Goran Milašinović: Više verujem u zakon slučajnosti nego u sudbinsku determisanost

Među poznatim velikim piscima nema mnogo ovih koji su po profesiji lekari. Baveći se medicinom, Bazarov uvaženi sagovornik, prof. Dr Goran Milašinović kardiohirurg, direktor Pejsmejker centra Instituta za kardiovaskularne bolesti Kliničkog centra Beograd, sretao se sa različitim ljudima koji su na osoben način obogaćivali njegovo književno stvaralaštvo: poeziju, priče, romane. Zahvaljujući svom posebnom daru, hipokratski nastrojen, nalazio je lek kako za telo, tako i za dušu i tako su nastajala sva njegova književna dela, kao i njegov novi roman „Muk“. Ovo je naša priča o lekaru, poligloti i humanisti koji je uspeo da uđe u riznicu naše književnosti i jezika i naše kulture uopšte. Prenosimo vam deo intervjua.
 


Ne susreću se često dva talenta u jednom, no u priči profesora dr Gorana Milašinovića, uspešnog kardiohirurga i književnika, ljudsko srce i reč igraju se gotovo ravnopravno. Medicina mu, priznaje naš junak, oblikuje dan, dok literatura daje svetlost noći. Njegovo medicinsko umeće već je odavno prepoznato i priznato kako u zemlji, tako i u svetu. Redovni je profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Direktor je referentnog Pejsmejker centra Instituta za kardiovaskularne bolesti Kliničko-bolničkog centra Srbije, ustanove osnovane pre 55 godina, u kojoj se godišnje obavi oko 4.000 implementacija pejsmejkera. Član je grupe eksperata čija imena su ugravirana na pojedinim modelima pejsmejkera! Član je Evropskog udruženja kardiologa i Evropskog udruženja za srčane aritmije. Prvi je u svetu implantirao nekoliko prototipova različitih srčanih pejsmejkera. Sticajem okolnosti, rođen iste godine kada je ugrađen prvi pejsmejker. Rodio se u Đakovu 1958, u Osječko-baranjskoj županiji, a odrastao je i završio osnovnu školu i gimnaziju u Sloveniji, da bi sa devetnaest godina došao iz Osijeka u Beograd na studije medicine. Zbog toga često ističe kako u sebi nosi dijadu srednjoevropskog i beogradskog duha, koji su se tih sedamdesetih godina prošlog veka u značajnoj meri preklapali kroz kulturnu raznovrsnost, multinacionalnost i multilingvalnost. Ovaj kardiolog ozbiljne međunarodne reputacije, čest je i rado viđen gost na uglednim američkim klinikama i univerzitetima, a i predsednik je Komisije Vlade Srbije za saradnju sa Uneskom.
 
Ono što ga čini još posebnijim jeste njegova potreba za literarnim izrazom, pa kao pisac broji već trinaest knjiga. Po prirodi posla za koji se školovao, svakodnevno je na samom izvoru ljudske drame, tuge i radosti čoveka, raznovrsnih emocija i snagom svog talenta, on to viđenje sveta pretače u pesmu, priču, roman... Tako da se podjednako dobro izražava olovkom i skalpelom. Knjigu pesama objavio je 1991. godine, a zatim je upoznao reditelja Živojina Pavlovića, u vreme dok je boravio u bolnici. Posle dugih priča s njim, dogovorili su se da jedan drugom, na razne teme, događanja i imaginacije – pišu pisma. Ta prepiska je, posle šest godina pretočena u njihov zajednički roman „Voltni luk“. Tako je krenulo prozno pisanje profesora Milašinovića. Objavio je knjigu poezije „Neistraženi bolovi“, zbirku priča „Lekari“ i knjigu razgovora sa Milošem Jevtićem „Dva srca“. Stvaralaštvo Bazarovog sagovornika, koji sebe smatra piscem srednjoevropskog i beogradskog duha, održava upravo raznolikost tih prostora, ali i svestranost autora i duboka posvećenost istraživanju i proučavanju najrazličitijih tema prošlosti i sadašnjosti. Teme njegovih romana su vrlo intrigantne – nepredvidivost života u „Apsintu“, zločin i kazna u „Heraklovom grehu“, kulturna istorija u „Posmatraču mora“, slučaj koji menja sudbinu u „Kameri opskuri“, osvajanje slobode u „Trouglu, kvadratu“. U romanu „Maske Sofije de Montenj“, pisac otkriva veliku tajnu glavne junakinje i čitaocima predočava licemerje koje večno prati ljudsko postojanje. Roman „Rascepi“ nudi uzbudljivu istinitu priču koja čitaoce vodi od Instituta Vinča do Pariza.
 
