Fiona Barton, intervju: „Ne postoji opravdanje za ubistvo deteta‟

Autorka „Udovice‟ govori kako su godine njenog novinarskog iskustva izveštavanja o kriminalu uticale na stvaranje njenog prvog romana.
 
Časovi koji otiču u toj praznoj prostoriji u policijskoj stanici, razmena napete tišine za vreme ispijanja kafe i bezvoljnih razgovora, beskrajni nerazumljivi razlozi za odlaganje susreta sa advokatom, zatim teško izgovorene prve iskrene rečenice ili prisilom iznuđene izmišljotine koje će završiti ispitivanje i započeti put ka dugom boravku u zatvoru; prisustvovati nečijem priznanju, ući u trag originalnom, neizmenjenom video-snimku – ne može se baš nazvati uzbudljivim, a samo potajno, priznajemo sebi da je uzbudljivo. Ali u celom procesu postoji nešto bitno, životno, bilo da je sagovornik očito kriv, i spreman da prizna kao pukovnik Rasel Vilijams; bilo da policija pokušava da izvuče istinu, na prevaru, neverovatnim scenarijom, od potencijalno nevinog optuženika koji ne shvata da bi trebalo da drži jezik za zubima, poput ozloglašeneg Brendana Dasija, koji je snimljen kako priznaje da je izvršio ubistva.
 
Trenutak priznanja, prilika da prisustvujete prvoj istinitoj verziji priče, za tim novinari tragaju jednako uporno kao i policajci. To je posao za određenu vrstu novinara: za one koji se bez najave pojavljuju na pragu osobe povezane sa zločinom, kucaju i razgovaraju kroz zatvorena vrata, sve dok ne dobiju odgovor kakav priželjkuju: „Uđite.” I za policajce i za novinare koji rade na priči o zločinu ispitivanje nosi u sebi tu životnu esenciju video-snimka sa priznanjem, samo što je taj trenutak lišen posredovanja koje poseduje jedan snimak jer su činjenice već poznate. Za razliku od toga, i policajac u sobi za ispitivanje, i reporter – jednom kada uspeju da prođu kroz ta ulazna vrata što vode do dnevne sobe ili kuhinje – slušaju od sagovornika priču o užasnom zlodelu, koja je tada, prvi put, naglas izrečena.
 
Kejt Voters je ta vrsta reportera. Ona je novinarka koja želi da rekonstruiše priču, koju čitaoci žele da pročitaju u debitantskom trileru Fione Barton, „Udovici‟. Bartonova, koja je i sama ranije bila novinarka (dobitnica nagrade „Novinar godine‟ kao viši saradnik „Dejli Telegrafa‟ i „Dejli Mejla‟) prvobitno je počela da piše knjigu fokusirajući se na jednog protagonistu, dok nije shvatila da postoje istančaniji načini za produbljivanje i psihološko nijansiranje junakinje, Džin Tejlor, čije su reči ispunjene mešavinom laži, istine, tišine. „Ubrzo sam shvatila da će pojava drugih glasova učiniti radnju još interesantnijom i da će uznemiriti čitaoce. Uvela sam novinarku Kejt u roman jer je ona bila okidač koji je pokrenuo Džin da ispriča svoju priču.‟ Knjiga Fione Barton govori o tome kako postoje različiti načini kojim intervju može inicirati priču. Tri glavna junaka – detektiv Bob Sparks, Kejt Voters i Džin Tejlor, čiji je muž optužen za otmicu i verovatno ubistvo devojčice – učestvuju u predstavi, i uverljivo igraju svoje uloge.
 
Poslednja priča na kojoj je Fiona Barton radila pre nego što je napustila „Dejli Mejl‟ i novinarski posao uopšte, bila je u vezi sa hapšenjem i suđenjem Levijiu Belfildu koji je ubio četiri žene. Reportaža o slučaju Dauler, koju su objavile druge novine, News of the World, bila je glavna tema velikog skandala koji je izbio zbog neovlašćenog prisluškivanja telefona, što je dovelo do brojnih debata o etici i ulozi medija i, rezultiralo je gašenjem tog glasila nakon 168 godina rada. Rad Bartonove nije bio zasnovan na prisluškivanju, već na razgovorima koje je vodila sa sagovornicima. „Istraživala sam pozadinu ubistava, razgovarala sa žrtvama koje su umakle ubici, bivšim devojkama. Pokušavala sam da razumem šta je nateralo tog čoveka da ubije nepoznate ljude. I viđala sam dosta policajaca.‟ Vreme koje je provela razgovarajući sa članovima porodice kriminalaca ili gledajući ih na sudu – te ljude koji su proveli sate sa nekim ko je počinio nešto užasno – to je dovelo do toga da Bartonova postavi pitanje koliko je svako od njih mogao da zna nešto o neizgovorenom počinjenom zločinu. Upravo se u „Udovici‟ postavlja pitanje koja vrsta intervjua može učiniti da se o takvim zločinima govori.
 
