Gejmen uživo o knjizi „Upozorenje o sadržaju“ u emisiji „Dajan Rem šou“ – transkript razgovora

Hvala vam što ste nam se pridružili. Ja sam Dajan Rem. Pisac Nil Gejmen je autor više od 20 knjiga za decu i odrasle. Osvojio je desetine nagrada, uključujući i Njuberijevu nagradu za bestseler „Knjiga o groblju“. Jedno od njegovih najpoznatijih dela je zlokobni dečji roman „Koralina“, na osnovu koga je snimljen film nominovan za Oskara.

Njegova najnovija antologija kratkih priča i poema zove se „Upozorenje o sadržaju“ i sa nama je danas u studiju.

Čast mi je što sam ovde, Dajan.

Hvala vam. Gledam podnaslov u kom piše „Kratke izmišljotine i drugi uznemirujući prizori“. Šta ste time hteli da kažete?

Dopala mi se ideja. Delom jer se moja prva knjiga kratkih priča, objavljena pre dvadesetak godina, zvala „Smoke and Mirrors“ (Dim i ogledala) i tada sam pomislio da joj je potreban podnaslov pa sam se odlučio za „Short Stories and Illusions“ (Kratke priče i iluzije). Bio je to dobar podnaslov. Tako sam pokrenuo nešto i kada sam napisao ovu knjigu pomislio sam da će ponaslov morati da ima kratke izmišljotine i još nešto. Pokušao sam da shvatim šta ove priče imaju zajedničko i učinilo mi se da su to uznemirujući prizori.

To su dobre priče, čak i kada su duhovite, čak i kada su neke od njih tople i nežne. One sadrže uznemiravajuće prizore naših života. Sadrže trenutke kada se stvari izokrenu i neke od njih ne mogu da se uklope u bilo koji žanr, pa prelaze granicu u horor ili nešto drugo. I pomislio sam kako su uznemiravajući prizori dobra fraza koja vas, kao podnaslov, obaveštava da u ovoj knjizi stvari nisu toliko bezbedne.


A naslov „Upozorenje o sadržaju“?

Pa, „Upozorenje o sadržaju“ je nešto na šta sam naleteo na internetu, na sajtovima kao što su Tumblr ili Tviter koji, ako postoji uznemirujuć sadržaj koji bi potencijalno mogao nekoga da uznemiri, izazove post--traumatski poremećaj ili tome slično, oni vas upozore da prizori mogu da budu veoma uznemirujući. Video sam to i pomislio kako je to dobra ideja koja čuva ljude.

A onda sam shvatio da toga nema na univerzitetima. Prošle godine digla se halabuka oko toga da li velika književna dela, na primer, treba da imaju upozorenje o sadržaju. Pogledao sam u ekran i pomislio – ne, definitivno ne. Ne treba da stavite upozorenje na početku „Romea i Julije“ da ova drama ima scene maloletničkog seksa, samoubistva i ubistva.

Ne želite da upozorite ljude. Ono što želite, ako ste odrasla osoba, student, a što bi moglo da vas uznemiri, jeste da donesete odluku – da li ćete se upustiti u to ili ne. Što se mene tiče, pratio sam ovu raspravu, slušao univerzitetske profesore kako objašnjavaju zašto ne žele upozorenja na stvarima o kojima predaju i bila mi je fascinantna ideja stavljanja upozorenja o sadržaju na literaturu.

Pomislio sam kako je to apsolutno tema za raspravu. To je apsolutno nešto što je interesantno i prisutno. Znam da nekoliko ovih priča može da uznemiri ljude. Pomenuo sam u uvodu, koji ljudi mogu da pročitaju kao šalu, iako to on zapravo nije, da imam prijateljicu koja ne može da smisli pipke, a u jednoj od priča postoji ogroman pipak. I ljudi su pomislili da se šalim, da pokušavam da ublažim nešto.

A ja sam bio u fazonu – ne, ne, to je zaista moja prijateljica Roki. Video sam kako se znoji i onesvešćuje u suši restoranu kada je neko prošao pored nje sa pipcima na tanjiru.

Vau.

Ona je neko ko ne može da podnese pipke. Ali poenta je da sve nas nešto uznemiruje, nešto što deluje kao da nam zemlja izmiče pod nogama.

