Hronika epohe u ličnom ramu

S Jovanom Ćirilovim, o knjizi „Svi moji savremenici“, omiljenim ličnostima, prijateljima, sujetama...

U dve knjige teatrologa, književnika, dugogodišnjeg pozorišnog upravnika i jednog od najvećih intelektualaca našeg doba Jovana Ćirilova „Svi moji savremenici“ (u izdanju „Lagune“), našlo se oko tri stotine portreta domaćih i svetskih umetnika, političara, književnika, pa i ljudi nepoznatih široj javnosti. Precizan, pronicljiv, podjednako dobar i sagovornik i posmatrač, Ćirilov je nastojao da čitaocima ponudi objektivnu sliku jednog doba i ljudi u njemu, ne prećutkujući ni ružnije detalje u tom zlatnom ramu. Ipak, njegova opservacija nikad nije zlobiva, ali to je već “prilog” za portret samog autora.

Prvi tekst posvećen Milanu Dedincu nastao je još 1966. godine, a poslednji, o Hajneru Mileru prošle godine. Među savremenicima, jedine ličnosti o kojima je pisao, a nije ih lično poznavao - bili su Ingmar Bergman i Artur Miler. Sa ostalima ne samo da je ostvario lični kontakt, nego najčešće i zajedničku fotografiju. Jer, Ćirilov je i pasionirani foto hroničar, a sve iz želje da sačuva što autentičnije tragove u vremenu. Andrić, Mijač, Čuli, Koštunica, Gavela, Vilson, Ljubimov, Makavejev, Krleža, Tito, Pinter, Vajda - dug je spisak ličnosti koje su zavredile piščevu pažnju. U mnogo čemu različiti, slični su u jednom: njihovo stvaralaštvo dobrim delom obeležilo je drugu polovinu prošlog veka.

Za nama je već jedna decenija novog stoleća mada, čini se, bez tako moćnih i izrazitih individualnosti?

- Možda je optička varka da je pre dvadeset-trideset godina bilo više planetarnih ličnosti. U slikarstvu (Pikaso, Brak, Šagal) bili su poznati i za života, u književnosti Tomas Man,Borhes, Sartr. Tako grandioznih figura danas gotovo nema, teško da možemo i da se setimo ko je u poslednje vreme dobio Nobelovu nagradu. Komunikacijske mogućnosti učinile su da je mnogo ljudi danas poznato, pa je kvantitet odneo pobedu nad kvalitetom. Pavić, Piter Bruk, Grotovski su moji savremenici, ali i biletari, kafe kuvarice, moja majka – takođe.

Čija se slika najviše razlikuje od one uvrežene u javnosti?

- Govorilo se da Jovanka Broz ima veliki uticaj na Tita. A ona je u njegovom prisustvu uvek ćutala ili mu se obraćala sa posebnim uvažavanjem i strahopoštovanjem. Tito se, pak, ponašao kao da se sam sebi obraća sa “vi”. Imao je svest o svom značaju i ophodio se na nivou svoje reputacije. Hana Šigula, na primer, važila je za seks simbol novog nemačkog talasa, a ja sam je upoznao kao damu u izvesnim godinama, mudru, uzdržanu, pomalo arogantnu. Tek kad je saznala da sam direktor Bitefa, postala je ljubaznija.

Tekstovi su poređani hronološkim redom i u njima naknadno ništa niste “popravljali”, ni menjali. Da li je i vaše mišljenje o sagovornicima ostalo isto?

- Utisci su se uglavnom potvrđivali kroz vreme. Možda smo mi pronicljiv narod, pa brzo pročitamo ljude. A verovatno je to i stvar mog karaktera. Dobronameran sam čovek. Praštam ljudima. Mislim da je tolerancija moja najbolja i najlošija osobina. Ipak,pošto sam neke bolje upoznavao, drugačije bih opisao. Tekst o Koštunici nastao je u oktobru 2000. godine. Kasnije sam se, kao mnogi, u njega razočarao.

Da li ste se razočarali u još neke ljude?

- U svoje najbliže prijatelje nisam. Nedu Arnerić, Radu Ðuričin, Anju Sušu - što sam više poznavao, više sam i cenio. Vremenom sam zaključio i da su mnogo manje sujetne glumice nego glumci! Verujem da bi se sa ovim mojim mišljenjem složili i mnogi reditelji, dramaturzi, upravnici. Glumci su često kapriciozni,tvrdoglavi. Mislim da su među njima Ejdus i Žutić primer normalne mere samouverenosti.

Čime to objašnjavate?

- Mislim da je prirodnije za ženu da bude na sceni nego za muškarca. Žensko biće neguje svoj izgled, osvaja, uspeva svojom diskretnošću. One umeju da se prikriju, da ne pokažu sve. Nije u muškoj prirodi da se diskretno otkriva. A cilj jeste - dopasti se. To “dopasti se” pripada ženi. Najbolje su one odmerene glumice, s merom. Kod muškaraca se sve odmah primeti, jer su ambiciozniji.

Koji su vas savremenici posebno impresionirali?