Milašinovićeva dela prevođena su na grčki, italijanski, engleski i francuski. Dobitnik je nagrade za proznu knjigu (2018) zadužbine „Branko Ćopić“ i nagrade KPZ „Zlatni beočug“. Član je Srpskog PEN kluba. Romani su mu bili u užem izboru za NIN-ovu nagradu. U prethodnom romanu „Slučaj Vinča“, govori o pohvali humanosti i ljudskosti, dok u novom romanu „Muk“, govori o potpuno suprotnom. Govori o tome da su bezgranične mogućnosti ljudskih mana na svim poljima, pa je tako i kada je gastronomija u pitanju.
 
Dok se pripremam za intervju, razmišljam u kojoj meri detaljno poznavanje anatomije, fiziologije i patologije ljudskog tela može da budu od pomoći jednom piscu. Pitam se koliko je često ovaj vrsni doktor bio bez daha, uplašen, ali i duboko počašćen, jer od njega je zavisio nečiji život. Život, najvrednije što imamo, a srce, impuls, simbol tog života, čiji otkucaji govore da smo tu i da naš život teče... I upravo taj organ ljudskog tela, onaj koji beleži svaki događaj, svaki dan, reaguje na naše svakodnevne situacije, čuva emocije, nečujno reaguje na tugu, uz brze otkucaje, pošalje razlog za suze i, tada se smiri – mesto je iz koga polazi sve. A, kako u operacionoj sali ne postoji prostor za manjak samopouzdanja, posao je od prof. dr Milašinovića napravio snažnu, ledeno hladnu osobu koja može da se nosi sa svim situacijama.
 
Nedavno ste objavili svoju trinaestu knjigu, roman „Muk“, nastalu po istinitom događaju koji se desio 2002. godine u regionu Bačkog Podunavlja, predelu koji je zbog svoje jedinstvene flore i faune (2017) proglašen za svetski rezervat biosfere od strane UNESKO-a. Šta vam se u ovom događaju činilo idealnim tlom za literaturu?
 
Uvek se prilikom izbora teme rukovodim razmišljanjem da li je tema važna i zanimljiva samo meni ili je potencijalno zanimljiva i drugima. Podelim ideju sa prijateljima i okolinom i, na osnovu reakcija, zaključim ima li opravdanja pokrenuti zahtevni i dugotrajni posao pisanja ili ne. U ovom slučaju, kome god da sam otkrio vest kako je 2002. u bačkim šumama ubijeno samo u jednom navratu nekoliko hiljada malih šumskih ptica, među kojima i pevačica, najlepšeg ukrasa prirode, reakcije su bile šok i muk. Gotovo svi, pa čak i oni koji nemaju nikakav poseban emotivni odnos prema pticama, bili su zgađeni ljudskom bezobzirnošću, budući da je odmah jasno kako je ovde reč pre svega o čoveku i njegovom dramatičnom moralnom padu, a tek posledično i o zločinu nad nevinim živim bićima, kao i šire, o uništavanju prirode. Mislim da pisanje ima opravdanje samo ukoliko ispunjava svoju osnovu misiju, a to je da pisac ima nešto važno i bitno o životu i ljudima da saopšti svojim čitaocima.
 