Ono što je meni fascinantno, a pomenuli ste svoj uvod, je što ste napisali dug uvod za kolekciju kratkih priča. To je prilično neobično.

Kada sam bio dečak i kada sam prvi put otkrio kolekcije kratkih priča, obožavao sam kada bi pisac napisao nešto o procesu, nešto o načinu na koji su napisane, situaciji, za koga je priča napisana, šta je bila inspiracija. Za klinca koji je više od svega želeo da bude pisac, to je bilo kao odlazak u bekstejdž.

Koliko godina ste imali kada ste poželeli da budete pisac?

Ne sećam se vremena kada nisam želeo da budem pisac. Sećam se vremena kada sam mislio da će to biti samo san. Kada sam imao 10 ili 11 godina, u doba kada većina dece sanja da će biti sportisti, ja sam maštao o grandioznoj fantaziji gde sam ja bio pisac „Gospodara prstenova“. Sad, pošto sam imao 10 godina i čudan um, u toj fantaziji sam morao da imam sa sobom primerak „Gospodara prstenova“ i morao sam da slučajno klisnem u paralelni svet potpuno nalik onom u kome smo živeli, osim što Tolkin nije bio pisac „Gospodara prstenova“.

I tada je postalo pomalo problematično jer sam morao da nađem odraslu osobu koja će iskucati celog „Gospodara prstenova“ jer sam mislio da ne mogu tek tako da pošaljem priču izdavaču. Shvatiće da se nešto sumnjivo dešava. Moraću da im pošaljem dugački, otkucani scenario, a pošto imam 10 godina, ne umem da kucam, nemam ni pisaću mašinu. I za to mi je potrebna odrasla osoba. A moja fantazija će biti u problemu jer nisam znao šta da radim sa tim odraslim.

Taj odrasli će znati da je iskucao tekst. Kako ću ga platiti? Možda ću morati da ga ubijem jer ne sme da zna. To je bila moja čudna, mala fantazija.

Kako su vaši roditelji reagovali?

Mislim da su u globalu, jer im nikada nisam rekao o fantazijama da želim da postanem pisac, moji roditelji voleli što sam čitao. Bili su srećni što sam čitao osim na porodičnim događajima poput venčanja, bar micvi i sličnih stvari kada su se ljutili jer sam uvek imao knjigu i, kada bi je pronašli, zaključavali bi je u kolima.

Jer biste u suprotnom pronašli mesto za čitanje.

Našli bi me kako tiho sedim ispod stola sa knjigom.

Gde ste išli u školu?

Obrazovanje sam stekao u Engleskoj, u nekoliko škola na jugu Engleske.

Čime se vaš otac tada bavio?

Moj otac se bavio raznim stvarima, pre svega je bio vlasnik vitaminske kompanije, bavio se kupoprodajom nekretnina.

A vaša majka?

Bila je farmaceut.

Farmaceut?

Oboje su bili... Ovo je veoma čudno. Pre nekoliko godina potpisivao sam knjige u knjižari „Barns end Nobl“ na J Skveru i moj tata, koji je bio u Njujorku na nedelju dana... mrtav je sada. Pokojan je već šest godina, ali tada se pojavio da bi me gledao kako potpisujem knjige. Bilo je 1500 ljudi tamo i ja sam potpisivao knjige. Moja agentkinja Meril, koja je predivna, moja književna agentkinja, prišla mu je i pitala ga „Zar ovo nije predivno?“

A on je rekao da jeste. Onda je ona dodala da je verovatno uvek znao da će biti ovako, na šta ju je moj otac pogledao i rekao joj: „Imam sina koji je želeo da bude pisac. Mislio sam da ću ga izdržavati do kraja života“.

Nije li to neverovatno?

To – bilo je predivno što mi to nikada nisu rekli. On mi to nikada nije rekao.

Da li ste jedinac?

Ne, imam dve sestre, od kojih nijedna nije želela da piše. Čudno je to. Imam troje odrasle dece. Najmlađe je na koledžu ali tek kada sam postao otac, tri puta, shvatio sam da sam bio veoma čudno dete.

Uz „Upozorenje o sadržaju“ objavili ste i priču „Istina je pećina u Crnim planinama“, koja mi je bila veoma zabavna. Čitali ste ovu priču u koncertnim dvoranama, praćeni gudačkim kvartetom. Recite nam nešto više o njoj.
 
