Greg Džener odgovara na pitanja čitalaca

Greg Džener, istoričar, poznato TV lice i autor bestselera „Pitajte istoričara“, bio je ljubazan da odgovori na nekoliko najzanimljivijih pitanja čitalaca.



Devetogodišnja Emili je pitala: Šta Vam se najviše sviđa u Vašem poslu?

Sjajno pitanje. Jedna od najboljih stvari u vezi sa ovim poslom je što me svakog dana nešto iznenadi. Svakog dana naučim nešto novo i ponekad se dešava da to u potpunosti promeni moje poimanje sveta u kome živimo. Život istoričara je veoma zanimljiv: svakodnevno otkrivate nove i fascinantne činjenice i zahvaljujući tome neprestano ažurirate svoju predstavu o svetu. Pod tim, naravno, podrazumevam i ljude. Ovaj posao mi pomaže da ih bolje razumem. Sve je to veoma uzbudljivo. Ujutru ustanete iz kreveta sa jednim, a uveče se vratite u njega sa drugim mišljenjem o ljudima i svetu.

Bela pita: Šta je važnije kada snimate Horrible Histories, šale ili istorija?

Istorija je uvek najvažnija. To je ono po čemu se ova serija razlikuje od svega što joj je prethodilo. Čak i od serija poput „Crne guje“ ili onoga što su radili montipajtonovci. Svi ti projekti, sve te fantastične serije i filmovi uz koje smo odrastali, za polaznu tačku su imali šalu. Za razliku od njih, u Horrible Histories i svemu ostalom što sam radio, uvek polazite od istorije, a zatim pokušavate da je učinite duhovitom. Osnovna zamisao je da prenesete informaciju, ali se pritom trudite da je upakujete u primamljivo pakovanje. Ako je šala na prvom mestu, morate da prilagođavate istoriju kako bi se uklopile, a ja kao istoričar to ne bih mogao da dozvolim. Moj zadatak je da vam objasnim nešto složeno i teško. Istorija je teška, komplikovana, ponekad nema jednostavnih odgovora, a ponekad ih i ne znamo. Ponekad imamo samo teorije ili više različitih verzija iste priče.

Moji saradnici i ja, dakle, uvek počinjemo od onoga što znamo, a onda tražimo zabavan način da vam to prenesemo. Na seriji radim već trinaest godina. Danas sam okružen timom istraživača, ali tokom prvih pet godina sam sve radio sam. Ušao bih u sobu sa scenaristima i predstavio im materijal za tu nedelju, a onda je njihov zadatak bio da, konsultujući se sa mnom, u činjenice ubrizgaju humor. Te sesije su umele da traju i po osam sati.

Zander želi da zna: Gde pronalazite ideje za skečeve u Horrible Histories? Kako birate teme epizoda?

Dovoljno je da uđete u prostoriju i počnete da nabrajate teme! Prvo je, naravno, potrebno da na jednom mestu okupite veću grupu talentovanih pisaca i date im gomilu keksa i gumenih bombona. Gumene bombone su, u stvari, za mene. Za svaku sezonu serije snimamo po dvesta skečeva, što znači da nam je potrebno dvesta različitih ideja, a u svakom skeču mora biti osam do deset šala. Ne polazimo, dakle, od šala, već od ideja. Neki istorijski događaji su veoma komplikovani, a naš posao je da ih svedemo na jednu ideju, jednu rečenicu koja objašnjava suštinu skeča. To je najteži deo. Skečevi se posle toga praktično pišu sami. Ako duhovitim i talentovanim scenaristima saopštite sve neophodne informacije, oni će očas posla smisliti odgovarajuće šale. Ceo proces ponavljamo oko četiristo puta, jer neki snimljeni skečevi ne ispadnu onako kako smo očekivali, pa moramo da ih zamenimo drugim.

U svakom slučaju, pišemo na stotine skečeva i onda koristimo dvesta najboljih. Isto važi i za pesme.

Vilijam bi voleo da zna: Šta je, po Vama, najodvratnije što su ljudi radili u prošlosti?

