Goce Smilevski: Dao sam život zaboravljenoj Frojdovoj sestri

Verovao sam da u svom romanu treba da opišem, a ne da osuđujem.


 
Posle dolaska nacista u Beč, Sigmund Frojd beži sa svojom porodicom, sestrom svoje žene, kućnim pomoćnicama, ličnim lekarom i njegovom familijom, sa psom. U okupiranom gradu ostavlja četiri sestre, koje ubrzo odvode u logor, u sigurnu smrt. Ove okolnosti u svom romanu „Sestra Sigmunda Frojda” opisuje Goce Smilevski, dočaravajući detinjstvo sestre Adolfine i Frojda, njihovu bliskost, kao i otuđenost u kasnijim godinama, dovodeći ih u vezu sa bečkim intelektualnim i umetničkim krugovima toga doba. Dobitnik Evropske nagrade za književnost, Goce Smilevski u ovoj prozi uspostavlja i poseban odnos prema ludilu, kreativnosti i takozvanoj normalnosti. Roman je u prevodu Zorana Penevskog objavila Laguna, čiji će Smilevski biti gost na predstojećem 64. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga.

Zbog čega vas je privukao lik Adolfine, jedne od pet sestara Sigmunda Frojda? Kako ste dolazili do podataka o njenoj ličnosti, i u kojoj meri su događaji u ovom romanu u vezi sa njom izmaštani?

Stvaranje ovog romana bilo je poput rekonstrukcije, ili, tačnije, zamišljanja i maštanja, jednog portreta sa kojeg je vreme zbrisalo gotovo sve boje, i na platnu ostavilo nekoliko tačaka, koje su sugerisale tragiku postojanja. Čitao sam pisma Sigmunda Frojda, jer se u nekima od njih pominju njegove sestre, memoarsku knjigu Frojdovog sina Martina, koji se u nekoliko rečenica dotakao života svoje tetke, koja je brinula o njemu kada je bio dete, a koji ju je opisao u toj svojoj knjizi sa puno potcenjivanja. Istražio sam svet, koji je okružavao Adolfinu od njenog rođenja pa sve do smrti, o tome kako se živelo u 19. i s početka 20. veka. Saznao sam što sam više mogao o Holokaustu, proučavao psihoanalizu, studirao celokupna dela Sigmunda Frojda, i tumačenja njegovog učenja. Bio je to posao dug sedam i po godina, tokom kojih sam shvatio da romansijer ne može da rekonstruiše život jednog ljudskog bića koje je istoriografija zaboravila, ali može izmaštati taj život. A možda moj nesvesni cilj, da eto upotrebim Frojdovu terminologiju, za samo pisanje ovog romana nije bio rekonstrukcija realnosti, ili onoga što je moglo biti realno, već stvoriti umetnost od jednog od mnogih života koje je istoriografija zaboravila.

Da li okrivljujete Frojda zbog toga što je ostavio sestre, u okviru ove fikcije?

Pisci imaju pravo da, kada pišu, osuđuju, ali sam verovao da u svom romanu treba da opišem, a ne da osudim, tu tragičnu Frojdovu grešku. I nadam se da sam uspeo u tome.

Kako iz perspektive 21. veka tumačite Frojdov odnos prema seksualnosti, naročito prema ženskoj, i kako vidite njegove relacije prema sopstvenoj porodici?

Frojd je, govoreći o seksualnosti, sa jedne strane nastupao iz pozicije muškarca centralno-evropske srednje klase 19. veka, a sa druge strane, dao je tumačenja koja se tiču najtananijih fenomena ljudske duše. Veličinu njegove misli možda najbolje dočarava njegova ne baš skromna izjava da je zadao treći udarac ljudskoj megalomaniji. Prema njegovim rečima, prvi je to učinio Kopernik sa tvrdnjom da Zemlja nije centar univerzuma, drugi – Darvin, sa tezom da nismo nastali od Božjeg daha već od majmuna, i treći on, Frojd, koji je otkrio da nismo ono što mislimo da jesmo, već smo sluge nesvesnog dela svoje psihe. A kada je grešio u svojim tumačenjima, teorijama i stavovima, ogrešio se najviše o žene. Negde pri kraju svog života Sigmund Frojd je pokušao da se iskupi za takve stavove, rekavši da su žene za njega bile i ostale „tamni kontinent“, dakle da nije uspeo da shvati njihovu suštinu. Mislim da je tim svojim iskazom on, na neki način, priznao svoju zabludu da se ličnost svake žene konstituiše oko osećanja zavisti koje se, kako je pisao, formira u ranom uzrastu kod devojčica. U romanu sam njegovom pogrešnom tumačenju žena suprotstavio način na koji živi njegova sestra Adolfina: umesto u zavisti, njena ličnost je ukotvljena u tuzi i radosti, u čežnjama i maštanjima, u ljubavi, požrtvovanosti i saosećajnosti.

Dok čita vašu knjigu, čitalac pred očima ima patrijarhalno doba kraja 19. prve polovine 20. veka, u kojem je život žene najčešće bio stradanje zbog podređenosti muškarcu. Kada u taj kontekst postavljate i sestre Kafke i Klimta, imate li na umu žrtve koje su one podnosile u okviru porodica zbog veličine njihove braće?

Okolnosti su toliko promenjene da mi danas već ne možemo ni da zamislimo situaciju u kojoj su se nalazile Adolfina Frojd i Klara Klimt, a koja je bila rezultat patrijarhalnog društva. Danas je žena koja živi sama prihvaćena kao osoba koja je načinila takav izbor, a u devetnaestom veku to je bilo prokletstvo, te su žene bile podsmeh za okolinu, stid za porodicu i taj pritisak se tako snažno obrušivao na njih da je najveći procenat samoubistava u 19. veku, u Beču, bio zastupljen među neudatim ženama. Sa druge strane, što se tiče bratsko-sestrinskih odnosa, mora se reći da Franc Kafka nije bacao oko sebe takvu senku kakvu su bacali Klimt i Frojd, senku koju je na neki način poklopila ljude oko njih. E, sada je tu još jedna bitna razlika: dok je Adolfini Frojd i Klari Klimt bila potrebna pomoć braće zbog sukoba sa okolinom, koju najčešće nisu ni dobile, dotle je Otla uvek bila zaštitnica svoga brata kada se Franc Kafka osećao nemoćnim pred psihičkim nasrtajima svojih roditelja, jer on je bio taj koji je, poput Adolfine i Klare, ostao do kraja života na neki način zavisan od svojih roditelja.

Da li su se Frojdova i Kafkina sestra zaista srele u logoru i da li su Adolfina i Klara, Klimtova sestra, zajedno živele u duševnoj bolnici?

I Adolfina Frojd i Otla Kafka bile su u logoru Terezin. Ne postoje podaci o tome da li su se srele; uostalom nema nikakvih podataka o njima nakon njihovog odvođenja u logor: samo datum smrti. Tako da je to jedna mogućnost koja je u romanu postala stvarnost. Što se tiče Klimtove sestre, o njoj je sačuvano podjednako malo podataka kao i o Adolfini. Znamo da je ostala da živi sa svojom majkom, i da je patila od teške forme depresije. Ta sličnost u njihovim životima bila je presudna da ih u romanu povežem snažnim prijateljstvom.


Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika
Foto: ©Igor Todorovski