Bački lovni tereni duguju slavu Dunavu. Lovcima su u tom predelu bile omiljene prepelice, na koje je lov počinjao prvog avgusta i trajao do kraja septembra. Da li biste ikad probali specijalitet napravljen od mesa kraljevskih prepelica?
 
Skloniji sam mediteranskoj ishrani, ali paradoks je da su baš Mediteranci strastveni lovci. U ovoj priči takođe, glavni likovi su Italijani iz Udina i Trsta, lovac koji ima privatno lovište u Bačkoj, i kuvar, vlasnik lovačkog restorana, koji sprema egzotična jela svojim dekadentnim, perverznim klijentima. Međutim, u „Muku“ nisam se bavio temom mesožderstva nego kako lov i gastrohedonizam lako mogu da skliznu u bizarnost i patologiju. Ljudi su svežderi, od postanka vrste jedu meso životinja, ne možemo nekog okačiti na stub srama zato što jede meso, ali ovde je reč o preterivanju i uništavanju, o bezosećajnosti i cinizmu prema prirodi. Ako je neko u stanju da žrtvuje deset hiljada slavuja i štiglića da bi od ono malo mesa napravio neki gastronomski kvazi specijalitet, šta je to do užasni egoizam, bezobzirnost, neumerenost, totalni amoral i gubitak vere u dobrotu kao vrednost. Ljudi su oduvek ubijali šumske životinje, pa tako i veće ptice, poput prepelica, ali zarad nužnosti, jer druge hrane nije bilo u izobilju, međutim samo onoliko koliko treba za opstanak. Međutim, ovde je reč o masovnom pokolju malih ptica, koje ne mogu da budu prava hrana, nego čista gastronomska ekstravagancija i perverzija. I to u vreme kad nam šumske životinje više nisu potrebne za hranu jer na svetu, u ovom trenutku, ima dvadeset milijardi pilića, deset milijardi svinja i sedam milijardi krava. Dodatni cinizam i nemoral je što milijardu i po ljudi na planeti i dalje umire od gladi i posledica pothranjenosti. Ali ako se setimo da su stari Rimljani jeli pržene kanarince, koje su spremali kao što se danas sprema pomfrit, vadili paunovima oči i kuvali ih za kulinarske ukrase, srkali sirove mozgove fazana, i slično, jasno je da se gastrohedonizam, kad dođe do ivice patologije, oduvek pojavljivao kao najava dekadencije i propasti čovekove vrline.
 
U svakom vašem delu pojavljuje se i poneki lekar. U romanu „Muk“, to je doktorka Lazić. Ima li vas u nekoj od njih? Koji lik ste sebi namenili u novom romanu?
 
Nije čudno jer su medicina i medicinari meni najbliži autentični svet. Realitet je za roman voda za zalivanje, ali nije i sama biljka, jer bi se inače pretvorio u feljton ili dokumentaristiku. Previše realiteta smeta i preti da uništi izmaštani konstrukt. Ipak, roman ne može bez realnosti i iskustvene stvarnosti pisca, ali svega toga mora da bude malo, u kapima. Osećam se privilegovano što je baš medicina moj realitet, a često i moj Makondo, ali uvek samo kao mizanscen, nikada kao glavni junak. Medicina je, nezavisno od literature, bila i ostala jedna od najvećih tema za čoveka. Oduvek, od postanka vrste, postojala je želja za dobrim zdravljem, kao i potreba da neko konkretno pomaže bolesnima, da ih leči, neguje i teši; vračevi su se brzo ispostavili kao nedovoljno efikasni. Zbog toga su pred medicinare oduvek iznošena velika očekivanja i veliki moralni zahtevi, zbog čega su stalno bili predmet povećane pažnje. Što je veliki teret, o kojem sam pisao u zbirci priča „Lekari“, u kojoj sam nastojao da ih detronizujem i oslobodim od imperativa dobrote. Isto tako, kada je reč o prisustvu pisca u svojim junacima, ono je neizbežno jer je pisac stvoritelj svih likova: koliko ima Boga u ljudima, toliko ima pisca u svim njegovim likovima. Ipak, ne može bez otklona, pa čak i kad se piše u prvom licu jednine, kad priču ne vodi sveznajući pripovedač, nego glavni junak. Poznato je da je Dostojevski bio i zatvoru i da je bio siromašni podstanar čitavog života, ali teško je poverovati da je ikada poželeo da ubije zlu babu. Međutim, u onom delu romana u kojem Raskoljnikova nakon ubistva babe lihvarke muče moralne dileme i savest, autor oblači odelo svog junaka i misli njegovom glavom. Isti slučaj je i u „Muku“: pisac se pretvara da je sveznajući i objektivni pripovedač, koji posmatra sve likove iz orlovske perspektive, ali ta neutralnost i objektivnost su čista literarna prevara.
 
