Goran Milašinović: Tito je želeo da stvori atomsku bombu

Teško da ćete u Srbiji ali i širom sveta pronaći nekoga ko nije čuo za Černobilj i katastrofu koja se desila 1986. Sa druge strane, i u Srbiji a pogotovo izvan nje, retko ko zna za nesreću koja se odigrala u institutu Vinča 1958. godine. Iako se, naravno, havarija u Vinči nikako ne može meriti s onom u Černobilju, sudbina srpskih naučnika i njihovo lečenje u institutu Kiri u Parizu ne smeju ostati zaboravljeni i nepoznati. Takođe, ostaje i pitanje koje se već decenijama postavlja, a to je da li su Tito i tadašnji vrh SFRJ zaista planirali izradu atomske bombe i zašto se od toga odustalo. O događanjima iz 1958. književnik i lekar Goran Milašinović 2017. napisao je roman „Slučaj Vinča“, po kome je nedavno Dragan Bjelogrlić počeo da snima film i seriju. U intervjuu za nedeljnik Ekspres Goran Milašinović govori o svom romanu, događajima u Vinči od pre šest i po decenija, budućem filmu, kao i o tome da li je Tito zaista uz pomoć Pavla Savića želeo da stvori prvu jugoslovensku atomsku bombu.

Prošlo je pet godina od objavljivanja romana „Slučaj Vinča“, a ta tema je i dalje veoma aktuelna. Da li Vas je to iznenadilo?

Ne iznenađuje me jer je to tema koja je uvek aktuelna, a film koji se trenutno po romanu snima samo će još više povećati interesovanje javnosti. Za slučaj o kojem se govori u romanu saznao sam za pedesetogodišnjicu od tog akcidenta, dakle 2008. godine, i prvo me je privukla empatija koja se javila između srpskog i francuskog naroda, ta nesebična pomoć građana Pariza srpskim naučnicima. Ne znam da li takvu vrstu empatije među narodima možemo pronaći i danas, šest i po decenija kasnije.

Prema Vašim istraživanjima, šta se zapravo dogodilo u institutu Vinča tog 15. oktobra 1958?

Zna se da je tog dana došlo do akcidenta na eksperimentalnom reaktoru u Vinči, i da je četvoro naučnih saradnika ozračeno. Profesor Pavle Savić, koji je bio i osnivač instituta Vinča, sproveo je eksperiment, napunili su gumene lutke sa fiziološkim rastvorom i stavili ih u prostoriju sa reaktorom. Prilikom tog eksperimenta došlo je do nehotičnog curenja radijacije koji su oni primetili ne pomoću kontrolnih mehanizama, već po količini ozona koja se u to vreme stvorila. Bili su desetak minuta izloženi zračenju, ali nažalost dovoljno da im organizam bude teško oštećen.

To je bio prvi akcident takve vrste u tadašnjoj Jugoslaviji?

Da, to je bilo prvi put da imamo akcident te vrste u državi. Eksperimentalni reaktor u Vinči je inače počeo da radi nekih šest meseci pre akcidenta. To je bio takozvani mali B reaktor. Poznati su bili slučajevi u svetu pre Vinče da su se naučnici ozračivali i nažalost umirali, kao što se desilo i tokom čuvenog Projekta Menhetn, to jest rada na atomskoj bombi.

Kada već spominjemo atomsku bombu, da li je Tito zaista nameravao da napravi atomsku bombu u Vinči i da li su ti planovi doveli to akcidenta 1958. godine?

Prema istraživanjima koja sam sprovodio prilikom pisanja romana, došao sam do zaključka da je nesporna činjenica da je Jugoslavija imala nameru da napravi atomsku bombu. To se vidi i iz transkripta između Pavla Savića i tadašnje Agencije za nuklearnu energiju na čijem je čelu bio Aleksandar Leka Ranković. Ono što je posebno interesantno jeste da je jedan od najvećih zagovornika za atomsku bombu bio Milovan Đilas još 1948, a te 1958. godine on je bio u zatvoru i već imao status Titovog protivnika i političkog disidenta. Postoje i konkretni planovi za izradu atomske bombe i vršen je ogroman pritisak na Pavla Savića i institut Vinča da se taj projekat pokrene.

