Grečen Entoni o romanu „Književni klub knjigomrzaca“: Oda lepoti čitanja

Autorka Grečen Entoni je iskoristila iskustva i anegdote svojih prijatelja knjižara i bibliotekara da napiše „Književni klub knjigomrzaca“, priču koja će čitaocima otkriti čitav novi svet iza polica, o čemu je govorila i u razgovoru za Bukmarker.

Sve što vam je potrebno da preobratite knjigomrsca jeste samo jedna prava knjiga... Tako je barem mislio Eliot, voljeni suvlasnik knjižare Iznad duge, pre svoje prerane smrti. Sada je njegova ožalošćena poslovna partnerka Irma pristala da proda ušuškanu knjižaru građevinskim investitorima. Ali ostali neće tako lako dići ruke od knjižare, makar ne bez borbe. Pomalo čudan trio zaverenika će se udružiti da sačuva knjižaru, pa makar morali da se posluže ogovaranjem, sitnim sabotažama i zabadanjem nosa u tuđe poslove. Grečen Entoni, autorka ovog romana, otkriva šta stoji iza ove tople, ali i poučne priče.

Vašu knjigu „Književni klub knjigomrzaca“ opisuju kao ljubavno pismo knjižarima i bibliotekarima. Šta Vas je inspirisalo da napišete priču o ovim književnim herojima?

Započela sam ovu knjigu tokom leta 2020. godine. Kovid je harao širom sveta, a u mom rodnom gradu Mineapolisu u Minesoti doživljavali smo drugu tragediju. Policija je ubila čoveka po imenu Džordž Flojd nasred ulice jednog sunčanog letnjeg popodneva, dok je na desetine ljudi to bespomoćno posmatralo. Ubrzo nakon toga bes naroda je eksplodirao, a neredi su uništili velike delove grada. Prodavnice su gorele i pljačkane, kuće su uništene. Grad i ljudi koje sam poznavala čitavog života su prolazili kroz traumu. I pre tog događaja sam razmišljala o pisanju knjige o zajednici i pripadnosti, a nakon toga sam znala da tu priču moram smestiti u Mineapolis.

Ali gde? Činilo se logičnim da je postavim negde gde bih se prirodno osećala sigurnom i gde bih ostala među „svojim ljudima“. Čitavog života sam pronalazila sigurnost na dva mesta – u knjižarama i bibliotekama. I čitavog života knjižari i bibliotekari su mi pomagali da postanem ono što jesam stavljajući mi baš pravu knjigu u ruke u pravom trenutku. Tu izvanrednu veštinu sam dala Eliotu, suosnivaču knjižare Iznad duge, radnje koja je srce ove priče. Kada sam objavila svoj prvi roman, takođe sam direktno videla koliko knjižari i bibliotekari utiču na uspeh knjige. Ako im se dopadne, oni će je staviti u ruke čitalaca... iznova i iznova i iznova. Ti magični ljudi postali su moji navijači i ubrzo i moji prijatelji. Zaslužuju da ih slavimo.

Irmina odluka da knjižaru Iznad duge proda investitorima za izgradnju stambenih zgrada pokreće radnju priče. Šta Vas je inspirisalo za ovakav zaplet?

Amerikanci ne pridaju veliku vrednost očuvanju naše arhitektonske istorije. Tužno je gledati sve te fotografije gradova i zgrada koje su srušene kako bi se napravilo mesto za nove. U mom rodnom gradu lokalna vlast je srušila brojne prelepe kuće i stambene zgrade kako bi napravila parkinge. Osećam naklonost prema Čikagu. To je arhitektonski dragulj i svaka od njegovih desetina četvrti ima svoje jedinstvene osobine. Provela sam tamo divnu godinu 1999. Ali kada sam se vratila 2005, jedva da sam ga prepoznala. Previše mojih omiljenih mesta nestalo je i umesto njih... stambene zgrade. To mi je slomilo srce. Ludilo za stambenim zgradama dešava se širom SAD, uključujući i Mineapolis. Dakle, kada mi je trebao negativac za moj roman, izbor investitora stambenih zgrada postao je očigledan.

Roman prikazuje ansambl jedinstvenih likova koji su strastveni u spasavanju voljene knjižare. Kako su nastajali ovi junaci?

Najveći kompliment koji mogu da dobijem je kada čitalac kaže: „Imam osećaj kao da poznajem ove ljude!“ Tada znam da sam napisala „pravi“ lik. Želim da svaki junak kog stvorim bude lako razumljiv, i veoma se trudim da imaju iste misli, brige i čudnovate osobine kao i ljudi koje srećem svakog dana. Jedna od prvih rečenica koje sam napisala za ovaj roman je sa početka Lejninog poglavlja: Lejni Hartvel nije bila sigurna šta više želi: krofnu ili razvod. Svaki dan naši životi su ispunjeni velikim, malim i naizgled nepovezanim željama. U Lejninom slučaju možda zaista želi krofnu, ili možda jednostavno misli da je lakše pojesti poslasticu nego okončati brak i uzdrmati svoj život. Ili možda želi i jedno i drugo! Ko zna?