Vaš prethodni roman „Slučaj Vinča“ nagrađen priznanjem „Branko Ćopić“ za proznu knjigu godine (2017), doživelo je ove godine svoju ekranizaciju. Scenario za ovaj međunarodni projekat potpisuju Vuk Ršumović i Dragan Bjelogrlić. Knjige imaju sopstveni život unutar uma čitalaca. Kakvu adaptaciju možemo da očekujemo na jesen 2023. godine, kada se očekujem premijera filma „Lančana reakcija“?
 
Da, snimanje je završeno, trenutno je film u fazi postprodukcije. Tokom snimanja bio sam više puta na setu i imao prilike da izbliza posmatram proces kojim se literatura pretače u film, uz posredovanje scenarija kao transgresivnog medijuma. Osećao sam se više napeto nego opušteno. Film je bombastična i sabijena kombinacija književnosti i vizuelne umetnosti, eksplozija brzih utisaka, udar na čula i emocije, dok je pisanje u svom nastajanju suprotan proces: usamljenički, kaluđerski posao, u tišini i miru, spor i komforan. Ipak, bilo je zanimljivo gledati kako se neka ideja, koja se razrađivala prozno u mojoj glavi, razvijala u filmskoj glavi reditelja, kako su eseji i mentalni pasaži postajali radnja i kadrovi, kako su se emocije i misli junaka iz knjige transformisali u glumu i čitale na licima glumaca. Filmove i literaturu treba posmatrati komplementarno, nikako ne kompetitivno. Knjige volimo zbog jednog razloga, a film zbog drugog. Čitanje nas privlači zbog onog kreativnog trenutka kad zastanemo i kad nam odlutaju misli, najčešće kad nađemo na neku vezu teksta sa sobom i sopstvenim životom, a film jer najviše liči na pravi život; više i od pozorišta.
 
Interesantno je da se događaj koji opisujete u ovom romanu dogodio u godini vašeg rođenja. Inspirisan je manje poznatom činjenicom da je 15. oktobra 1958. godine prilikom eksperimenta u Vinči bilo ozračeno šestoro naučnika koji su pripadali timu koji je trebalo da napravi atomsku bombu! Splet okolnosti ili sudbinski znak?
 
Više verujem u zakon slučajnosti nego u sudbinsku determinisanost života i svega. Ovo prevedeno u svet literature znači da se kao pisac trudim da izbegnem moralisanje i tutorisanje, zalaženje u neke velike narative i filozofiranje, nego pustim likovima da žive svoje živote takvi kakvi jesu, u skladu sa karakterima i emocijama. Njihovi životi, sa svim okolnostima i tokovima, odgovori su na pitanja koja se postavljaju u tekstu, pa čak i onda kad ta pitanja zalaze u sfere velikih tema, poput onih šta čoveka čini čovekom, da li je to dobro ili u zlo u njemu, ili kako funkcioniše večna borba između erosa i tanatosa, koja po pravilu oslikava onu drugu, tamnu stranu ličnosti. Po meni, razumevanje čovekove duše, upoznavanje čoveka kakav uistinu jeste, ispod maske, jeste jedna od najvažnijih misija života, koja mu i daje pun smisao. Ne vidim neku veću i bolju svrhu rađanja i življenja od upoznavanja ljudi i sveta oko sebe.
 
