Goran Skrobonja: Rokenrol iz srećnijih vremena

Upravo se u izdanju Lagune pojavio novi roman „Kada kažeš da sam tvoj“ Gorana Skrobonje, zapaženog pripovedača i romansijera srednje generacije, prevodioca i izdavača. Osnovna priča prati stasavanje i ulazak u svet beogradske i jugoslovenske rok muzike Lazara Petronijevića Lakija početkom 1980–ih.

Od srednjoškolske klupe, mladalačkih maštanja, uspeha i gubitaka, ljubavi i razočaranja, ushićenog slaganja prvih akorda na gitari, Laki sa svojom grupom „Kalkuta“ stiže do vrhova top-listi, koncerata i zarade. Matica života, međutim, nosi ga sasvim nepredvidivim smerovima. Roman pleni živopisnom, sugestivnom atmosferom nekih drugačijih, srećnijih vremena kada je postojao i funkcionisao drugačiji sistem vrednosti, život se odvijao po ustaljenim obrascima koje su buntovni rokeri muzikom i svojim ponašanjem pokušavali da izmene. Ipak, na horizontu su se već navlačili crni oblaci krvavog raspada države...

Važite za jednog od najzapaženijih pisaca fantastike na srpskoj književnoj sceni. Ipak, vaš novi roman je realistična priča smeštena u osamdesete godine prošlog veka?

– U ovom romanu nema onoga što bismo obično nazivali fantastikom – ako izuzmemo to što u stvarnom vremenu i stvarnom miljeu imamo izmišljenog junaka i (donekle) izmišljene događaje. Po toj logici, ovo je knjiga svojevrsne lične alternativne istorije. Pisci fantastike dobro znaju da je jedan od ključnih preduslova za to da njihov tekst bude ubedljiv, eliminisanje neverice kod čitaoca, tako da su u tom pogledu možda disciplinovaniji i revnosniji u naporima da i najneverovatnije događaje dočaraju kao autentične. S te strane, takva vrsta „treninga“ svakako je od koristi. Ali „Kada kažeš da sam tvoj“ je zapravo roman toliko autentičan i zasnovan na stvarnom periodu i stvarnim likovima, da mu takav pristup možda i nije bio neophodan. U svakom slučaju, iskustvo u pisanju fantastične proze nije mi odmoglo niti se pokazalo kao smetnja.

„Kada kažeš da sam tvoj“ je svojevrsni bildungs roman – roman odrastanja glavnog junaka Lakija Petronijevića i njegovih „saboraca“ iz školske klupe i benda „Kalkuta“, koje započinje i okončava se smrću očeva i prijatelja, a između njih su upoznavanje radosti ljubavi i stvaranja odnosno razočaranja?

– Takav je bio doživljaj čitave moje generacije koja je bila mlada krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka. Da bude jasno: nije mi namera da glorifikujem to vreme, čak ni kroz stavove glavnog junaka, ali činjenica je da je tadašnja zajednička država bila mesto koje današnjim građanima rascepkanih teritorijalnih dronjaka na Zapadnom Balkanu može da izgleda kao nešto potpuno fantastično. Da podsetim – Jugoslavija (od milošte: Juga) bila je država relativne socijalne pravde i isto tako relativno malih razlika u standardu između onih najsiromašnijih i onih najbogatijih; zemlja od dvadesetak miliona stanovnika sa zajedničkim tržištem, impresivnim brojem proizvodnih pogona i fabrika, manje-više sigurnim zaposlenjem i nezamislivim izgledima da u prvoj firmi u kojoj se zaposlite provedete ceo radni vek i dočekate penziju (koju nikome nije padalo na pamet da vam umanjuje ili zakida); o sistemu obrazovanja, zdravstvene i pravosudne zaštite, te pravima zaposlenih da ne govorim. Dakle, nije reč o glorifikaciji već jednostavno o podsećanju na okolnosti u kojima su odrastali junaci ove knjige. I da, pomisao na to da bi mogli da imaju problema u obezbeđenju gole egzistencije nije im bila ni nakraj pameti. Fantastično, zar ne? A ipak, moja generacija je tako živela.

„Seks, droga, rokenrol“, principi „pravog života“ neminovno prožimaju život mladih muzičara spremnih da iz sve snage zapnu kako bi ostvarili svoje ciljeve. Oni hoće sve i spremni su da „izgore“ u tom naporu. Da li ih taj entuzijazam deli od apatije koja danas vlada?