„Želela sam da pišem o zločinu koji bi bio toliko šokantan da nikome ne biste mogli da ga oprostite.‟


 
Intervju o zločinu je igra za dva igrača: jedan intervjuiše i želi da čuje što je više moguće istine, a drugi želi da kontroliše količinu izgovorene istine. Novac, pretnje i obećanja mogu da budu okvir intervjua, ali obe strane su motivisane čvrstom željom da otkriju ili sakriju istinu: da odluče koju će realnost živeti u svetu. Veza sa pisanjem romana je jasna, ali kad se Bartonova opredelila za pisanje fikcije nauštrb novinarstva, naišla je na teškoće u prilagođavanju novom zadatku. „Pisanje mi se na početku činilo vrlo komplikovano. Naučila sam da napišem priču od 500 reči – direktno, istinito, tačno. Napišete priču i nastavljate dalje. Pisanje romana delovalo mi je kao košmar. A onda sam shvatila da ne moram da se pridržavam svega što su ljudi rekli. U fikciji sam mogla da izmišljam, dok je izmišljanje zabranjeno reporteru. Divan je to osećaj, jednostavno oslobađajući.‟ Dugogodišnja karijera u britanskim listovima očigledno je i dalje presudna za Bartonovu – intervju je njen glavni pripovedački alat, skalpel koji stvara izgovorene ili imaginarne reči njenih likova.
 
Bartonino poimanje intime i neobičnih uzbuđenja utkani su „Udovicu‟. „Za je novinara intervju najlepši deo posla. Čuti stvari prvi put, postavljati pitanja, biti u poziciji da postavite pitanja, biti plaćen za postavljanje pitanja. Taj trenutak kad otkrivate nešto o osobi sa kojom razgovarate – a možete da pitate šta god poželite.‟ Bartonova pravi razliku između pristupa kojima se intervjuisanje čini potpunijim i raznovrsnijim, a posredstvom likova iz „Udovice‟ jasno se vidi koje su to teme i razgovori autorki najbitniji. „Ovde nije reč o reportažama o poznatim ljudima, gde postoji sijaset pravila o tome koja pitanja ne smete da postavite. Reč je o tipu novinarstva čiji sam ja bila deo, gde se pisalo o običnim ljudima koji su doživeli neverovatne stvari, potpuno neočekivano. Na primer, bilo je slučajeva da su pojedinci napustili kuću rano ujutro, krenuli na posao, očekujući sasvim običan dan, a onda su nenadano doživeli tragediju, katastrofu ili veliku sreću. Intervju je taj trenutak kada će vam ljudi ispričati stvari, otkriti svoja osećanja i podeliti sa vama šta znaju.‟
 
Svaka stranica knjige je podjednako uzbudljiva, kako zbog same radnje tako i zbog načina pripovedanja jer je autorki teško da zaustavi priču kad jednom počne da je priča. U pojedinim trenucima priča dvosmisleno odjekuje, posebno kada je reč o Kejtinoj moralnoj krivici zbog onoga što govori i onoga što prećutkuje i taji. No, zločin je nedvosmislen. „Želela sam da pišem o zločinu koji bi bio toliko šokantan da nikome ne biste mogli da ga oprostite. Otmica deteta najgora je stvar koja se može dogoditi roditelju. Sama pomisao da je vaše dete u nečijim rukama... Osetila sam da će to pitanje trgnuti i kopkati čitaoce: kako živeti sa činjenicom da je vaš partner optužen za takvo zlodelo? Ne postoji opravdanje za ubistvo deteta. To je zlo.‟
 
Ispitivanje čoveka za koga detektiv Sparks veruje da je odgovoran za otmicu i ubistvo nestalog deteta bilo bi težište romana „Udovica‟. „Nisam prisustvovala policijskim ispitivanjima, ali sam ih videla, kao mnogi, na vestima, gde su u velikoj meri montirana.” Bartonova nam u „Udovici‟ prikazuje reakcije i motive koji se nalaze iza tih montiranja.
 
U ovom romanu intervju je jedini bliski kontakt sa likovima. U jeziku leži istinska intima: otkrivanje onoga što su ljudi spremni da kažu, onoga što vama žele da ispričaju, može biti toliko interesantno kao i otkrivanje samog zločina.
 
Autor: Nabin Ratnam
Izvor: hazlitt.net