Fizičar Karlo Roveli: „Ne postoji prošlost ili budućnost“

Knjiga „Sedam kratkih lekcija iz fizike“ prodata je u više od milion primeraka širom sveta. Sada se Roveli vratio da istraži misterije vremena.

Šta znamo o vremenu? Jezik nam govori da „prolazi“, kreće se kao velika reka, neumoljivo nas vuče sa sobom, i na kraju nas izbaci na obali, dok nastavlja da teče, nezaustavljivo. Vreme teče. Kreće se napred. Ali da li je to tačno? Pesnici nam takođe kažu da vreme posrne ili se prikrade ili uspori ili čak, ponekad, prestaje. Kažu nam da prošlost može biti neizbežna, prisutna u predmetima ili ljudima ili pejzažima. Kad Julija čeka Romea, vreme sporo prolazi: čezne da Faeton preuzme uzde na kočiji sa krilatim konjima, jer će on šibati konje i „nastala bi odmah tamna noć“. Kada se probudimo iz živopisnog sna, duboko smo svesni da je taj osećaj vremena koji smo upravo doživeli samo iluzija.

Karlo Roveli je italijanski fizičar i teoretičar, koji želi da oni neupućeni osete uzbuđenje koje prožima njegov rad. Njegova knjiga „Sedam kratkih lekcija iz fizike“ svojim sažetim, blistavim esejima o temama poput crnih rupa i kvanta, u svetu je prodata u 1.3 miliona primeraka. Sada je na redu „Poredak vremena“, vrtoglavo, poetično delo zbog kojeg sam odustao od svih ideja koje sam imao o vremenu – svakako od ideje da vreme „teče“, pa čak i da uopšte postoji, u bilo kojem dubljem smislu.

Našli smo se ispred crkve San Petronio u Bolonji, gde je Roveli studirao. (Volim da kažem da sam, kao i Kopernik, bio student u Bolonji, a da sam diplomirao u Padovi“, šali se Roveli.) Kao veseli čovek u svojim ranim šezdesetim, Roveli oseća nostalgiju. Živi u Marselju, gde od 2010. godine vodi grupu za kvantnu gravitaciju u Centru za teorijsku fiziku. Pre toga, čitavu deceniju je proveo u Sjedinjenim Američkim Državama, na univerzitetu u Pitsburgu.

Retko posećuje Bolonju, pa se sreo sa starim prijateljima. Lutamo prema univerzitetskom delu grada. Pjaca Verdi je prepuna živahnih studenata. Vidimo i zastave, grafite i transparente – antifašističke parole, podrška Kurdima, znak koji podseća prolaznike da ne zaborave Đulija Ređenija, studenta na doktorskim studijama na Kembridžu, koji je ubijen u Egiptu 2016. godine.

„U moje vreme tu su bile barikade i policija“, kaže on. Tada je bio strastveni aktivista. Šta su on i njegovi drugovi želeli? „Male stvari! Želeli smo svet bez granica, bez države, bez rata, bez religije, bez porodice, bez škole, bez privatnog vlasništva.“

Bio je, kako kaže, previše radikalan. Bilo je teško deliti ono što ste imali, bilo je teško živeti bez ljubomore. A onda se pojavio LSD. Uzeo ga je nekoliko puta. I ispostavilo se da je to razlog njegovog interesovanja za fiziku uopšte, konkretno u tom periodu. „Bilo je to izuzetno snažno iskustvo, koje me je i intelektualno dodirnulo“, seća se on. „Među čudnim pojavama bio je osećaj zaustavljanja vremena. Stvari su mi se dešavale u mislima, ali sat nije otkucavao; vreme više nije prolazilo. Bila je to totalna subverzija strukture stvarnosti. Halucinirao je iskrivljene predmete, svetle i blistave boje – ali se seća o čemu je razmišljao za vreme tog iskustva, pitajući se šta se događa.

„Pomislio sam: Pa, to je hemikalija koja menja stvari u mom mozgu. Ali kako onda da znam da je uobičajena percepcija vremena ispravna, a ova pogrešna? Ako su ova dva načina percepcije toliko različita, šta znači da je samo jedan tačan?“ Način na koji priča o LSD-ju sličan je onome na koji opisuje čitanje Ajnštajnovih knjiga za vreme studiranja, na  kalabrijskoj plaži, zamišljajući svet ne kao onakav kakav njemu svakodnevno izgleda, već kao divlji i valoviti svemir, kako je opisao veliki fizičar. Stvarnost, da citiram naslov jedne od njegovih knjiga, nije onakva kakva nam se čini.

Pomalo je uplašio svoje konzervativne roditelje iz Verone, kaže on. Njegov otac, sada u devedesetim godinama, bio je iznenađen kada su predavači za mladog Karla rekli da je zapravo dobar student, uprkos dugoj kosi, radikalnoj politici i povremenom susretu sa policijom. Nakon što je optimistični duh studentske revolucije u Italiji naglo prestao kada se 1978. desila otmica a onda i ubistvo bivšeg premijera Alda Moroa, Roveli je ozbiljno počeo da shvata fiziku. Ali njegov put do velike akademske karijere bio je zaobilazan i nekonvencionalan. „Danas svi brinu jer nema posla. Kada sam ja bio mlad, problem je bio kako izbeći posao. Nisam želeo da postanem deo 'proizvodnog sistema'“, kaže on.