– Vrlo je teško izbeći zamku idealizovanja sopstvene mladosti. Na koricama ove knjige postoji rečenica: „Priča o vremenu kad je lepo bilo biti mlad“ – i zaista je tako. Naravno da je mladost svakome najlepše životno doba, ali mladost u devedesetim, pa i na početku novog milenijuma, jednostavno ne može da se poredi sa mladošću dvadeset ili trideset godina pre toga. Svet se drastično promenio, okolnosti u kojima živimo drastično su se promenile. Ipak, nisam siguran da među današnjim talentovanim i ambiocioznim klincima vlada apatija, odnosno da se oni toliko razlikuju od muzičkih heroja iz osamdesetih; apatija je pre odlika većine drugih društvenih sfera i čini mi se da je umetnička scena – ne samo muzička, već i likovna, književna, filmska, pozorišna – možda još jedini živi, neukroćeni deo društvenog tkiva zemlje u kojoj sada živimo. Ona najveća razlika koju primećujem možda je samo orijentacija i krajnji cilj mladih buntovnih talentovanih ljudi: dok su se pre tri decenije oni angažovali u pokušajima da menjaju, poboljšaju postojeći sistem koji je polako zapadao u dekadenciju bližeći se devedesetima i svom krahu, danas ti „neki novi klinci“ uglavnom gledaju da se dokažu i potom – zahvaljujući tom početnom uspehu – napuste ovaj sistem koji sagledavaju kao potpuno besperspektivan. Energija i entuzijazam mladosti uvek su manje-više isti: okolnosti okruženja utiču na to kako će se oni ispoljiti. U knjizi „Kada kažeš da sam tvoj“ to je sasvim jasno predočeno za period koji sam želeo da sačuvam od zaborava, makar na ovaj način.

Kao „sporedni“ junaci romana pojavljuje se mnoštvo poznatih imena, od Mićka iz Indeksovog pozorišta do strip crtača Igora Kordeja. Kako su oni prihvatili svoje pojavljivanje u romanu?

– Da, u romanu se, pored izmišljenih, pojavljuje i plejada stvarnih junaka koji su danas poznati našoj javnosti. Neki od njih su aktivno saučestvovali u nastanku knjige svojim prisećanjima na doživljaje iz tog vremena (pomenuti Igor Kordej, Miroslav Cvetković Cvele – basista Bajaginih „Instruktora“, zatim Igor Popović sa kojim sam delio gimnazijsku klupu da bi on potom postao autentična rok zvezda kao frontmen „Džakarte“), dok neki još ne znaju da su se našli u ovoj knjizi, pa će biti zanimljivo videti njihovu reakciju. Međutim, to su uglavnom drugovi sa kojima sam odrastao i pretpostavljam da će im biti drago kada se prisete nekih trenutaka koje su možda zaboravili (kao recimo Mićko, koji je zaista rekao jednom prilikom da mi gitara zvuči kao harmonika, pokazivao mi akorde za Lenonovu pesmu „Jealous Guy“ i pričao mi zgode sa snimanja „Indeksovog radio pozorišta“).

Manjak romana o „zlatnom dobu“

– Zaista, kao da ne postoji doba koje je više idealizovano od tih osamdesetih godina prošlog veka u SFRJ, uglavnom zbog muzike, i istovremeno, doba manje opisivano u našoj prozi. Imamo mnogo knjiga o devedesetima (što je i razumljivo), imamo mnogo knjiga o ranijim istorijskim periodima, ali o tom „zlatnom dobu“ – ne baš. Možda je razlog za to upravo bojazan da ćemo, ako se pobliže zagledamo u to vreme, skinuti sa njega pozlatu, demistifikovati ga i konačno – sami sebe razočarati. Moj roman o tom vremenu je pokušaj da o njemu govorim sa nostalgijom, ali bez patetike u koju uvek postoji opasnost da potonete. Nadam se da je moja priča o Lakiju i „Kalkuti“ uspela da izbegne tu zamku, i da će čitalac – bez obzira na to kojoj generaciji pripada – biti njome zadovoljan.

Autor: Ilija Bakić
Izvor: dnevnik.rs