„Istina je pećina u Crnim planinama“ (deo iz priče)
 
Pitate me da li mogu da oprostim sebi? Mogu ja sebi štošta da oprostim. Za to gde sam ga ostavio. Za onošto sam učinio. Ali nikada sebi neću oprostiti onih godinu dana tokom kojih sam mrzeo rođenu kćer, verujući da je pobegla od kuće, možda čak i u grad. Te godine sam zabranio i da joj ime pominju, a kad bi mi njeno ime i zabasalo u molitve, molio sam se da jednoga dana dozna šta je učinila, da je obeščastila našu porodicu i da su oči njene majke neprekidno optočene crvenim kolutovima. Mrzim sebe zbog toga i ništa mi neće ublažiti tu mržnju, čak ni ono što se zbilo te poslednje noći na obronku planine.
 

 
Znate, postoji nešto u gudačkom kvartetu što čini da se pisac oseća nepovredivim. Mislim da bi svi pisci trebalo da imaju gudačke kvartete iza sebe. Oni su predivna stvar.

Kako ste došli na tu ideju?

Potpuno slučajno. Kao i kod svih najboljih stvari u životu, jednostavno se pojavila. Pozvali su me da uradim nešto na sceni sidnejske Opere. A ja sam upravo završio priču „Istina je pećina u Crnim planinama“. I pomislio sam, „ok, trajaće 70 minuta, to je savršeno za ono što traže od mene“ jer su mi rekli da ne mogu da budem na sceni duže od 90 minuta. Poslao sam im priču i pitali su me da li bih želeo da imam neku muzičku temu. I možda i neku vizuelnu temu. Predložio sam im da Edi Kempbel, umetnika čiji su crteži u verziji ilustrovanog izdanja „Upozorenja o sadržaju“ , uradi neke slike koje bi se projektovale na zidu iza mene dok budem govorio. Oni su predložili „FourPlay“ gudački kvartet koji su neka vrsta rok kvarteta. To su četiri Australijanca, školovana muzičara, koji sviraju teme iz Simpsonovih ili Doktora Hua.

Poslali su mi svoje snimke i pomislio sam da su neverovatni. Poslao sam im knjigu. Oni su osmislili muziku. Otišao sam tamo. Malo smo doradili nastup na probi, izašli na scenu, dobili stojeće ovacije i pomislili kako moramo sve to da ponovimo. Bilo je toliko zabavno. Prošle godine smo išli na mini turneju: Varfild u San Francisku, Karnegi Hol koji je neverovatan, Barbikan u Engleskoj, Edinburg…

Bilo je predivno. Činilo mi se da snimam filmove unutar glava ljudi. Odraslih koji ne čitaju. To je tragedija odraslih. Ljudi nam čitaju dok smo deca i mi to volimo i volimo da izmišljamo priče. Ali prečesto, kad odrastete, izgubite to. Ljudi neće da vam čitaju. I iznenada, gledate ljude kako se na početku vrpolje na sedištima razmišljajući kako će 70 minuta slušati priču. A onda, na kraju, oni su… znate… i postoji trenutak na sredini kada bukvalno možete da čujete iglu kako pada. Ljudi ne dišu. Vrlo su mirni jer ne žele ništa da propuste. Predivno.

Mislim da bi se to dogodilo i sada ako biste nam pročitali priču. Postoji jedna koja je deo grupe priča. Zove se „Julska priča“.

Da, ona je deo Kalendara priča, 12 priča koje sam napisao i gde je svaka inspirisana nečim što je neko napisao o meni na Tviteru. Ovo je julska.
 

Julska priča
 

„Onog dana kad me je žena napustila, rekavši mi da mora malo da bude sama kako bi imala vremena da razmisli o svemu, tog prvog jula, kad je sunce svom silinom upeklo po jezeru nasred grada, kad je kukuruz na livadi oko moje kuće bio do kolena, kad su nestrpljiva deca već počela da bacaju prve petarde i rakete ne bi li nas preplašila i prekrila letnje nebo iskrama, podigao sam u zadnjem dvorištu iglo od knjiga. Kao građu sam koristio samo mekokoričena izdanja, strahujući od težine tvrdokoričenih enciklopedija u padu,  ukoliko mi ne bi pošlo za rukom da ga sagradim kako valja.
Ali nije pao. Bio je visok tri i po metra, te je imao tunel kroz koji sam mogao da upuzam unutra, a čija je svrha bila sprečavanje ljutih arktičkih vetrova da uđu.
 