Radili su mnogo toga! Gomilu groznih stvari! Kroz istoriju je, recimo, bilo mnogo društava koja su verovala u lekovita svojstva ljudskog izmeta i zato su ga jeli ili razmazivali po telu. Bilo je i onih koja su u iste svrhe koristila ljudske leševe. Kralj Čarls II je na telo stavljao puder koji se dobijao mlevenjem egipatskih mumija. U 17. veku se pravila marmelada od koštane srži. Ima toliko groznih stvari da ne znam odakle da počnem.

Većina nas danas veruje da su ljudi u prošlosti uglavnom bili prljavi i da su neprijatno mirisali, ali većina njih je, koliko je to bilo moguće, vodila računa o higijeni. To ipak ne znači da ljudski izmet nije imao svoje namene. Šekspirov otac ga je, na primer, skupljao i prodavao kao đubrivo.

Bilo je, nažalost, i mnogo onih koji su izgubili život u toaletima. Dobro je poznat primer izvesnog Ričarda Grabuljara, koji je, inače, po zanimanju bio čistač septičkih jama. Taj nesrećnik je jednog dana propao kroz rupu u sopstvenom toaletu i udavio se. Da stvar bude gora, to mu je bio slobodan dan.

O istoriji toaleta pisao sam u knjizi A Million Years in a Day. Fascinantna tema.

Noa i Ezra pitaju: Da li je običan građanin mogao da postane vitez?

Da, naravno. Ali da biste u srednjem veku postali vitez, morali ste raspolagati popriličnim bogatstvom. Bili su vam potrebni oprema, oklop i konj, pri čemu je na kupovinu konja odlazilo najviše novca. To se, dakle, nije dešavalo često, ali dešavalo se. Poznati su nam, recimo, primeri kada je, obično pred bitke ili tokom opsada, većem broju običnih građana dodeljivan status viteza. Ponekad su i žene proglašavane vitezovima. To je bila veoma retka pojava, ali najčešće se radilo o simboličnom gestu koji ih je motivisao da daju sve od sebe u predstojećoj bici.

Da, status viteza je bio dostižan i običnim ljudima. Verovatno ne seljacima, ali ako ste se nalazili na nešto višem stepeniku društvene lestvice, imali ste šansu.

Poslednje pitanje dolazi od Stiva: Koja je najvažnija lekcija iz prošlosti koju je do sada trebalo da naučimo?

Pa, očigledan odgovor bi se ticao klimatskih promena, zbog onoga što se trenutno dešava u svetu. Klimatske promene su ozbiljan problem i čovečanstvo bi moralo da usmeri sve svoje resurse na pronalaženje rešenja. Ukoliko to ne učinimo, zapašćemo u velike nevolje. Istorija klimatskih promena je fascinantna. Ovo nije prvi put da se svet suočava sa takvim problemom, ali bojim se da će ovog puta posledice biti teže nego ikada pre. Zanimljiv primer iz prošlosti je tzv. malo ledeno doba, koje je trajalo trista godina, otprilike između 1400. i 1700. godine, i tokom koga je drastično sniženje temperatura poremetilo proizvodnju i snabdevanje hranom.

Velike promene su nastupile i sa pojavom industrije i sečenjem šuma. Britanija je u dalekoj prošlosti bila gotovo u potpunosti pokrivena bujnim šumama, ali one su tokom bronzanog i gvozdenog doba postepeno nestale. Ono što mi danas zovemo prirodnim pejzažima je zapravo rezultat dugotrajnog rašumljavanja. Ti pejzaži nisu prirodni, stvorili su ih ljudi kojima je bila potrebna obradiva zemlja, pašnjaci i prostor za izgradnju naselja. Ljudsko ponašanje i potrebe su prva stvar na koju treba obratiti pažnju. Čovečanstvo će morati da promeni navike ukoliko želi da sačuva planetu na kojoj živi. Žao mi je, znam da tema nije prijatna, ali o ovome se mora govoriti.

Izvor: imagininghistory.co.uk
Prevod: Jelena Tanasković