Fredrik Bakman: „Samo sam pisao nešto što mi se svidelo i pokušao sam da nasmejem svoju ženu“

Fredrik Bakman (rođen 1981) započeo je karijeru kao jedan od najpoznatijih švedskih blogera i kolumnista. 

Debitovao je u književnosti 2012. godine, kada je objavio međunarodni fenomen Čovek po imenu Uve. 

Neobično smešni, dirljivi i mudri, Bakmanovi romani su odiseje običnih ljudi i zadivljujuće priče o svakodnevnoj hrabrosti. Fredrik Bakman je dosad napisao tri romana – svi su dobili pohvale kritike i postali međunarodni bestseleri – i jedno delo iz oblasti publicistike.

Čovek po imenu Uve je preveden na četrdeset jezika i nalazi se na petom mestu u Velikoj Britaniji po broju prodatih primeraka u 2016. godini, a 2017. ova priča o dopadljivom džangrizalu slavi godišnjicu kako se nalazi na listi bestselera Njujork tajmsa. 

Kako je uspeh ,,Čoveka po imenu Uve“ promenio vaš život? Da li vas to plaši ili se osećate slobodnije? 

Promenio ga je na mnogo načina. Za mene je bio blagoslov to što mogu da po ceo dan pišem. To je bilo fantastično za mene jer volim da budem sam. Dobio sam priliku da mnogo vremena provodim kod kuće sa svojom decom. Imaju tri i šest godina. Možda ne bih imao tu priliku da sam radio u nešto drugo. 

A promenio ga je i na druge načine. Ljudi očekuju mnogo od vas čim postanete ono što zamišljaju da je uspešan pisac. Na primer, morate da idete na turneju. Morate da se susrećete sa ljudima i pričate sa njima. Šta mislite, zašto sam postao pisac? Verovatno bih odabrao drugu profesiju da sam društveniji.

Kada pišem, zamišljam da pišem za 20 ljudi, od čega me voli njih 18, i to je moja publika. Želim da knjiga ostavlja utisak kao da vi i ja sedimo za stolom, da pijemo pivo i da vam ja pričam priču. Ne želim da priča ostavlja utisak kao da stojim na pozornici i vičem u mikrofon, a vi ste u dnu sale i ima još 100.000 ljudi u njoj. Ne zaboravite da je knjiga iskustvo dvoje ljudi – čitaoca i pisca.  

Kako doživljavate filmsku verziju ,,Čoveka po imenu Uve“?

Na to treba da gledate kao na interpretaciju – kao kada neko snimi obradu pesme. Moja majka to nije priznala, ali je bilo očigledno da joj se film svideo više nego što joj se svidela knjiga. Iz tatine reakcije sam naslutio da se mojoj majci već dugo dopada glumac koji je glumio Uvea. Rekla mi je: „Zar nije prosto divan kada...“ i ja sam joj rekao: „Znam, pa ja sam to napisao! Ja sam to osmislio...u svojoj glavi.“

Imate li neki tajni savet za pisanje bestselera?

Ne znam – stvarno bih voleo da imam savet za to. Ljudi misle da ja imam formulu („evo kako da napišete bestseler“) – ali ja nemam pojma. Jedino što sam do sada dokučio je da većina ljudi voli iste stvari koje ja volim. Nemam specifičan ukus. TV serije i filmove koje volim vole i milioni drugih ljudi. Postoji mnogo veoma, veoma talentovanih, nadarenih i briljantnih pisaca i ako ih pitate koje knjige im se sviđaju, reći će vam: „Pa, znate, ova francuska drama za koju nikad niko nije čuo“ ili „Pa, jedan monah je napisao knjigu koja postoji u samo tri primerka, a ja imam jedan od njih“. Ne umem da pišem išta što je ljudima teško da razumeju.

Da bi knjiga postala bestseler ne znači da toliko i toliko ljudi misli da je vaša knjiga najbolja knjiga koju su pročitali. To znači da toliko i toliko ljudi misli da je vaša knjiga ok.

Šta mislite o švedskoj književnosti?

Volimo da pišemo o kriminalu. Verovatno zato što se retko susrećemo sa njim u stvarnom životu. U Švedskoj dvoje ljudi poseduju oružje, tako nešto. Ako želite da pišete krimiće, počnete sa veoma, veoma lepim mestom, idiličnim mestom. Jer onda to mesto postane mnogo strašnije kada neko počini nešto užasno.

Da li ste drugačije pristupili pisanju  romana „Moja baka vam se izvinjava“ nakon svetskog uspeha „Čoveka po imenu Uve“?

Ne, jer nisam imao pojma da će moja knjiga biti uspešna. Nije ni moj izdavač. Kada su shvatili da je „Čovek po imenu Uve“ počeo dobro da se prodaje, već šest meseci sam u miru i tišini radio na novom romanu. Kada su mi tražili da im pošaljem skicu romana i kada sam im je dao... pa... može se reći da su se malo uspaničili. Imali smo mnogo rasprava zbog toga što izmišljam nove vrste životinja i mačeva i toga što šaljem sedmogodišnjakinje u svemir (što nisam uradio, nisu me dobro razumeli) i tako dalje i tako dalje. Odeljenje za marketing mi je poslalo mnoštvo imejlova pitajući me na različite načine zašto nisam napisao „Uvea 2“ umesto nove knjige, ali bih im svaki put odgovorio „KAKO!!!???“.

 

Na kraju im je moja žena rekla da ako žele da se ponašam kako treba, ne smeju da me ostavljaju bez nadzora 6 meseci jer onda „čudne ideje“ počinju da mi padaju na pamet i to je razlog zašto ne želi da me ostavi samog sa decom „na više od dva sata, ukoliko prvo ne pozove agenciju za životno osiguranje“. I čini mi se da je do tada i izdavač shvatio da je previše kasno da me nateraju da napišem drugačiju knjigu od one koju sam im ponudio, i odustali su i objavili onu koju sam prvobitno i želeo da napišem.

Tako da... odgovor na vaše pitanje je... a, da! Ne! Nisam na drugačiji način pristupio pisanju druge knjige, samo sam pisao nešto što mi se svidelo i pokušao sam da nasmejem svoju ženu, nadajući se da će se i drugima to svideti. Norveški pisac Erlend Lu je odgovorio na slično pitanje: „Mogu da pišem samo jednu knjigu, knjigu koju želim da pišem“. Tako se i ja osećam. Dobio sam i odličan savet od drugog pisca kada sam objavio „Čoveka po imenu Uve“, koji je bio da počnem da pišem drugi roman pre nego što prvi roman bude dobio kritike. Jer onda one neće uticati na mene, bile dobre ili loše. To je verovatno jedan od najboljih saveta koje sam dobio. 
 
Izvor: goodreads.com, booksonthetable.com, pagetostagereviews.com