U iglo koji sam sazidao od knjiga uneo sam još knjiga, te sam ih čitao unutra. Zapanjilo me je koliko je unutra udobno i toplo. Kako bih koju knjigu pročitao, spustio bih je na zemlju i tako polako pravio pod, a zatim sam doneo još knjiga i seo na njih, u potpunosti izbrisavši zelenu julsku travu iz sopstvenog sveta.
 
Narednog dana su došli moji prijatelji. Četvoronoške su upuzali u moj iglo i kazali mi da se ponašam kao da sam poludeo. Ja sam im rekao da me od zimskog mraza razdvaja samo očeva kolekcija mekokoričenih petparačkih romana iz pedesetih godina prošloga veka, od kojih su mnogi imali
provokativne naslove i šokantne naslovnice iza kojih su se krile razočaravajuće nezanimljive priče.
 
Moji prijatelji su otišli. Sedeo sam u svom iglou i zamišljao kako napolju pada arktička noć, pitajući se da li će nebo iznad mene prekriti polarna svetlost. Provirio sam napolje, ali video sam samo  noć ispunjenu sitnim zvezdanim tačkicama.
 
Prespavao sam u svom iglou od knjiga. Počeo sam da osećam glad. Napravio sam rupu u podu, spustio udicu i čekao da nešto zagrize. Izvukao sam je na površinu, ribu načinjenu od knjiga – i to starinske detektivske priče iz edicije Pingvin, sa zelenim koricama. Živu sam je pojeo, bojeći se da zapalim vatru u svom iglou. Kad sam izašao napolje, primetio sam da je neko ceo svet prekrio knjigama: knjigama sa svetlim koricama u svim mogućim nijansama bele, plavičaste i sivoljubičaste. Lutao sam po ledenom prekrivaču sačinjenom od knjiga.
 
Tamo na ledu ugledao sam osobu koja je ličila na moju ženu. Pravila je glečer od autobiografija.
„Mislio sam da si me ostavila“, rekao sam joj. „Mislio sam da si me ostavila samog.“ Ništa nije odgovorila, a ja sam shvatio da je to samo senka senke. Bio je juli, mesec kad sunce na Arktiku uopšte ne zalazi, ali već sam se bio umorio, pa sam se zaputio nazad u iglo. Video sam senke medveda i pre nego što sam ugledao njih same: behu ogromni, beličasti i sazdani od stranica
žustrih knjiga: drevne i moderne pesme u medveđim obličjima vrebale su po ledenom pokrivaču, pune reči kadrih da vas povrede svojom lepotom. Ugledao sam njihov papir, kao i reči koje su bile ispisane po njemu, pa sam se uplašio da će i medvedi spaziti mene.
 
Izbegavajući medvede, došunjao sam se nazad do svog igloa. Vrlo je moguće da sam tu noć prespavao u potpunom mraku. A zatim sam ispuzao napolje, opružio se na leđa po ledu, zagledao se u neočekivane boje polarne svetlosti što je treperila iznad mene i osluškivao daleko pucketanje i
lomljavu leda dok se ledeni breg sačinjen od bajki odlamao od glečera knjiga o mitologiji. Ne znam kada sam tačno postao svestan da na tlu pokraj mene leži još neko. Čuo sam je kako diše. „Baš su lepa, zar ne?“, rekla je. „To je Aurora borealis, polarna svetlost“, uzvratio sam ja. „To je gradski vatromet povodom četvrtog jula, dušo“, rekla je moja žena.
 
Uhvatila me je za ruku i zajedno smo gledali vatromet. Nakon što je i poslednji prasak vatrometa nestao u oblaku zlatnih zvezdica, kazala je: „Vratila sam se kući.“ Ja joj nisam ništa odgovorio, ali sam je snažno stegnuo za šaku, napustio svoj iglo od knjiga i vratio se s njom u kuću u kojoj smo živeli, uživajući u julskoj vrelini poput mačke. U daljini sam začuo grmljavinu, a tokom noći, dok smo
spavali, kiša je pala i oborila moj iglo od knjiga, te sprala sve reči s ovog sveta.“

 

Ja sam oduševljena vašom maštom. Kako ona radi?