 Da li je Pavle Savić zapravo odvratio Tita od stvaranja atomske bombe?

Pavle Savić je kategorički bio protiv te ideje. Zbog toga je bio i smenjen, a posle njega svi rukovodioci u Vinči bili su postavljani po partijskoj liniji i dekretu. Tu dolazimo do problema stručnosti i politike, odnosno do mešanja politike i partije u stručnost. Upravo je nestručnost bila jedan od glavnih uzroka za akcident 1958. i ma koliko veliki stručnjak svetskog renomea bio Pavle Savić, nije mogao ništa ako je bio okružen nestručnim licima.

Pa ipak akcident u Vinči doveo je do povećanja pažnje za bezbednost te vrste u svetu?

Naravno. Ubrzo posle slučaja u Vinči u Beču je osnovana Svetska agencija za atomsku energiju, kao i niz mera koje treba da zaštite naučnike koji su radili u nuklearnim elektranama i institutima. Ceo taj događaj iz Vinče detaljno je kasnije u svetu analiziran. Može se reči da je akcident u Vinči imao zaista svetski odjek.

Srpski naučnici koji su bili ozračeni u Vinči lečeni su u Parizu, na institutu Kiri. Njihovo lečenje je proglašeno državnom tajnom. Zašto?

Tačno je da je tadašnja Jugoslavija krila ono što se dogodilo u Vinči i taj zavet ćutanja na neki način traje sve do danas. Politika i Tanjug su donosili veoma šture izveštaje o akcidentu, ne nazivajući ga tako. Čak kada je nažalost jedan od četvoro naučnika preminuo u bolnici u Parizu, Politika je samo prenela kratku vest o tome, bez navođenja uzroka smrti i zbog čega se lečio u Parizu. Ni njegova rodbina nije znala ništa. Iz Pariza su ga dopremili u metalnom kovčegu, porodici je bilo zabranjeno da vide telo. Verovatno je bio razlog taj što je SFRJ na čelu sa Titom želela da se prikaže svetu kao napredna i moderna država koja je pomoću štapa i kanapa stvorila takav nuklearni institut kakav je Vinča. Nije bilo tek tako da jedna mala i siromašna država stvori tako moderan nuklearni institut. Sa druge strane, samo tri godine posle akcidenta u Vinči formiran je u Beogradu Pokret nesvrstanih, a politika tog pokreta i atomska bomba nikako nisu išle zajedno.

Da li je osim četvoro naučnika još neko bio ozračen, prvenstveno ljudi koji su tada živeli u okolini instituta u Vinči?

Pored Vinče se tada nalazilo čitavo naselje, izgrađeno za potrebe porodica zaposlenih u institutu. Bila je tu i škola, pijaca, dom zdravlja… Praktično je to bio grad u gradu kako ga je zamislio Pavle Savić. Samo nekoliko sati posle akcidenta svi stanovnici su testirani na radijaciju i kod samo šestoro ljudi nađena je povećana doza radijacije. Naselje za zaposlene je vrlo brzo nakon akcidenta zauvek zatvoreno i ostao je ukleti napušteni grad.

Šta se sa preživelim naučnicima nakon lečenja u Parizu i njihovim porodicama kasnije desilo?

Svi naši naučnici koji su se lečili na institutu Kiri u Parizu dobili su koštanu srž od donora, građana Pariza. Bila je to prva transplantacija koštane srži u svetu. Da su tada primili letalnu dozu koštane srži, niko od njih ne bi preživeo. To je pomoglo da se kasnije jasno definiše koja je doza koštane srži letalna za primaoca. Zašto je Života Vranić, koji je imao malu veću dozu ozračenosti od ostalih kolega, preminuo, nije potpuno jasno. Autopsija nije rađena, ali se veruje da je ipak imao dodatna oboljenja koja se u kombinaciji sa ozračenošću pokazala kao fatalna. Sve je to doprinelo da se koštana srž donora nije primila Vranić je svega dva dana nakon transplantacije preminuo.

Slično se i danas dešava sa koronom, za neke ne znamo zbog čega su preminuli a neki prebole „na nogama“?