- Andrić i Krleža. Jedan introvertan, drugi ekstrovertan. U svakom trenutku bili su pravi pisci. Meni je ipak bio bliži ekstrovertni Krleža. Andrić mi nikada nije ništa zamerio, ali me nije ni hvalio. Kada su njih dvojica umrli nisam bio u horu onih koji su se busali u grudi da su ih poznavali, tek kasnije sam o njima pisao. Milorad Pavić je takođe bio od tog kova: čak je i pred suprugom bio pisac. I to mi se sviđa.

Da li bi neki od vaših “portreta” mogao da čitaoce iznenadi svojom neočekivanom duhovitošću?

- Među najduhovitijim savremenicima su Kapor, Bećković, Crnčević, Basara. Mijač, takođe, ume da bude duhovit na ironičan način. Možda će za neke biti iznenađenje, ali se pokazao kao izuzetno duhovit Voja Brajović. Takav je bio i kao član saveta, v. d. direktora pozorišta, ministar kulture. On je, inače, veoma dobar čitač drama. Verovatno se u tome izveštio kao glumac... Meni, pak, kao čitaocu najviše leži Čehov, satirični Gogolj, naš Sterija, pa aforistični Mrožekov humor. Eto, i za Mrožeka je važilo da je veliki komediograf, a nije tako bio duhovit u privatnom životu.

Među savremenicima su i vama, lično, dragi i posebni ljudi?

- Značajni su u mom životu. Nisam živeo samo sa ličnostima iz leksikona! Kada govorimo o različitim pogledima na savremenike kroz vreme, mogu da kažem da je majka bila jedna ličnost u vreme mog detinjstva, a druga u vreme moje zrelosti. Čak se možda i najviše promenila moja slika o njoj. Bila je izrazito duhovita i inteligentna osoba koja je otišla za svojom ljubavlju, dok sam bio još dečak. Bolje je tako, nego da se ubila kao moja baba - zato što nije otišla za svojom ljubavlju...

Pisali ste i o političarima?

- Nikad mi nisu bili simpatični jer se, po definiciji, bave prljavim poslovima. Poštovao sam neke kao, na primer, Hruščova koji se preokrenuo ka demokratiji. Inače, ti koji imaju vlast imaju i priliku - i za dobre i za loše stvari. Mislim da bi žene bolje vladale i vodile svet, jer čuvajući zemlju brane i svoj porod. Kompromisi umetnosti i politike su potrebni, ali je važno da se čovek ne kompromituje. Mira Trailović je dobar primer: uspela je ironijom i samoironijom.

Snimili ste mnogo fotografija, na kojima ste zaustavili neke trenutke, manje ili više značajne događaje, ljude...

- Fotografišem iz iste potrebe iz koje i pišem, da sačuvam i zabeležim. Imam preko hiljadu sistematizovanih fotografija. Neke su već u mom legatu (u Istorijskom arhivu Beograda), uz dokumenta, pisma, dnevnike, knjige. Ne plašim se smrti kao Olja Ivanjicki. Zato mnogo štošta nije regulisala na vreme. Eto,ponekad se, iz nekih razloga, “svađam” i s pokojnicima: Oljom, majkom, Belovićem.

Imate li neostvarenih poznanstava među savremenicima, a da vam je žao zbog toga?

- Borhesa nisam upoznao, a voleo bih da jesam. Čini mi se da je bio zanimljiv čovek. Senzacionalan je i Ingmar Bergman, reditelj, koji, nažalost, nije dolazio na festivale.

Da li se nekom od vaših “modela” nije dopao sopstveni portret?

- Samo jedan od njih mi je rekao: “Ne bih voleo da sam taj čovek...”

MAMA

U prvoj knjizi “Svi moji savremenici” poseban deo Ćirilov je posvetio majčinim “biserima”. Piše kako je oduvek bila duhovita, ali da je to shvatio tek poslednjih godina njenog života:
“Sa gostovanja u Ulmu nisam mami doneo čokolade. Slagao sam da su ostale kod Cveje. Posle dva dana mama me pita:
- Šta je sa mojim čokoladama?
- Cveja je u velikoj gužvi. Umro mu je stric.
- I, šta, Cveja je moje čokolade poneo na sahranu?”
I još:
“- Ja umirem.
- A ja idem popodne u Vršac.
- Idem i ja.
- Kako kad umireš?
- Zato i umirem što uopšte ne izlazim!
Epilog: Mama je na kraju pošla sa mnom u Vršac.”

KNJIGE I REČNICI

Do sada je Jovan Ćirilov objavio: “Putovanje po gramatici”(pesme), “Neko vreme u Salcburgu” (roman), “Putovanje po pozorištu”, “Uzaludna putovanja” (pesme), “Dramski pisci, moji savremenici”, “Pozorištarije”, “Reč nedelje”, “Najkraće drame na svetu”, “Dnevnici”, “Pre i posle gneva”... Ali, i “Rečnik novih reči”, “Novi rečnik novih reči”, “Srpsko - hrvatski rečnik varijanata/inačica”.

Izvor: Večernje Novosti