Gavin Makrej o tome kako je otkrio gospođu Engels

Gavin Makrej je rođen u Dablinu 1978. godine i od onda putuje širom sveta. Živeo je u Japanu, Italiji i Španiji i drugim zemljama. Živi između Velike Britanije i u Španije. „Gospođa Engels“ je njegov prvi fascinantan roman i pitali smo ga da nam kaže nešto više o njemu… Dajemo reč Gevinu:

„'Gospođa Engels' je priča o Lizi Berns, sirotoj Irkinji koja je postala ljubavnica komuniste i političkog naučnika Fridriha Engelsa. Otkrio sam lik Lizi iz biografije o Engelsu Tristrama Hantoveja. Njihov susret je bio slučajan. Zapravo, to jedva da je i bio susret s obzirom da je Lizi bila nepismena i nije vodila dnevnik ili sama pisala pisma, zbog čega malo toga znamo o njoj. Ona je duh iz arhiva koji lebdi iz jedne u drugu sobu, duh koji zasenjuju velike figure Engelsa i njegovog prijatelja Karla Marksa. Uprkos tome, ili možda i upravo zbog toga, momentalno sam je zavoleo. Mogao sam samo da naslutim ponešto o njoj, ali to nije bilo dovoljno. U meni se probudila želja da zamislim život za Lizi, veći i ostvareniji nego životi poznatih ljudi koji su je okruživali. Hteo sam da pretvorim ovu sitnu istorijsku figuru u veliki književni lik.

Znao sam da će ovaj poduhvat zahtevati mnogo istraživanja. Moji izvori su bili raznoliki, od književnosti preko istorije do teorije. Proveo sam veliki deo vremena istražujući svakodnevni život u 19. veku: kulturnu istoriju, fotografije, crteže, reklame, mape, vodiče i tako dalje. Moj cilj je bio da postavim granice onoga o čemu su moji likovi mogli da razmišljaju i rade u okviru svoje sredine. Da li bi palo na pamet ovom junaku da uradi ovo ili ono u ovoj ili onoj sobi? Da li bi se na određenu aktivnost uopšte moglo pomisliti na određenoj lokaciji? Ako je moglo, koje vrste bi bila ta akcija? Kako bi izgledala? Koje bi predmete ili postupke podrazumevala?
Nakon što bi to bilo gotovo – nakon što je kuća izgrađena – većina mog truda je uložena u razvoj i održavanje Lizinog glasa. Uložio sam mnogo truda da predstavim jednu nepismenu ženu u romanu. Nisam hteo da Lizino neumeće da čita i piše ograniči njen umni život ili da je pretvori u karikaturu. Niti sam hteo da preterujem i dam njenom glasu jezik koji je previše kitnjast ili znalački. Moje rešenje je bilo da dam njenom glasu (njenim intimnim mislima i, u drugačijem maniru, njenim izgovorenim rečima) specifičan usmeni ritam, kako bi bio liričan. Iskoristio sam njenu nepismenost kao sredstvo da obogatim njen glas umesto da ga osiromašim. Sloboda koju Lizi sebi daje u jeziku ne postoji kako bi naglasila njen manjak obrazovanja (iako se povremeno i to dešava), već kako bi njenim izrazima dala upornost i snagu. Ako je Lizi feminista, to je manje zbog ideja koje izražava (koje su, budite upozoreni, često konzervativne i reakcionarne), a više zbog snage kojom se izražava.
Vredno sam radio i na tome da održim moj fokus pre svega na Lizi (to jest, na njeno viđenje sveta). Zbog toga što sam uložio mnogo vremena u istraživanje za ovaj roman, osećao sam iskušenje da napišem scene koje će pokazati ono što sam otkrio u tom istraživanju, kojima bih se tim znanjem hvalisao. Morao sam da se potrudim da držim Engelsa i Marksa na određenoj distanci. Na primer, scene seksa su morale da pripadnu Lizi. Nisam smeo da dozvolim Engelsu da ih on preuzme. Ako bih u bilo kom trenutku osetio da Lizi nestaje iz kadra, morao bih da ga odgurnem i nju vratim u centar pažnje.

Interesantno je što to kažem s obzirom na to da je jedna od glavnih tema 'Gospođe Engels' vlasništvo nad stvarima (novcem, znanjem, moći, iskustvom). Romanom paradiraju likovi koji veruju da će u budućnosti vlastištvo biti organizovano na drugačiji način. Zbog toga sam se stalno zapitkivao šta znači posedovati nešto, bilo to kuća ili ideja ili emocija. Kako sam gradio ličnosti svojih likova, pitanje na koje sam se vraćao je da li mi zapravo išta posedujemo, između ostalog i naša tela i sebe same? Kada razmišljamo o nekoj misli, da li je ona naša ili je ona došla iz sveta izvan nas (da li je nasleđena, usvojena, nametnuta)? Kada uradimo nešto, smemo li da to delo zovemo svojim, ili imitiramo nešto što smo videli da neko drugi radi (otac, majka, prijatelj, učitelj, idol)? Na kraju krajeva, milsim da nas 'Gospođa Engels' tera da se zapitamo: da li Lizi može da kroji svoju sudbinu? Da li ona kroji svoj život ili ga neko kroji umesto nje?  

Izvor: writing.ie