Uglavnom počinje sanjarenjem. To sam shvatio tek kada sam pre nekoliko godina govorio pred odeljenjem moje ćerke. Otišao sam tamo i prvo pitanje tih sedmogodišnjaka, osmogodišnjaka, bilo je odakle mi ideje.

Hmmm.

Pisce uvek pitaju odakle im ideje. Pitaju nas to i mi mahom ne znamo i uplašimo se. Zato imamo običaj da dajemo duhovite odgovore koji i nisu toliko duhoviti. Ali kada vas to pita sedmogodišnjak, dugujete mu odgovor. I tako sam pokušao da im objasnim da većina ideja počinje na isti način kao i sanjarenje. Um ti malo odluta i sediš tu i počneš da razmišljaš o tome šta bi bilo kad bi bilo. I davao sam im primere koje biste dali školarcima. Rekao sam im, ok, šta ako biste otkrili da vaša učiteljica namerava da ubije i pojede jednog od vas na kraju polugodišta? Ali da ne znate koga.

Oh, nebesa.

I oni odjednom shvataju da tako počinje priča.

Da, da.

Ili šta bi se desilo ako biste se smanjili? Ako biste bili nevidljii? To su predivna polazna mesta. Kod mene, mnogo ovih priča počelo je tako, prateći čudan tok misli. Kada sam imao četrnaest godina nisam imao devojku, ali neki moji drugari jesu. Tada sam razmišljao šta da radim. Bio sam u muškoj školi. I tako sam napisao žensko ime na moje vežbanke. I kada su me pitali ko je ona, odgovorio bih da nije niko poseban, samo drugarica. I tako su ljudi mislili da imam devojku.
Kada sam odrastao, pozvali su me da napišem priču za zbirku ljubavnih priča. I počeo sam da razmišljam ne bi li bilo čudno ako bi se ta devojka pojavila u mom životu sad kada sam odrastao? Šta bi se dogodilo ako biste izmislili devojku kada imate petnaest a ona vam, u vašim tridesetim, pošalje mejl ili naletite na nju? Kako to funkcioniše? Ne bi li to bilo interesantno? Za šta bih mogao da iskoristim tu priču? Šta bih rekao ljudima sa tom pričom. I, naravno, obično u prvoj ruci rukopisa ja otkrivam šta pokušavam da kažem.

U drugoj ruci sam otkrio šta govorim i sada pokušavam da učinim temu konzistentnom. Pokušavam da učinim da stvar koju sam otkrio bude ona o kojoj pišem.

I, zaista, to se pretvara u priču.

Da, zove se „Problem sa Kasandrom“ i to je priča koju sam napisao o procepima, o imaginaciji, o usamljenosti i kako se borimo sa njom.

Džordan iz Nju Milforda ima pitanje za Nila Gejmena.

Dobro jutro. Ja sam pisac. Napisala sam knjigu „Me Squared“ i trenutno radim sa jednim nezavisnim filmadžijom jer sam napisala kratku spinof priču „Josephine’s Job“. To je naučnofantastična priča o kloniranju. Moje pitanje se tiče kreativne kontrole. Zaista sam uživala u filmskoj adaptaciji „Zvezdane prašine“ pa me interesuje koliko ste imali kreativne kontrole nad tim? I koliko kreativne kontrole pisac treba da ima prilikom adaptacija?

Bio sam mlad pisac kada je moja prva grafička novela „Violent Cases“ adaptirana za pozorište. Kao pisac mislim da su to uradili na najbolji mogući način jer su samo uzeli tekst grafičkog romana i preneli ga na scenu. I bio sam zaprepašćen kada su stvari koje su bile toliko velike i važne u knjizi na sceni postale trivijalne. A stvari koje su bile trivijalne u knjizi na sceni su bile važne. Tada sam shvatio da ne možete jednostavno da prebacite nešto iz jednog medija u drugi. Potreban je prevod. Mora da funkcioniše u novom mediju.