Za vas su medicina i književnost, odnosno pisanje, dva paralelna koloseka kojima ide vaš životni voz. U vreme samih lekarskih početaka napisali ste zbirku pesama Neistraženi bolovi, ali ubrzo ste se posvetili pisanju proze i njoj ostali veran do danas. Da li pisanje predstavlja potragu za blagom skrivenom u vama, ili je više stvar zanatstva, rada iz ljubavi? Koje od dosadašnjih dela vam je promenilo život? S kojim od njih ste najviše na ti (lični)?
 
Ne osvrćem se i nikada ne čitam ono što sam napisao nakon što izađe iz štampe. Prvi razlog je što bih video samo greške, a drugi jer je pisanje slanje misli, pa kad se jednom pošalju, sve je dalje na primaocu. Što znači da su raison d'être doslovno: razlog da se bude... preneseno: pravi razlog postojanja knjiga i literature čitaoci, a ne pisci. O tome šta određuje pisca, zbog čega neko piše, napisani su tomovi teorije, ali sve se manje-više svodi na potrebu. I meni je najbliže Rilkeovo shvatanje da neizdrživa potreba stoji u osnovi pisanja. Ubeđen sam da najmanje deset posto svih ljudi, možda i više, poželi u nekom trenutku života da piše, kao i da poseduje osnovne preduslove za pisanje, povećanu osetljivost i sposobnost da svet oko sebe posmatra kontemplativno, u obliku narativa. Ipak, samo mali broj ima i tu neizdrživu potrebu da piše. Tačno je da u pisanju postoji i zanatski deo, da je važno čitanje i poznavanje teorije, ali najvažniji su unutrašnji impulsi. Zbog toga pisac može da bude svako i niko. Osim toga, važna je i kontrola, po čemu se razlikuje pravi pisac od skribomana. I skribomani mogu da pišu zanatski dobro, kao što dobri pisci mogu da ponekad napišu nešto zanatski loše, ali glavna razlika je što je skribomanima narcistički i orgastički doživljaj kraj svih mogućnosti.
 
A kako biste opisali sadašnji trenutak u književnosti? Koji pravac je trenutno na sceni? „Muk“ izgleda kao da je pisan stilom realizma, kao, uostalom, nekoliko Vaših prethodnih romana, pogotovo, zbirka priča „Lekari“; da li ste definitivno odustali od postmoderne, koja se jasno prepoznavala u Vašim ranijim romanima, poput, „Apsinta“ ili „Kamere opskure“, ili je reč o trenutnoj fazi?
 
Književnost je oduvek, pa tako i u zastrašujuće brzom i promenljivom dvadesetom veku, pratila vreme u kojem je nastajala. To kako je pisao Džojs imalo je direktne veze sa Frojdom i pojavom psihoanalize, dadaizam je nastao kao posledica posleratnog gubitka vere u bilo kakav smisao ili svrhu života, Derida i Fuko su utrli put dekonstrukciji, pogazili sve prethodne velike narative, teme i istinu, a u književnosti to je značilo da je sve već rečeno, da više nema o čemu da se piše, nego da je ostao samo rad na novim formama, pa smo dobili romane bez fabule i radnje, a na kraju i bez pasusa i interpunkcija, koje je bilo skoro nemoguće čitati. Veliko je pitanje da li su baš te frenetične promene književnih pravaca tokom prethodnog veka presudno smanjile broj čitalaca danas, ili su uticale samo neznatno. Srećom, sve je to iza nas, današnja književnost je kontemporarna, što znači takva kakvi smo i mi, a mi smo danas umorni od postmoderne, od preteranog fokusa na autoru, umorni smo od ekspresivne apstrakcije, pop-arta, ismevanja istine i simbola. Zato se u književnosti polako vraćamo na priču kao armaturu, na jasan i čist izraz, jednostavnost, stil, konstrukciju. Što ne znači da je sloboda koju smo baštinili iz postmoderne proterana iz današnje proze, nego znači da roman ne može da bude koncept, kao u vizuelnoj umetnosti, da se reči, možda, mogu smestiti u medijum strit ili urban arta, ali to nije i ne može da bude roman. Uzmite Frenzena, trenutno vodećeg američkog prozaistu – kako on piše? To svakako nije postmoderna, a, takođe, nije ni bitno šta je. Jer je dobro, istinito, verodostojno. Po meni, za roman je oduvek bilo najvažnije kako neku priču ispričati što je moguće jednostavnije i lepše. I to je jedini tajni recept.
 
