Hajde da pričamo o narcisoidnosti: knjiga „Ostati ili otići?“

Razgovarali smo sa doktorkom Ramani Durvasulom o mnogim temama, a pre svega o tome gde se narcisoidnost susreće sa drugim poremećajima i njenoj knjizi „Ostati ili otići?“.



Predstavite se našim čitoacima.

Zovem se dr Ramani Durvasula i profesorka sam psihologije na državnom univerizetetu Kalifornija u Los Anđelesu, licencirani klinički psiholog sa privatnom ordinacijom u Santa Moniki, autorka dve knjige i mnogih članaka u žurnalima, kao i istraživačica fokusirana na probleme poremećaja ličnosti i njihovog uticaja na zdravlje i međuljudske odnose. Razvedena sam i majka sam dve devojčice. Kćerka sam imigranata iz Indije pa samim tim imam posebno razumevanje prema tome kako je narcisoidnost podsticana u drugim kulturama.

Zašto ste se odlučili da pišete baš o narcisoidnosti?

Sprovodila sam istraživanja o poremećaju ličnosti godinama, posebno o tome kako utiče na zdravlje, ali mi je tada postalo jasno da je to povezano i sa poremećajima u odnosima. Istoremeno, dogodile su se zanimljive promene – društvo je postalo još više sklono konzumerizmu, društvene mreže su promenile način na koji se odnosimo jedni prema drugima, površno i kroz fokus potrage za odobravanjem od fenomena poput rijaliti programa preko sveprisutnih selfija do biranja partnera tapkanjem po telefonu. Sve više mojih klijenata bilo je frustrirano pokušavanjem da udovolje partnerima, roditeljima, prijateljima i kolegama. I zato sam počela da kopam dublje.

Koja je najvažnija stvar koju ljudi misle da znaju o narcisidnosti, a nije tako?

To da je narcisoidnost samoljublje. Nije. Reč je o nedostatku samoregulacije i osećaju sebe. Često se osećaju praznim i tada se ispunjavaju pogrešnim stvarima. Njihov osećaj sebe je toliko podstaknut spoljašnim uticajima (šta ljudi misle o meni?) da su hronično ranjivi i zavisni od spoljnog sveta (zbog potrebe za potvrđivanjem). Njihove naduvane, nasilne ličnosti su u stvari odbrambeni mehanizmi od straha, ranjivosti i sramote. Zapravo su najslabiji ljudi u prostoriji, ali umesto da se time pozabave iznutra, nisu sposobni da prožive empatiju i samoanalizu. Uvek sebe stavljaju na prvo mesto jer nisu svesni potreba drugih ljudi.

A koja je najvažnija stvar koju ljudi ne znaju o narcisoidnosti, a trebalo bi?

Da ih ne možete promeniti. Iako povremeno mogu da imaju trenutke samouvida, teško da će ikada doći do šablona topline, uvida i empatija. Koliko god da je svako od nas divan, nismo dovoljno snažni da ih promenimo – to mora da potekne od njih samih. Rezultat je to da ako ste u vezi sa narcisom, možete da doživite iskustvo koje je najveća frustracija vašeg života jer očekujete normalne stvari – poštovanje, iskrenost, empatiju i prisustvo – a one se retko javljaju. I tada radimo ono što su nam bajke oduvek govorile – volimo više i mislimo da ćemo zver pretvoriti u princa. To tako ne funkcioniše.

Nažalost, narcisoidnost se javlja u mladosti i roditelji i društvo moraju dobro da se udube da bi shvatili kako treba brinuti o ovakvoj deci. Naviknuti smo da vrednujemo svoju decu po onome što rade – dobre ocene, sportski timovi, trofeji, prijem na fakultet – tako da često ne radimo dovoljno na njihovim unutrašnjim svetovima kako bismo bili razvijali njihovu ličnost i empatiju, osećaj uzajamnosti i poštovanja.

Postoje li pogrešna tumačenja vaše knjige?