Može se donekle povući i ta paralela jer sve što je povezano sa ćelijama i genetikom ne daje uvek jasne i precizne odgovore. Najverovatnije je Vranićev organizam odbacio koštanu srž jer je donor imao kompatibilnu krvnu grupu, ali ne i tkivo. Svakako, sve su to samo spekulacije, prava se istina nikada neće saznati.

Da li su preostali preživeli naučnici osećali posledice?

Nažalost, svi su imali posledice. Tkiva koja najpre stradaju od radijacije su reproduktivna. Jedino je naučnica u toj ekipi imala kasnije potomstvo, ostala dvojica njenih kolega nisu mogla da imaju decu. Ipak, svi su poživeli dug život, jedan od članova te ekipe je prošle godine preminuo od posledica korone.

Građani Pariza nesebično su donirali koštanu srž za presađivanje srpskim naučnicima. To je ujedno bila i prva transplantacija te vrste u svetu. Čuva li se u Francuskoj uspomena na taj događaj?

Francuska javnost ne zna gotovo ništa o tome, kao uostalom i naša. Mi ne znamo ni imena tih dobrih ljudi koji su se nesebično javili da srpskim naučnicima doniraju koštanu srž, i to je velika nepravda. Nadam se da će, kada se pojavi Bjelogrlićev film, ta nepravda biti ispravljena i da će javnost u Francuskoj konačno spoznati kakve je heroje imala među običnim građanima te sada daleke 1958. godine. Danas je drugačije, danas se recimo u gradovima teško nađu donori za određene krvne grupe dok je po manjim mestima i selima mnogo lakše. Danas će ljudi žaliti druge, ali neće baš svako biti spreman da pomogne, rizikujući pritom i svoje zdravlje kao što su učinili Parižani te 1958. pomažući za njih nepoznate naučnike iz Beograda.



Koliko je bilo teško naći dokumentaciju i još žive sagovornike za građu romana „Slučaj Vinča“?

Bio je to veliki izazov i zaista je bilo teško tragati za dokumentima i činjenicama, i neću pogrešiti ako kažem da zapravo ništa nisam ni našao! Kada sam prvi put čuo za taj slučaj, kao lekaru bilo mi je fascinantno da se skoro ništa ni dan-danas ne zna o prvoj transplantaciji koštane srži, čiji su primaoci bili Srbi, odnosno tada državljani Jugoslavije. Druga jaka impresija mi je bila požrtvovanost građana Pariza da pomognu jugoslovenskim naučnicima, a treće što me je fasciniralo bila je spremnost Jugoslavije da se napravi atomska bomba. Nažalost, nisam pronašao nijednog sagovornika iz tog vremena. Dvoje od četvoro naučnika koji su bili ozračeni u akcidentu bili su tada još živi i uspeo sam preko prijatelja da dođem do njih, ali oni nisu želeli da govore o tome! Jednostavno nisu prihvatili ideju da se o tome napravi roman i nije pomoglo ni što sam po profesiji lekar. Smatrali su da niko nema pravo da piše o onome što su samo oni znali kako je bilo i šta su doživeli i preživeli. To je išlo dotle da je jedan od njih odbio čak i da prisustvuje nekom događaju o Vinči, na kojem bih bio prisutan. Njihovo je pravo da tako misle i rade, ali smatram da literatura takođe ima pravo da neki događaj iz prošlosti opiše, a čitaoci i kritika neka procene koliko se u tome uspelo. Bila bi jednostavno velika greota da se o ovakvom događaju nikada ništa nije zabeležilo i da je sve prekrio veo zaborava.

O institutu Vinča javnost uglavnom misli da sve zna, ali na kraju postanemo svi kao Danica Čvorović koja je „za Vinču čula kao što je čula za Madagaskar“. Šta Vas je najviše iznenadilo tokom traganja za podacima o Institutu?

Najviše me je iznenadilo upravo što se o celom akcidentu decenijama u Jugoslaviji i Srbiji faktički ništa nije znalo. Kao pisac sam znao samo imena naših naučnika,  pojedinih donora iz Pariza, kao i za eksperiment koji je doveo do akcidenta. Kasnije sam uspeo da dođem do fragmenata iz dnevnika koji je vodio jedan od žrtava havarije iz Vinče i opisao bolničke dane u Parizu, te na taj način sam mogao da dobijem mnogo veći stepen autentičnosti u pisanju, iako sam kasnije i obišao bolnicu u institutu Kiri. Dakle, imao sam jedno otvoreno polje u koje sam uneo karaktere svojih likova, što je za pisca više nego izazovno ali i zahvalno.