Po sopstvenom priznanju, danju ste hirurg i visoki funkcioner u srpskoj sekciji Uneska, a noću pisac. Svakoga dana kroz vašu ordinaciju prođe nekoliko ljudi koji se više ne mogu pouzdati u svoje srce. Najveći broj naučnih radova objavili ste u oblasti kardiologije, pejsmejker terapije, kao i terapije poremećaja srčanog ritma. Kad treba napraviti projekat svog života i rada da bi se dobro moglo upoznati ljudsko srce?
 
Sve je teže jer danas svi rade mnogo više nego nekada, pa tako i lekari, a osim toga, mom mozgu i telu treba mnogo više odmora nego u mladosti. Ipak, ne odustajem jer bi me čekalo pakleno nezadovoljstvo, koje sam imao priliku da osetim kada sam ponekad pravio duže pauze između dva romana. Moja realnost je život redukcija. Da bih imao vremena i snage za posao na klinici, uz predavanja i operacije po svetu, a pri tom da se svaki dan bavim autorski i literaturom, morao sam da žrtvujem mnoge segmente života i mnoga zadovoljstava. Međutim, niti sam mogao da biram, niti mi je bilo teško da kontrolišem druge izazove, jer sono fato kozi, što bi rekli Italijani. A i kakva korist od mene u društvu, kad su u moj glavi roman i rečenice koje izgovaraju likovi u njemu. Nemam savet za pisca koji želi da ostane i lekar, osim onog što je govorio Vilijam Karlos Vilijams, američki lekar i pesnik modernista, da kad si sa pacijentom, onda si lekar, a kad pacijent izađe, vraćaš se piscu u sebi. Drugim rečima, na disocijaciju – dve duše u jednom telu – treba računati, a ono što čuva od neželjenih posledica po psihu je samo kreativnost i nove ideje.
 
Vi ste kao mladić želeli da budete arhitekta. Kako se desilo da ipak postanete lekar specijalista interne medicine, kardiolog-elektrofiziolog? Koji je to momenat kada se formirala jasna slika u Vašoj glavi da želite da se bavite ljudskim srcem? Usput da Vas pitam i to da li je tačno da srce počinje da kuca 3 nedelje i jedan dan nakon oplodnje?
 
Medicina je bio put kojim su išli dobri đaci i poslušni sinovi. Moj bunt i otklon od preterano zahtevnog vaspitanja je bila baš literatura, u početku simbolička, remboovska poezija, a uz nju i rokenrol i pank, naša prkosna muzika iz ranih osamdesetih prošlog veka. Pa dobro, mislio sam, u skladu sa nezrelim konformizmom u sebi, studiraću i radiću nešto što je na ceni u društvu, ali imaću ja svoj zaključani sanduk na tavanu, svoj beg od imperativa, mesto u mraku kome nema pristupa. Ubeđen sam da bi isto bilo da sam postao i arhitekta, jer i to je samo zanimanje, a meni dan nikada nije bio dovoljan, trebala mi je i noć. Međutim, glavni razlog što nikada nisam odustao od medicine i posvetio se samo pisanju je što sam je zavoleo.
 