Postoje, nekako ljudi shvate da zato što govorim da se narcisoidni ljudi neće promeniti, to znači da nema druge opcije nego da ih napuste. To nije istina. Prečesto se u našoj kulturi gleda na odnose među ljudima kao prodavnice koje rade non-stop kako bi nam sve pružile – prijateljstvo, seks, materijalnu sigurnost, podršku, podstrek, društvo, poštovanje, zajedničke interese. Vidite, ako imamo sreće, to se zaista dogodi na taj način, ali najčešće nije tako. Ako želite da ostanete sa narcisom, prestanite da tražite određene stvari koje nikada nećete dobiti (poput obostranog uvažavanja, emotivne podrške) i to razvijajte u drugim odnosima (sa prijateljima i porodicom), a uživajte u onome što imate sa partnerom. I u knjizi sam napisala – „ne budite iznenađeni ako je hladno zimi“ što se odnosi na „ne budite iznenađeni ako narcis nema dovoljno empatije“.

Neki ljudi misle da je ovo neoprostiva knjiga – kako se usuđujem da kažem da se neće promeniti. Nađite se sa bilo kojim psihologom iza zatvorenih vrata i on će vam reći isto. Ova knjiga pruža saosećanje. Umesto da neprestano udarate glavom o zid pokušavajući da od njih dobijete nešto što ne mogu da vam pruže, ovo je poziv da se probudite i shvatite gde možete da se pronađete sa njima. Ako narcise toliko vređa moja knjiga, ne sumnjam da mogu lako da pronađu autora čija bi im knjiga dala podršku. Činjenica je da narcisi upravljaju svetom – drago mi je da sam ja govornik u ime nas ostalih. Ovo je svet narcisa i mi živimo u njemu. Zahvaljujući mojoj knjizi nadam se da u tom svetu nećemo više slamati svoja srca. Oni su možda inovativni i vizionarski nastrojeni biznismeni i vođe, ali uglavnom nisu saosećajni partneri.

Zašto narcis uvek dobije devojku?

Očigledno je da postoji i mnogo žena narcisa, ali još uvek smo u eri nejednakosti i mnogo je više muškaraca. Činjenica je da lični interesi, nedostatak empatije, sposobnost ignorisanja potreba drugih ljudi, potreba za dokazivanjem, grandioznost, takmičarski duh, sujeta i pohlepa čine skupinu osobina koje osobi omogućavaju da se lepo pozicionira za uspeh u kapitalističkom sistemu. Oni su uglavnom najviše fokusirani na materijalni i „vidljiv“ uspeh. Dobri momci retko dovedu kompanije do profita od milijardu dolara (jer previše vremena provode brinući o dobrostanju zaposlenih i porodica). I dalje razvijamo devojčice da u tom duhu biraju „princa“ koji poseduje automobil, materijalna dobra i punog mogućnosti. Fokus na momka koji je „dobar na papiru“ prečesto nas skreće od mnogo važnijih osobina poput empatije, dobrote, saosećajnosti, topline, komunikacionih sposobnosti i reciprociteta.

Osim toga, narcisi troše mnogo vremena u građenju svoje fasade tako da su u većini slučajeva, na prvi pogled, daleko šarmantniji, magnetičniji i harizmatičniji od stidljivog momka u uglu. Ali znate šta? Stidljivi momak u uglu će pre biti onaj koji će ustajati u dva noću da nahrani bebu, masirati vam stopala nakon napornog dana i verovatno vas neće zameniti za mlađi model kada ostarite i dosadite mu. Ali narcisi su najčešće zanimljiviji mamac i dok shvate sa čim imaju posla, većina žena (i muškaraca) je već preduboko ušla u vezu i počinju da troše godine i decenije pokušavajući da zadovolje nazdovoljnog, magnetičnog i harizmatičnog narcisa.

U svojoj potrazi za „princem“ obratite više pažnje na to kako se odnosi prema vašem srcu i umu nego na veličinu njegovog uspeha, novčanika i ega.

Važno je da napomenem i ovo – svako od nas ima u sebi pomalo narcisoidnosti, neophodna nam je. Ponekad zaista moramo da stavimo sebe na prvo mesto, ponekad moramo da stavimo svoje potrebe u prvi plan i ponekad postajemo previše fokusirani na sebe jer su neki od nas škrti, neki vole da lepo izgledaju (je li to taština?), a neki su neverni u svojim vezama. Prava narcisoidnost zahteva mnogo veći broj niti koje moraju da budu trajne – nedostatak empatije, grandioznost, hronična bezbrižnost u odnosima i površnost. Zdrava narcisoidnost može da bude svrsishodno sredstvo samonapretka i ponekad zaista moramo da budemo sebičniji. Patološka narcisoidnost je guranje drugih pod autobus, a da vam pritom nije nimalo žao.

Autor: blogs.psychcentral.com
Prevod: Dragan Matković