Hit the Road, Jack

Džeka Keruaka danas prepoznajemo ne samo kao simbol bit generacije i pokreta, već i kao jednu od najuticajnijih figura kontrakulture dvadesetog veka. Počevši od imena, načina pisanja, životnog stila, sve u vezi sa Keruakom je tokom vremena postalo podložno mitologizaciji, čemu je često i sam doprinosio.



Rođen kao Žan-Luj Lebri de Keruak u Louelu u Masačusetsu, gde su se njegovi roditelji doselili iz Kanade, progovorio je kvebečki francuski pre nego što je savladao engleski. Bio je ragbi zvezda u srednjoj školi, a nakon što je diplomirao 1939. godine, dobio je i stipendiju Univerziteta Kolumbija. Kad ga je povreda udaljila sa terena, Keruakovo nezadovoljstvo kulminiralo je napuštanjem studija. U ovom periodu sprijateljio se sa Alenom Ginzbergom i Vilijamom S. Barouzom u Njujorku, kao i nekolicinom drugih umetnika čiji će rad biti okosnica bit pokreta.

Keruak je prvi put upotrebio termin „bit“ 1948. godine u kontekstu novog književnog pokreta. Temin je prvobitno imao negativnu konotaciju, jer je u pitanju bio sleng izraz za upotrebu narkotika. Džez muzičari su, takođe, koristili tu reč, ali u značenju „siromašan“ ili „iscrpljen / umoran“. Prema Keruaku, novo značenje bita je trebalo da obuhvati duhovnost, kao i nepristajanje na dominantan trend materijalizma i lične ambicije. Norman Majler u svom članku „Beli crnac“ iz 1957. godine navodi da su bit pesnici pokušali da oponašaju neopterećen način života i slobodan duh crnih džez muzičara iz tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka. Delovalo je da crnci jednostavno žive autentičnijim životom, iako su bili izloženi rasističkim ispadima i pretnjama zatvorom. Strahovi bit generacije su se vrteli oko ratova i ’sklizavanja’ u konformizam. Iz tih strahova rađa se potreba za intenzivnim iskustvima koja će pretočiti u knjige. Oponašajući crne hipstere, postali su njihova bela verzija, odnosno, „beli crnci“.

Pripadnike bit generacije establišment je diskreditovao na više načina – puštajući informacije da su marksisti, kritikujući njihov nekonformizam i devijantan način života. Istina je da bit pokret nikada nije imao političke ambicije. Sam Keruak je izjavio: „Ja sam samo prostodušni pripovedač, nemam nikakve veze sa politikom i jedino što želim je da živim po staroj kineskoj tao mudrosti – odbaci autoritete.“ Na konvenciji republikanaca 1960. godine Dž. Edgar Huver je nazvao bitnike jednom od tri najveće pretnje po SAD. Druge dve su bile komunizam i jajoglavci (intelektualci). Keruak je zdušno ponavljao da njegove knjige nisu uputstva za život, već upozorenja o kontraindikacijama.

U romanu Big Sur, koji će se naći i u Laguninom izdanju, Keruak se osvrće na susret sa jednim od bitnik fanova: „Siroti klinac je ubeđen da postoji nešto uzvišeno u vezi sa bitom, a ja bi trebalo da predstavljam Kralja Bitnika, ako je verovati novinama; u isto vreme mi je muka od nepresušnog entuzijazma omladine koja pokušava da me upozna i ispriča mi svoju životnu priču u nadi da ću ushićeno reći da, da, tako je, što ja više nisam u stanju da uradim – došao sam da provedem leto u Big Suru upravo da bih pobegao od toga – od tih likova poput petoro patetičnih srednjoškolaca koji su se pojavili na mojim vratima na Long Ajlendu jedne večeri u jaknama na kojima je pisalo ’Darma lutalice’ i očekivali da im otvori dvadesetpetogodišnjak, a ja mogu otac da im budem...“

Keruak je prezirao radikalne kontrakulturne struje koje su njegovo pisanje navodile kao direktan uticaj. Kao usamljenom alkoholičaru nije mu priličila uloga moralne gromade i bio je svestan toga. Bitnici su, sve one horde koje su prigrlile filozofiju Keruakovog pokreta ali nisu umetnički učestvovali u njemu, za Keruaka bili podnošljivi. Ali hipike nije mogao da smisli. Slično veličanju „spavanju na klupama po staroj Jugoslaviji“, koje ćemo čuti čak i od kritičara tadašnjeg režima, Keruak je pojasnio da su upravo američki kapitalizam i ekonomska klima tog trenutka njemu omogućili da stopira kroz četrdeset sedam saveznih država bez prebijene pare u džepu.

Trijumf bit pokreta leži u pripremi terena za promenu koja je usledila kada je nezadovoljstvo stanjem stvari preraslo u hipi pokret i novu levicu šezdesetih godina dvadesetog veka. Ove grupe su dale podstrek aktuelnoj borbi za građanska prava crnaca, obnovile pokret za prava žena, protestovale protiv rata u Vijetnamu i trke u naoružanju, doprinele ekološkoj svesti. Dela bit generacije su inspirisala nove umetnike i muzičare i postala globalno prepoznatljiv deo američkog kulturnog pejzaža.

Autor teksta : Ivana Veselinović