Tada je fakultet bio način da se izbegne posao i nekoliko godina je sledio svoju radoznalost, bez ambicije da od toga napravi karijeru. Otišao je u Trento, na severu Italije, da bi se pridružio istraživačkoj grupi koja ga je zanimala, a nekoliko meseci je spavao u kolima. Otišao je u London, jer ga je zanimao rad Krisa Ishama, a potom i u Sjedinjene Američke Države, da bi bio u blizini fizičara poput Abeja Aštekara i Lija Smolina. „Prvi rad sam kasno napisao u odnosu na mlade ljude danas. A tada je to bila privilegija – znao sam više stvari, imao sam i više vremena.“

Popularne knjige je takođe relativno kasno napisao, nakon akademske studije o kvantnoj gravitaciji, koja je objavljena 2004. godine. Ako je knjiga „Sedam kratkih lekcija iz fizike“ lucidni primer, onda „Poredak vremena“ stvari diže na viši nivo; bavi se „onim što zaista radim u nauci, što zaista mislim, što je za mene važno“.

Rovelijev rad u oblasti fizike, okvirno rečeno, zauzima veliki prostor koji je ostavio Ajnštajn s jedne strane, a sa druge razvoj kvantne teorije. Ako opšta teorija relativnosti opisuje svet zakrivljenog svemirskog vremena u kojem je sve neprekidno, kvantna teorija opisuje svet u kome uzajamno deluju diskretne količine energije. Rovelijevim rečima „kvantna mehanika se ne može boriti sa zakrivljenjem prostornog vremena i opšta teorija relativnosti ne može izračunati kvantitet.“

Obe teorije su uspešne; ali njihova prividna nespojivost predstavlja problem, a jedan od trenutnih zadataka teorijske fizike je pokušaj konstruisanja konceptualnog okvira u kojem su moguće obe teorije. Rovelijevo polje teorije petlje, ili kvantna gravitacija petlje, nudi mogući odgovor na problem u kojem se prostorno vreme smatra zrnastom, finijom strukturom, sačinjenom od petlji.

Teorija struna nudi drugačiju putanju ka rešavanju problema. Kada ga pitam šta misli o mogućnosti da njegova kvantna gravitacija petlje može biti pogrešna, on lepo objašnjava da pogrešno nije poenta; poenta je u debati. I svejedno, „Ako pitate ko je imao najdužu i najupečatljiviju listu rezultata, bez ikakve sumnje, odgovor je Ajnštajn. Ali ako pitate ko je naučnik koji je napravio najviše grešaka, odgovor je opet Ajnštajn.“

Kako se vreme uklapa u njegov rad? Vreme je, što je Ajnštajn odavno pokazao, relativno – na primer, vreme prolazi sporije kako bi se jedan predmet kretao brže od drugog predmeta. U ovom relativnom svetu apsolutno „sada“ je manje ili više besmisleno. Vreme, dakle, nije neki zasebni kvalitet koji monotono teče oko nas. Vreme je, po Rovelijevim rečima „deo komplikovane geometrije isprepletene sa geometrijom prostora“.

Za Rovelija postoje i druge stvari: prema njegovoj teoriji, vreme nestaje na najosnovnijem nivou. Njegove teorije od nas traže da prihvatimo predstavu da je vreme samo funkcija naše „zamagljene“ ljudske percepcije. Svet vidimo tamno, samo kroz čašu; gledamo Platonovu igru senki u pećini. Prema Rovelijevom mišljenju, naše nesporno iskustvo vremena neraskidivo je povezano sa ponašanjem toplote. U „Poretku vremena“, on pita zašto znamo samo prošlost, a ne i budućnost? Ključ je, kaže on, jednosmerni protok toplote od toplijih objekata ka hladnijim. Kocka leda spuštena u vruću šoljicu kafe hladi kafu. Ali proces ne može biti obrnut: to je jednosmerna ulica, kao što pokazuje drugi zakon termodinamike.

Vreme je takođe, kako ga doživljavamo, jednosmerna ulica. Objašnjava ga u odnosu na koncept entropije – mere neuređenosti stvari. Entropija je u ranije bila manja. Entropija će u budućnosti biti veća – više je poremećaja, više je mogućnosti. Špil karata budućnosti je izmešan i nepredvidiv, za razliku od naručenih i uredno složenih špilova karata prošlosti. Ali entropija, toplota, prošlost i budućnost osobine su koje ne pripadaju osnovnoj gramatici sveta, već našem površnom posmatranju istog. „Ako posmatram mikroskopsko stanje stvari“, piše Roveli, „tada razlika između prošlosti i budućnosti nestaje... u elementarnoj gramatici stvari, ne postoji razlika između 'uzroka' i 'efekta'.“

Da biste to pravilno razumeli, mogu samo da vam predložim da pročitate Rovelijeve knjige i brzo prođete kroz moj prikaz, jer sam jedna od onih osoba koja je s radošću odustala od školske nastave fizike. Međutim, ispostavilo se da sam upravo ja Rovelijev savršeni čitalac, ili jedan od njih, i prilično je bio oduševljen kada sam sa njim proverio svoje novostečeno razumevanje koncepta entropije. („Položili ste ispit“, kaže on.)