To je jedan od razloga zašto imam tendenciju – umesto da se nadam kreativnoj kontroli – da radim stvari poput „Koraline“ ili „Zvezdane prašine“ ili nekih stvari u budućnosti sa režiserima čiji rad volim i poštujem, da pronalazim saradnike poput Henrija Selika koji je radio „Koralinu“. To se desilo tako da sam završio „Koralinu“ i onda video Henrijev rad na „Nighhtmare Before Christmas“ i „James and the Giant Peach“ i pomislio da je on savršen. Poslao sam mu je. Nazvao me je. Samo sam se potrudio da Henri ima izbor i donese odluku.

Dakle, u pitanju je poverenje.

Mislim da je u pitanju poverenje. I mislim da je stvar u tome da pronađete ljude čiji rad volite i poštujete. Jer, bez obzira na to koliko kontrole mislite da imate, nemate je osim ako sami ne snimate film, što sam ja nekoliko puta i radio. Pre nekoliko godina ponuđeno mi je da snimim kratki film za seriju nemih filmova i TV pograma u Britaniji. I pomislio sam da je jedini način da to uspe ako bih ja režirao. Jer bi u protivnom napisao scenario na sto strana za film od deset strana. I znao sam da niko neće videti razum i osećajnost u tome šta želim. Stoga sam režirao film.

Rejčel iz Rokvila, Merilend, pita koji je Gejmenov najomiljeniji Jutjub video?

Sjajno pitanje. Ok. Koliko vidim, zoveš iz škole.

Da, zapravo časovi su počeli ali sam pobegla sa njih zbog vas.

Odgovoriću što je brže moguće kako bi mogla da se vratiš. Hvala ti mnogo. Mislim da je moj omiljeni video – i ovo će zvučati jezivo ali je istinito – moja supruga Amanda Plamer. Održala je TED predavanje na temu „Umetnost postavljanja pitanja“.

Pokriva vreme do trenutka kada je postala najuspešniji menadžer kikstarter muzičkih kampanja i kako je naučila da veruje ljudima i traži pomoć. Potpuno sam fasciniran tim snimkom. Gledao sam je kako ovu ideju koju je želela da predstavi pretače u trinaest minuta istinske iskrenosti i otvaranja duše na sceni. Gledam taj snimak i mislim kako je savršen.

Garet iz Kolumbije, Merilend.

Zdravo, ja sam Garet, imam 13 godina i nedavno sam napisao prvi roman. Bilo mi je potrebno sedam meseci da to uradim.

Bravo.

Pa me interesuje kako mogu da napredujem kao pisac i šta da radim sa romanom koji sam završio i koji mi se čini prilično dobrim.

Pa sjajna stvar koju imaš a koju ja i niko drugi do relativno skoro nismo imali je internet. Tako da imaš mnogo načina da pustiš roman u svet. Možes da ga postaviš na Amazonu. Ovih dana možeš jeftino da ga odštampaš i podeliš prijateljima primerke ili, ako si dovoljno smeo, možeš da prodaš primerke porodici i prijateljima.

Možeš da ga postaviš na net da ga ljudi čitaju i da pozoveš čitaoce da ostave komentare. Šta sledeće? Napiši novu knjigu jer tako postaješ bolji. Sada si sedam meseci radio na romanu i završio ga. Ljudima stalno govorim da je najvažnija stvar završiti nešto. Više naučiš kada završiš priču koja nije toliko dobra od počinjanja i napuštanja sjajne priče.

Mislim da je Garet na dobrom putu. U mejlu koji nam je poslao napisao je da ustaje ranije kako bi nekoliko sati radio na romanu. To je pisac.

On je apsolutno pisac i to pametan. Moj prijatelj Džin Vulf koji sada ima osamdesetak godina i koji je jedan je od najboljih živih američkih pisaca, veći deo života ustajao je u 15 do 5 i pisao od 5.15 do 6.30. Bilo je to njegovo vreme za pisanje.

Pisao bi stranicu za stranicom svakog dana. Ali ako napišete stranicu i po svakog dana, do kraja godine ćete napisati roman.

Dženet iz Hajlenda, Ilionoj.

Nile, postoji li neka neravnoteža koju pokušavate da popravite dok pišete? Apsolutno se slažem sa vama da literatura ne treba da ima upozorenje o sadržaju jer ona indirektno leči i, kada se pojavi u pravom trenutku, ono je što vam treba da budete celi. I dalje pecam u vašem iglou i pitam se šta ću upecati. Da li je pisanje priče za vas isceljujuće?