Otkrio sam u njoj ispunjavajuće sadržaje, jer pomoć drugima ispunjava, a uz to i jedno toplo osećanje koje generiše iskrena, nematerijalna ljudska zahvalnost, ono hvala od pacijenta iz dubine duše. Nikakvu veću nagradu za svoj posao ne mogu da zamislim, i da sam ponovo na početku, izabrao bih isti put. Moja fascinacija medicinom kao misijom je veća nego kardiologijom, da budem iskren. Disciplina medicine ne čini nikoga velikim i važnim lekarom. Ali čovek kao svesno biće jeste fasciniran svojim srcem, jer je to jedini organ čije je funkcionisanje u stanju da preko pulsa konkretno detektuje i oseti. Osim toga, život počinje prvim otkucajem, što je između pete i šeste nedelje fetusnog razvoja, i završava se sa prestankom otkucaja, te nije čudno da je srce u centru interesa svakog čoveka.
 
Sećate li se osećaja kad ste prvi put držali ljudsko srce u ruci? Divite li se uvek srcu kao motoru čovekovog organizma? Može li srce i takvog stručnjaka poput vas da iznenadi onda kad se najmanje nadate?
 
Može, a to je i izazov struke. Metode lečenja koje primenjujemo važe za oko 70 odsto slučajeva, ostalo su malformacije koje zahtevaju ad hoc rešenja i improvizacije. Tada pomažu iskustvo, stalno čitanje novih dostignuća, ali i talenat lekara, njegov ukupni intelektualni kapacitet. Pred naizgled nerešivim problemima razlikuju se vrhunski, veliki lekari od prosečnih. Naš zdravstveni sistem ovo ne prepoznaje i tretira sve lekare isto, ali pacijenti dobro znaju te se uvek rukovode imenima, a ne sistemom. Gledajući šire i dublje, ovo stvara opasan, preteći rascep i generiše ogromnu energiju otvorenog ili sublimiranog nezadovoljstva, kako lekara tako još više pacijenata. Naravno, nije to jedini problem našeg zdravstva, ali je prilično simboličan, jer nije na površni, kao što je, na primer, trenutni problem ogromnog nedostatka medicinskih sestara. Nadam se da će sve to uvideti vlast i oni koji donose odluke u zdravstvu jer, kao što sam već rekao, medicina je jedna od najvažnijih tema svakog društva, pa tako mora da bude i našeg.
 
Prestaju li vaše veze s bolesnikom kad dobije otpusnu listu? I deca su vaši pacijenti. Da li su i oni mali junaci? Ako izvršite 500 uspešnih intervencija, a samo jednu neuspelu, osećate li se mnogo više nesretan zbog te jedine, nego što je vaše zadovoljstvo za onih 500 uspelih?
 
Odnos između lekara i pacijenta je poseban oblik prijateljstva, koje se ne pominje u knjigama iz psihologije. Varira od zavisnih emotivnih odnosa, poput, roditelja i deteta, do čak ljubavnih emocija, što sam dotakao literarno u romanu „Slučaj Vinča“. Naravno, moguća su i razočaranja, pa sve do besa i mržnje, naročito, ukoliko lekar demonstrira grubost i odsustvo saosećajnosti, ili ako su očekivanja pacijenata i okoline nerealna. Uvek imam na umu da lekar i pacijent nisu u ravnopravnoj poziciji i pokušavam da tu nepravdu ispravim tako što mi je fokus jednako čovek, njegova duša i patnja, koliko i sama bolest. U bolesti čovek gubi dostojanstvo, a često i identitet, i predaje lekaru u ruke ono što mu je najvažnije i najsvetije, svoje telo. O tome mislim kad navlačim hirurške rukavice i manipulišem kateterima po nečijem srcu, a takođe i kada neka intervencija ne uspe onako kako sam zamislio i želeo.
 
