Fredrik Bakman: Ono što Uvea čini smešnim jeste njegova neproporcionalna reakcija na sve

Fredrik Bakman nije ni sanjao da će njegov prvi roman „Čovek po imenu Uve“ postići toliki uspeh. Počeo je da ga piše na svom blogu koji je veoma popularan u Švedskoj. I sam često mrzovoljan, mogao je da razume muke čoveka kome život ponekad ne ide baš onako kako želi. Kada mu je urednik predložio da učini svog junaka malo dopadljivijim, Bakman je odbio. I bio je u pravu.



Kako se ovaj lik pojavio na vašem blogu?

Kada sam pisao o raspravama koje sam vodio sa ocem u raznim situacijama. Kao kada smo bili u Ikei i nešto nije bilo u redu sa kolicima pa sam stalno udarao u njega a on mi je stalno govorio kako ih pogrešno guram. I tako sam njemu prepustio da gura kolica i naleteo je pravo na mene. Četiri godine kasnije i dalje insistira na tome da ja ne umem da vozim Ikeina kolica i da tim kolicima ništa nije falilo već da je pod bio nagnut. Napisao sam to na blogu i čitaoci su počeli da pišu događaje sa svojim očevima ili šta su radili što je izluđivalo njihove porodice.

Kako je Uve onda pretočen u roman?

Seo sam za kompjuter i napisao knjigu. Ljudi me stalno pitaju kako sam napisao roman a ja stalno odgovaram da sam seo i pisao ga dok nije bio završen. Nemam bolji odgovor od ovog.

Osoba koja vas je zaposlila u listu „Xtra“ rekla je da ste od samog početka bili besni na sve i svakoga i ekstremno provokativni. Da li ste Vi, na neki način, Uve?

Na mnogo, mnogo, mnogo načina sam Uve. Obično ljudima govorim da svi najbolji Uveovi kvaliteti dolaze od mog tate, a da su najgore karakteristike moje ili nekog drugog. Ali, mahom su moje.

U jednom trenutku ste želeli da postanete sveštenik. Zašto ste se predomislili?

To nije baš tačno. Imao sam ambiciju da postanem novinar, ali je za to potrebna izvesna količina univerzitetskih kvalifikacija da biste aplicirali za neki novinarski program, pa sam tako počeo da studiram teologiju. Bio sam tamo zaglavljen tri i po godine pre nego što su ljudi počeli da mi govore da treba da razmislim šta želim da radim sa svojim životom. I tako sam nekolicini magazina poslao tekstove koje sam napisao i počeo sam da dobijam poslove tipa „potrebno nam je 50 reči o novootvorenom solarijumu“. Potom sam dobio malu kolumnu jer je jedna od urednica mislila da im je potreban „neko ko može malo da razljuti ljude“. Navodno sam bio dobar u tome.

„Čovek po imenu Uve“ nije samo karikatura mrzovoljnog čoveka. To je i priča o nekome osakaćenom tugom. Šta ili ko je bio inspiracija za Uvea?

Da budemo jasni, ne postoji jedna inspiracija za neki lik. Inspiracija dolazi sa milion različitih mesta. Tuga ponekad potiče od činjenice da je većina ljudi koje sam upoznao tugovala zbog nečega. Svako ljudsko biće žali zbog nečega ili se stidi nečega ili tuguje. Nađete nešto što vam odgovara, neko zrnce priče, neki početak, osećaj, situaciju ili, u mom slučaju, lik sa imenom, godištem i nekoliko smešnih karakteristika, i počnete da stvarate. To je rad. Zabavan, radostan i divan – ne posao već rad. To nije priča da vi šetate ulicom i iznenada dobijete inspiraciju i onda dođe knjiga i sama se napiše dok vi pijuckate džin tonik i igrate se lego Betmenom.

Zašto se Uve ponaša tako kako se ponaša?

Zašto se bilo ko ponaša? Zaista ne mislim da je on čudak. On jednostavno ima svoje principe. Svi ih imaju, samo je pitanje koji su principi. Ono što Uvea čini smešnim jeste njegova neproporcionalna reakcija na sve. A to ga čini interesantnim likom. Jedan urednik mi je na samom početku iskritikovao roman napisavši: „Pisac treba da bude svestan da sve nije smešnije samo zato što se reči urlaju“. Ali je pogrešio jer je gotovo sve smešnije kada neko urla.

Uve kompenzuje tugu koju oseća na mnogo načina, između ostalog i time što je rigidan i beskompromisan, zar ne?

Možda. Ali je on jednostavno takav. Takva mu je priroda. To je za mene bio deo veće priče, on nije „izlečen“ na kraju. On je na kraju, kao i na početku knjige, ista osoba, samo se način na koji ga čitaoci posmatraju promenio. Nije postao simpatičniji nego čitaoci imaju više razumevanja.

Da li biste rekli da je ovo i roman o žaljenju i željama?

Zar nisu svi?

Da li Vi za nečim žalite ili nešto želite u svom životu?

Žalim što sam se ponekad ponašao kao kreten. A imam iste želje kao i svi. Zdravu, srećnu decu i ženu koja će me trpeti. I možda sladoled.

Rekli ste da ljudi koji čitaju Vaš blog imaju obične poslove i obične živote. Da li ste o tome želeli da pišete u svojoj knjizi, o običnom čoveku?

Mislim da su obični ljudi interesantniji od neobičnih. Nemam ništa zajedničko sa izvanrednim ljudima. Tako da – da, pišem o stvarima koje znam i ja sam jedna veoma neneobična osoba.

Zašto se Uve dopada većini ljudi koje sretne?

Jer je dobra osoba. Ljudima je samo potrebno malo vremena da to primete jer su previše zauzeti pronalaženjem mana. I duhovit je. Ne pokušava to da bude ali jeste. To je lepa karakteristika kod svih.

Šta vas ljudi najčešće pitaju o Uveu i knjizi?

Najčešće: „Zašto se dopada većini“ i „Šta vas najčešće pitaju“.

Da Vas je Uve ikada sreo, šta bi rekao o Vama ili Vama?

Najpre bi mi rekao da sam idiot što vozim hjundai. Na kraju knjige ima rečenica:„ Moglo je da bude gore. Mogao je to da bude hjundai“. Mislim da to fino sumira stvari.

Da li Vas je iznenadio uspeh knjige?

Da. Svako ko kaže da nije iznenađen, laže. Niko ne razume sve to. To je veoma uvrnuto.

Šta je najteže kod pisanja knjige a šta najlakše?

Najlakše je početi. Najteže završiti.

Šta mislite o adaptaciji romana za film?

Nisam imao nikakve veze sa tim. Žena mi je na samom početku rekla: „Prodaj im prava ako hoćeš, dragi, ali nemoj posle da mi se žališ ako ti se ne dopadne. Šta god da se desi ne smeš da se mešaš u snimanje filma jer niko nema gori ukus za filmove od tebe!“ Tako da se nisam mešao. Sreo sam producenta dva puta u dve godine i dala mi je divne kolačiće sa čokoladom. To je otprilike to.

Šta planirate sledeće da napišete?

Objavio sam još jedan roman u Švedskoj, a još jedan će mi izaći u septembru. Ove jeseni, supruga mi počinje nov posao pa ću ostati kod kuće nekoliko meseci da bih bio sa našim najmlađim detetom. Posle toga, ne znam. Verovatno ću napisati knjigu o tipu koji ostaje kod kuće sa najmlađim detetom i igra se lego Betmenom.
 
Izvor: lauriegrassi.com