Apsolutno. Uvek. Postoji knjiga o mojoj karijeri nazvana, u nedostatku boljeg naslova, „Umetnost Nila Gejmena“. Iako ima mnogo vizuelnog materijala, ona je priča o svemu što sam radio. Autorki Hejli Kempbel sam dao pristup tavanu i svim papirima tamo. Ona je u knjigu uključila i malu belešku koju sam sastavio dok sam pisao „Zvezdanu prašinu“, gde pišem da kad god su stvari loše ja se okrenem pisanju.

I to je tačno. To je uvek bio moj način lečenja, moj način stvaranja sveta gde imam kontrolu. Kada su stvari van vaše kontrole onda pišete, tada ste Bog. Kada pišete svet čini, dobrih dana, šta treba. I tada dobijete uvid u to šta ste uradili. Naravno, čudno je da tek kada nešto pročitate posle petnaest, dvadeset godina, shvatite šta ste pisali, šta ste govorili i zašto vam je bilo važno da tada napišete tu priču.

Recite nam nešto o „Narandžastoj“. Znam da ste celu priču napisali na aerodromu i u avionu.

Znate, ponekad jednostavno imate sreće. Postoje priče u zbirci za koje su mi bile potrebne godine da ih napišem. Večinu sam pisao nedeljama. A tu je i „Narandžasta“, sa kojom sam izneverio urednika. Imao sam urednika u Australiji i trebalo je da povučem priču koju sam napisao i koju zbog kalendara objavljivanja nije mogao da objavi. On me je pitao da li bih mu napisao nešto. I ja sam rekao da bih ali da nemam nikakvu ideju a da je rok 48 sati. On je rekao da napišem bilo šta.

I tako sam otišao na aerodrom i razmišljao o nekom komentaru moje prijateljice na račun njene mlađe sestre koja je počela da koristi narandžastu kremu za samopotamnjivanje. Veliku količinu nanandžaste kreme. Zbog koje ostavlja narandžaste tragove na frižideru i zidovima. I ta ideja mi se uvrtela u glavu. Imao sam neku ideju o kratkoj priči i iznenada sam shvatio kako bih mogao da ispričam priču. Bio je to trenutak uzbuđenja, ta ideja da napišem priču kao set odgovora na upitnik, na ispitivanje.

S tim što ne znate pitanja i tako terate čitaoca da ispuni praznine. I čitalac će morati da stvori priču na jedan čudan i izokrenut način. I tako sam sedeo u čekaonici i čekao da se ukrcam na avion i onda sam da pišem. I sećam se da sam deo napisao na karti dok sam čekao da pređem sa jednog aerodroma na drugi. Kada sam sleteo u Australiju, priča je bila gotova.

Pročitajte nam malo.
 

Narandžasta
 

(Odgovori treće ispitanice na pismeni upitnik istražitelja)
 
STROGO POVERLJIVO
 
1) Džemajma Glorfindel Petjula Remzi.
2) Devetog jula punim sedamnaest.
3) Poslednjih pet godina. Pre toga smo živeli u Glazgovu (u Škotskoj). A pre toga u Kardifu (u Velsu).
4) Ne znam. Mislim da se trenutno bavi izdavanjem nekog časopisa. Više ne priča sa nama. Imali su gadan razvod, pa mu je mama na kraju isplatila silne pare. Što po meni nije baš fer. Ali možda je i vredelo, samo da ga se ratosilja.
5) Izumiteljka i preduzetnica. Izumela je „Punjene piroške ™“ i pokrenula lanac ugostiteljskih objekata Punjene piroške. Volela sam punjene piroške kad sam bila mala, ali mogu da vam presednu ako ih jedete za svaki obrok, pogotovo jer nas je mama koristila kao zamorčiće. Najgore su bile „Punjene Piroške s božićnom ćuretinom i prilozima“. Ali je pre nekih pet godina rasprodala svoje
deonice lanca „Punjene piroške“ da bi mogla da radi na „Maminim obojenim mehurićima“ (koji još uvek nisu registrovani ™).
 