„Pokušavam da pišem na više nivoa“, objašnjava on. „Mislim na osobu koja ne samo da ne zna ništa o fizici već je i ne zanima. Razmišljam da razgovaram s bakom koja je bila domaćica. Takođe zamišljam kako je čitaju i neki mladi studenti fizike, a takođe zamišljam da je čitaju i neke moje kolege. Tako da pokušavam da razgovaram na različitim nivoima, ali imam u vidu osobu koja ništa ne zna o ovoj temi.“

Njegovi najveći obožavaoci su ljudi koji ništa ne znaju o ovoj temi, poput mene i njegovih kolega na univerzitetima – najviše ga kritikuju ljudi koji se nalaze u sredini, „one koji znaju malo fizike“. Takođe se prilično upustio u školsku fiziku. („Izračunavanje brzine kojom lopta pada - kome je stalo? U nekom drugom životu, voleo bih da napišem knjigu za školsku fiziku“, kaže on.) I misli da je jako glupa podela sveta na „dve kulture“ , na prirodne i društvene nauke. „To je kao da u Engleskoj decu podelite u dve grupe. U jednoj grupi govorite o muzici, u drugoj o  književnosti, onome ko se bavi muzikom nije dozvoljeno da čita romane, a onome ko voli književnost nije dozvoljeno da sluša muziku.“

Radost njegovog pisanja leži u njegovom širokom, kulturnom kompasu. Istorija mu je osnovni materijal. (Predaje Istoriju nauke, koja okuplja studente prirodnih i društvenih nauka.) Tu se pored Ajnštajna, Ludviga Bolcmana i Rodžera Penrouza pojavljuju i figure poput Prusta, Dantea, Betovena i, posebno, Horacija – svako poglavlje započinje epigrafom rimskog pesnika – kao da želi da nas prizemlji ljudskim osećanjima i emocijama, pre nego što krenemo u vrtoglavi svet crnih rupa, novih dimenzija i oblaka verovatnoća.

„Ima stranu koja je intimna, lirska i izuzetno intenzivna; i on je sjajni pesnik tog vremena“, kaže Roveli. „Postoji taj osećaj nostalgije – nije to teskoba ni tuga – to je osećaj 'Hajde da živimo život intenzivno'. Moj dobar prijatelj, Ernesto, koji je umro mlad, poklonio mi je malu knjigu sa Horacijevim pesmama, koju nosim sa sobom celo život.“

Roveli smatra da ne postoji kontradikcija između vizije univerzuma zbog koje se ljudski život čini malim i nebitnim, i naših svakodnevnih tuga i radosti. Ili između „hladne nauke“ i našeg unutrašnjeg, duhovnog života. „Mi smo deo prirode, pa su radost i tuga aspekti same prirode – priroda je mnogo bogatija od običnih atoma“, kaže. U „Sedam kratkih lekcija iz fizike“ upoređuje fiziku i poeziju: obe pokušavaju da opišu ono nevidljivo. Moglo bi se dodati da se fizika, odstupajući od maternjeg jezika matematičkih jednačina, oslanja snažno na metaforu i analogiju. Roveli ima dar za upoređivanje. Kaže nam, na primer, kada objašnjava da je gladak „tok“ vremena iluzija „da događaji u svetu ne formiraju uredan red kao Englezi, oni se haotično kreću poput Italijana“. Koncept vremena je, kaže on, „izgubio slojeve jedan za drugim, deo po deo“. Ostaje nam „prazan pejzaž vetra, gotovo lišen svih tragova vremena... svet lišen suštine, blistajući suvom i zabrinjavajućom lepotom“.

Pa ipak, Roveli me najviše podseća na Lukrecija, rimskog pisca iz 1. veka pre nove ere, pisca epske pesme „O prirodi stvari“. Možda i nije tako čudno, s obzirom da ga Roveli voli. Lukrecije je tačno pretpostavio postojanje atoma, teorija koja je ostala nedokazana, sve dok to Ajnštajn nije demonstrirao 1905, nakon što su je 1890-ih otpisali kao apsurdnu.

Ono što Roveli deli sa Lukrecijem nije samo sjaj jezika, već i osećaj mesta koje čovečanstvo zauzima u prirodi – deo univerzuma, na određenom položaju, gde se dive njegovoj velikoj lepoti. To je racionalistički pogled na stvari: onaj koji veruje da će se boljim razumevanjem univerzuma, odbacivanjem lažnih verovanja i praznoverja, moći uživati u nekoj vrsti spokojstva. Roveli takođe priznaje da su stvari čovečanstva i ljubav, i strah, i želja, i strast: sve to ima smisla u našim kratkim životima; našem malenom rasponu određenog vremena.
 
Autor: Šarlot Higins
Izvor: theguardian.com
Prevod: Lidija Janjić