilo gde na svetu. Rizikovao sam svoj život, ali sam morao da pogledam tim ljudima u oči i da ih zamolim za oproštaj. Ja sam rešio da budem posvećen miru i zato putujem po svetu, držim predavanja i pričam sa brojnim neposrednim žrtvama svog oca i tražim oproštaj. Takođe, u Meksiku pomažem tamošnjim vlastima svojim humanitarnim radom i edukacijom omladine o prevenciji zloupotreba droge. Znate, priča mog oca nije uspešna. Ja sam sada stariji od njega kada je ubijen. Iako je imao više novca nego ja, sebe ipak smatram bogatijim.

U svojoj knjizi, kao i u dokumentarnom filmu „Gresi moga oca“ (2009), izneli ste istinu o svom ocu. U kojoj meri nam tu istinu donose i filmovi i TV serije o Pablu Eskobaru, koje smo do sada imali priliku da vidimo?

Zbog načina kako je portretisan u Netfliksovoj seriji, ne zbog toga kakav je bio u stvarnom životu, ubedili su tinejdžere da je jedini način da uspeju u životu da postanu kriminalci. Obratio sam se Netfliksu, jedno šest meseci pre početka snimanja serije, ponudio sam im svoje konsultacije, ali su me odbili uz obrazloženje da imaju sve što im treba. Na kraju su napravili seriju posle koje generacija mladih želi da postanu kriminalci. Pitao bih ih ‒ šta ćete sada?

Vi ste danas oženjen čovek i otac jednog deteta. Koje osobine su Vam najvažnije da izgradite kod svog sina, na šta biste u vezi sa njegovim vaspitanjem bili najponosniji? Šta mislite, kakav bi deda bio Vaš otac?

Suočavam se sa velikim izazovom da budem otac 11-godišnjaka i da imam dužnost da ga vaspitavam u potpunoj ljubavi i znanju o postupcima njegovog dede, da ga sprečim da ponavlja istoriju kada može da bira kako želi da izgleda njegov život. Ne mogu svog sina naučiti da mrzi svog dedu, kakav bih ja tada bio otac? Verujem da bi moj otac bio veoma nežan prema svom unuku, da bi ga savetovao i pružio mu ljubavi koliko je i meni.

Razgovarala: Dragana Todorivić

Izvor: ekspres.net