Fantastično. I to vam je samo došlo? Samo ste izašli sa tim. To mi, dok pričam sa vama a vi se prisećate ovih delova koje ste pokupili u nekim razgovoru, govori da odlično slušate. Možda je to savet koji biste mogli da ponudite mladom Garetu.

Mislim da je to savet koji bih ponudio svakome ko želi da bude pisac. Slušajte ljude. Slušajte kako govore. Bio sam veoma srećan jer sam kao mlad postao novinar, iako sam želeo da pišem fikciju. I postao sam novinar koji radi intervjue. Morao sam da preslušavam snimke i tada bih shvatio da imam 6.000 reči intervjua koje moram nekako da skratim na 2.000 reči.

I tako sam postao opsenut govornim šemama, time kako da reprodukujem govorne šeme a da istovremeno u što kraće vreme uguram ono što su ljudi rekli. I slušao sam kako ljudi zaista govore, za razliku od načina na koji govore na televiziji ili na filmu. Govor u knjigama je neverovatno koristan. Gledate ih kako počinju rečenicu, potom staju i vraćaju se nazad. Gledate ih kako oklevaju, menjaju kurs. Što više to radite više možete da slušate ljude, da ih prisluškujete dok sedite u Starbaksu.

A slušanje razgovora za obližnjim stolovima ili dece u autobusu je predivna stvar.

Kejt iz Detroita, Mičigen.

Učiteljica sam osamnaestoro predivne, izvanredne dece starih osam i devet godina. I neka su fascinirana grotesknim i zabavnim i interesantnim. Naučnom fantastikom. Interesuje me imate li neki predlog kako toj deci predočiti naučnu fantastiku?

Znate… Dajen upravo podiže moje knjige. Hajde da ostavimo moje knjige po strani i preporučimo neke druge sjajne pisce. Knjiga Madlin L’ingll „A Wrinkle in Time“ je sjajna naučnofantastična knjiga za decu. Tu je i Dajana Vejn Džons koja piše magične, fantastične, čudne knjige i korača između fantazije i naučne fantastike, ali sve što ona napiše je vredno čitanja. Mislim da bi im, kada malo porastu, bio zanimljiv Kori Doktorov čija je knjiga „Little Brother“ divna priča o velikom bratu, 1984. za stariju decu.

Mislim da je sjajno što sada ima toliko dobrih knjiga za mlade. I to za mlade čitaoce koji vole čudne žanrove.

Robert iz Birmingema, Alabama…

Kao osoba afričkog porekla verujem da izvesna literatura treba da ima upozorenje o sadržaju. Kako bi je publika razumela. Jer velika književna dela često bivaju pretočena u filmove a onda imamo situaciju kao sa Oskarima kada je sve sneg belo. I smeta mi, kao Afrikancu, što se neka literatura nekako prenosi kao univerzalna. Euroverzalna. Mislim da bi na ovu literaturu trebalo staviti disklejmer jer inferiorizuje toliko mnogo ljudi na svetu.

Slažem se s vama do izvesne tačke. Mislim da je najvažnije insistirati, kao što smo ranije pričali o autorskoj kontroli u filmovima, da se rasa u knjigama pretoči na rasu u filmovima. Napisao sam roman „Anansijevi momci“, gde su svi glavni likovi afričkog porekla. Večina je anglo-karipskog. Ubrzo pošto je postala bestseler, jedan veliki holivudski producent mi je prišao i rekao da želi da snimi film po njoj.

Rekao sam da je to sjajno a onda su oni rekli da će likovi biti belci. Odbio sam to. Oni su pokušali da mi objasne kako crnci neće biti isplativi dok belci hoce. Odbio sam. Kada je reč o „Američkim bogovima“, prema kojima se snima serija, bio sam apsolutno odlučan da obojeni iz knjige ostanu obojeni na TV-u.

Jedno brzo pitanje. Postoji li linija koju ne prelazite u dečjoj literaturi?

Da, i to sam otkrio dok sam pisao „Okean na kraju puteljka“. Tada sam morao da razlučim da li je to knjiga za decu ili odrasle. I odlučio sam se da bude za odrasle jer nisam bio ubeđen da nudi nadu.

Želim da sva dečja literatura koju pišem ima nadu u sebi.

Hvala vam.

Hvala vama.

Autor: Dajan Rem
Izvor: dianerehm.org
Foto Kimberli Batler