Čovek je uvek pred izazovima, između ostalih – i izazovima uspeha. Da li biste mogli okarakterisati sebe?
 
Ne mislim o sebi. Plašim se spomenika i autobiografije. Svet oko mene čini mi se mnogo zanimljivijim i još uvek neistraženim.
 
Postoji li negde nevidljivi svet koji većina nas ne uspeva da vidi? Na primer, možemo li da dodirnemo ljubav, strah ili bes? Nevidljivi su, ali postoje – i utiču na vaš život daleko više od novca koji imamo u džepu i možemo ih videti…
 
Od kraja Drugog Svetskog rata i bejbi-bum generacije svet se strmoglavio u konzumerizam i materijalizam. Američka hiperprodukcija najlonskog luksuza i pop kulture dovela je do izvoza konzumerizma u čitav svet. Zavladao je slogan: Kupujem, dakle postojim. Usledila je besomučna trka za novcem, koji je tu iluziju sreće jedini mogao da obezbedi. Rečju, stiglo nas je Ničeovo prokletstvo. Potom su dekonstruisani veliki narativi, poput progresa, socijalne pravde ili religije, i usledio je nihilizam, najplodnije tlo za vladavinu novca. Današnji čovek više ne ceni nematerijalna zadovoljstva, duhovnu čistoću, ljubav, humanost, bezinteresno prijateljstvo, i baš o svemu tome je reč u „Muku“. Zbog toga je čovek danas toliko bezobziran prema prirodi i uništava je besomučno, ne shvatajući da kraj tog procesa podrazumeva, plašim se, najgori scenario, da planetom na kraju zavlada neka druga vrsta, a da homo sapijens zauvek nestane sa scene.
 
Prezauzeti ste. Ipak, pitam imate li vremena za sebe, za odmor, za hobi? Rođeni ste u Đakovu. Živeli ste u raznim gradovima bivše Jugoslavije. Za koji ste grad vezani dušom i srcem?
 
Beograd je moj grad od moje devetnaeste godine, ali osećam se građaninom sveta. Rodio sam se i odrastao u austro-ugarskom kulturnom krugu, što je pečat koji me određuje jednako kao i Beograd, i to ne mogu da promenim.
 
Jedno je sigurno – večito ste pokretni – kao ljudsko srce, koje tako dobro poznajete. Koliko vam vremena ostaje za porodicu, suprugu i sinove? Sigurno ste veoma ponosni što je jedan od vaših sinova, Dejan, kardiolog, a Arsen filozof i matematičar. Kako funkcionišu vaša dva (humana) srca? I kakvu ambiciju danas može da ima čovek koji ima toliko zanimljiv opus ukupnog stvaralaštva kao da je proživeo tri života?
 
Ima pisaca koji su uspeli da pomire pisanje, koje podrazumeva skoro svakodnevni beg u izolaciju i samoću, i konzervativni porodični život. Jer pisac voli da bude sam u sobi, ali da ta soba bude u punoj kući. Nešto kao već pominjani Dostojevski, koji je samo ručao sa ženom i decom, a sve ostalo vreme boravio sam u radnoj sobi, u kojoj bi često i spavao. Ja nisam bio te sreće. Bio sam u stanju da ponudim samo ljubav, a to nije bilo dovoljno. Srećom, moji sinovi su odrasli ljudi, imaju svoje živote, porodice i decu; kad ih sada posmatram sa strane, moje srce je puno i srećno. Ali to kakvi su, jedino je njihova zasluga. Meni je ostala samoća, drugo nisam ni zaslužio, ali ne žalim se, jer bez nje i ne znam kako bih živeo. Eto, ako je tako kako kažete, da sam živeo tri života, onda iz mog primera sledi jasan zaključak: sva tri su bila samo moja. Dakle, vrhunska sebičnost!
 
Autor: Gordana Mašić
Izvor: Bazar