Kada ste bili na institutu Kiri, da li je neko od zaposlenih i rukovodilaca znao za događaje iz 1958. godine?

Ne, kao što sam već ranije rekao, u Francuskoj se o tome veoma malo zna. Pogotovo se ne zna za detalje, za imena naših naučnika i francuskih donora. Danas zapravo ta bolnica u kojoj su lečeni naučnici iz Vinče više ne postoji. Ona je danas naučni institut u sklopu velikog instituta Kiri, koji je osnovala znamenita naučnica Marija Kiri. Nadam se da će se posle prikazivanja filma u Francuskoj veo sa te vinčanske tragedije ali i srčanosti i prijateljskih veza dva naroda konačno u potpunosti skinuti.

Da li smatrate da je Vinča zaista na neki način (ne naravno po srazmerama katastrofe) „srpski Černobilj“?

To je ipak prejako poređenje iako na koricama moje knjige „Slučaj Vinča“ stoji odrednica „srpski Černobilj“. Naravno, to je urađeno zbog marketinga, ali svakako da se ono što se dogodilo 1958. u Vinči ne može porediti sa planetarnom katastrofom u Černobilju 1986. Ona veza koja svakako postoji između Vinče i Černobilja jeste doza mistike koja traje i danas, i što svako ima svoju teoriju zašto se tamo dogodilo baš to što se dogodilo.

Da li ste tokom rada na romanu pomislili na činjenicu da se institut Vinča nalazi pored istoimenog arheološkog nalazišta i da oba mesta kriju mnoge tajne, misterije i teorije zavere?

Naziv institut je došao od sela Vinča, a selo je dobilo ime po arheološkom nalazištu. Slažem se apsolutno da oba mesta imaju brojne tajne i da odišu mistikom, kao i da su bogomdani za sve avanturiste, istoričare, arheologe, pisce, naučnike. To su tajne koje čekaju da budu otkrivene. Ko zna, možda su to teme i zadaci za druge pisce u budućnosti.

Da li je za Vas priča o institutu Vinča završena ili možda razmišljate o još nekoj knjizi na tu temu?

Za pisca je najvažnije da stvori nešto što neće zanimati samo njega, već i čitaoce. O tome su govorili Andrić, Vargas Ljosa i mnogi drugi velikani pisane reči. Svakako bi vredelo o tome razmisliti, ali trenutno sam u drugim vodama, ali o tom – potom, videćemo…

Šta očekujete od budućeg filma i serije koje po Vašem romanu „Slučaj Vinča“ režira Dragan Bjelogrlić i kakve ste sugestije imali za njega?

Upravo sam pre nekoliko dana bio na setu i pratio snimanje. Veoma sam zadovoljan kako sve trenutno funkcioniše i velika mi je čast što baš Dragan Bjelogrlić režira film po mom romanu. On poseduje osobenu rediteljsku estetiku koja se najbolje videla u seriji „Senke nad Balkanom“. Bjelogrlić je veoma duboko ušao u tekst i zahvalan sam mu što sam kao pisac romana sugerisao oko pojedinih  delova scenarija, i on je uvek te sugestije uvažavao. Zaista sam izvanredno sarađivao i sa Bjelom i sa scenaristom Vukom Ršumovićem. Takođe sam oduševljen i kastingom, odnosno izborom glumaca. Tu su legenda našeg glumišta Miki Manojlović koji tumači ulogu Pavla Savića, zatim Radivoje Raša Bukvić koji igra jednog od ozračenih naučnika, kao i francuski glumci koji tumače lekare i donore iz Pariza. Neverovatna je podudarnost glumaca koje je Bjelogrlić odabrao sa likovima koje sam zamišljao dok sam pisao „Slučaj Vinča“. Zaista se nadam da je pred nama budući veliki filmski i televizijski hit jer ono što se 1958. dogodilo na institutu Vinča i nekoliko dana kasnije na institutu Kiri u Parizu zaslužuje da ostane u pamćenju i srpskog i francuskog naroda.

Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Ekspres
Foto: Predrag Mitić