Tuga, očuvanje nasleđa i ljubav prema knjigama su centralne teme Vašeg romana. Na koji način ste pristupili ovim temama u pisanju?

Zanimljivo pitanje... U nekom trenutku svaka osoba – pisac ili ne – se zapita: „Šta ću ostaviti iza sebe nakon što odem?“ Odgovor je, naravno, različit za svakoga, ali niko od nas ne može razmišljati o nasleđu a da ne priznamo da naši životi ne mogu trajati zauvek. Tuga je neizbežna. I kada se suočimo s njom, tražimo uputstvo o tome kako izdržati. Donekle verujem da su tuga, očuvanje nasleđa i ljubav prema knjigama najvažnije za pisanje. To je krug – kao čitaoci, prvo smo bili inspirisani pričama i pripovedačima koji su bili pre nas, baš kao što se potom i mi nadamo da ćemo inspirisati druge svojim knjigama.



Porodična dinamika je važan aspekt knjige. Kakvi su odnosi između likova poput Bri, Lejni, Irme i Toma, i kako se oni razvijaju tokom priče?

Ovo je priča o „nađenoj porodici“ – ideji da naši najbliži voljeni ne moraju biti povezani s nama krvlju. „Ovo je priča o pripadanju“, pišem u predgovoru, „i o ljudima kojima ne pripadamo, već sa kojima pripadamo.“ Svaki odnos se, genetski ili ne, razvija. Baš kao što se razvijaju odnosi između naša četiri glavna lika. Dodala sam tome malo tajnovitosti i puno nesporazuma između ovih već krhkih likova, i odjednom imamo grupu ljudi koji se sapliću jedni o druge pokušavajući da ostvare svoje naume.

„Književni klub knigomrzaca“ je takođe i pun humora i porodičnih ludorija. Kako uspostaviti ravnotežu između humora i emocija u pripovedanju?

Dok sam odrastala, moji roditelji su podsticali humor, čak i u teškim vremenima. Moja majka bi rekla: „Kada izgubiš sposobnost da se smeješ, izgubio si sve.“ Zahvaljujući svojoj porodici, naučila sam da pronađem male treptaje svetlosti u tamnim trenucima. Tako doživljavam život, i tako želim da čitaoci dožive moje knjige. Humor i srce (ili drama) su dva izraza istinskog ljudskog povezivanja. Komičari će vam reći da će se osoba jače smejati vicu s kojim se može povezati. Dramaturzi kažu da publika ne mari za likove osim ako ne osećamo kao da ih poznajemo. Nemoguće mi je da pišem bez humora i srca jer smo svi kompleksna bića. Možemo osećati očaj i oduševljenje u istom udahu. To je život.

Trudim se da humor ne zamagli lekciju koju želim da moji likovi nauče u datom trenutku, ili da zamuti poruku koju se nadam da će čitaoci izvući iz scene. Ponekad uspevam. A kada ne uspem, moj urednik ispravlja moj propust. Moje prve ruke su pune komentara poput „Ovo prelazi granicu u budalasto“ i „Mislim da želiš da ovo bude smešno, a ne apsurdno“.

U knjizi se nalaze i stvarne preporuke za čitanje. Kako ste odlučili koje knjige ćete predstaviti u priči?

Ne želim previše da otkrivam o tome kako sam sakupila preporuke knjiga u romanu, ali ohrabrujem čitaoce da čitaju do samog kraja. Odgovor je divno iznenađenje!

„Književni klub knjigomrzaca“ je jedna od takozvanih feel good knjiga (koja pruža osećaj zadovoljstva). Šta se nadate da će čitaoci osećati ili izvući kao zaključak nakon što pročitaju Vašu knjigu?

Moj osnovni cilj za svaku knjigu je isti. Želim da čitaoci pročitaju knjigu osećajući se bolje nego što su bili kada su je uzeli u ruke. Svet je tako mračan, a život često težak. Kreiranje trenutaka svetlosti je moj dar koji želim da podelim sa drugima.

„Književni klub knjigomrzaca“ govori o porodici u svim njenim oblicima, onima koje je priroda stvorila i onima koje stvaramo sami. Svi koje volimo će nas nekada razočarati, takođe će nas iznenaditi ljubavlju, velikodušnošću i delovima sebe koje nikada nismo znali da imaju. Po mom iskustvu – i iskustvu mojih likova – najbolja iznenađenja često proizilaze iz najvećeg haosa. Knjižara Iznad duge se raspada, a sa njom i porodica koja ju je oživela. Ali njihov gubitak takođe stvara priliku, baš kao što to može biti i za svakog od nas. Ako ništa drugo, ovo je priča o nadi.

Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 37