Filip Rot o smrtnosti: „Loš je to ugovor, ali svi moramo da ga potpišemo“

Filip Rot je bio jedan od najcenjenijih američkih pisaca posleratnog perioda. Rođen je u Njuvarku u Nju Džersiju 1933. godine, otac mu je bio prodavac osiguranja a majka domaćica, i to je period kome se Rot neprestano vraćao u svom pisanju – od debitantskog romana „Zbogom, Kolumbo“ (1959) koji je osvojio Nacionalnu književnu nagradu do „Američke pastorale“ (1997), Pulicerom nagrađene priče o generacijskim konfliktima u porodicama i zajednicama tokom kontrakulturne revolucije šezdesetih.

Poput Delila i Sola Beloua, Rot je svoje sedamdesete godine posvetio razvoju kasnog stila koji je uneo u četiri romana fokusirana na smrt, moral i upornost požude uprkos njima. Tokom tog perioda počeo je više javno da govori o svom radu. U Američkoj biblioteci je 2012. godine obznanio da se povlači iz pisanja i da više nikada neće dati intervju.

Ovaj razgovor je vođen u maju 2006. godine.

Nijedan američki pisac ne poznaje zanat bolje od Filipa Rota. Ali u prethodnoj deceniji, nakon što je objavio nekoliko živopisnih romana o američkoj istoriji i u sedamdesetoj godini ponovo postao bestseler pisac, Rot je počeo da praktikuje novu formu: posmrtne govore. „Nije to žanr koji želim da usavršavam“, rekao nam je, obučen u crni džemper i plavu oksfordsku majicu, u kancelariji svog agenta na Menhetnu. „Bio sam na sahranama četvoro bliskih prijatelja, jedan od njih je bio pisac.“ Nije bio spreman za to.

„Plan je sledeći“, objašnjava nam. „Umru vaši baka i deka. Zatim posle nekog vremena umru vam roditelji. Zapanjite se kada počnu da vam umiru prijatelji. To nije plan.“ Rot kaže da ga je ovo iskustvo navelo da napiše „Svakog čoveka“ koji počinje na sahrani neimenovanog junaka i zatim se kreće unazad i prikazuje nam njegovu životnu priču. Lik u ovom delu je netipičan za Rota: „Želeo sam čoveka koji je mejnstrim. I zato on pokušava da vodi život unutar konvencija, i te konvencije ga iznevere, što konvencionalno uvek i urade.“

„Kako ljudi stare“, govori Rot koji je u martu napunio 73 godine: „biografija im se svodi na medicinsku biografiju. Vreme provode sa doktorima, u bolnicama i apotekama, dok na kraju ne postanu sopstvena medicinska biografija.“

Rot je i ranije pisao o smrtnosti, a njegova metoda pisanja se nije menjala decenijama. „Delo pišem od početka ka kraju“, objašnjava nam kako radi: „u nacrtima koje iznutra uvećavam što znači da se trudim da ne dodajem. Imam priču i ono što moram da razvijam su elementi koji joj daju udarac, koji produbljuju interesovanje.“

Kada dođe do tačke da ne može više da radi, rukopis daje odabranoj grupi prvih čitalaca. „Zatim sednem sa njima na tri ili četiri sata, ili koliko je potrebno, i slušam šta imaju da kažu. Uglavnom ćutim. Šta god da mi kažu korisno je jer time dobijam verziju sopstvene knjige na tuđem jeziku. To je veoma korisna stvar. Oni mi na taj način otvore knjigu, razbiju je, i mogu da joj se vratim sa poslednjim jurišom.“

U prošlosti, Rot je u pisanje unosio dovoljno autobiografskog da je teško da ga ne pomešate sa nekim od njegovih likova – i njihovih slabosti. Na primer, u „Svakom čoveku“ početna scena je zasnovana na sahrani Rotovog bliskog prijatelja i književnog mentora Sola Beloua. Kasnije, nakon nekoliko operacija, Rotov lik poziva svoje prijatelje koji su takođe bolesni da se oprosti. Na kraju, posećuje grob svojih roditelja i upoznaje čoveka koji im je verovatno iskopao grobnice. „Gotovo sigurno je ovde reč o Rotovom ličnom iskustvu“, kaže pesnik Mark Strend, Rotov prijatelj. „Kod Filipa ništa nije za bacanje; sve što može da iskoristi, iskoristiće.“

Uživo, pisac deluje zdravo i čilo, na intervju je došao sa torbom zbog koje deluje kao čovek koji se vraća iz teretane. Pogled mu je snažan i intenzivan. Smrt ga ne plaši. „Do knjige nije došlo zbog moje smrti, za koju mislim da je neizbežna, iako se nadam da nije“, kaže smejući se. Čak i kada je imao operaciju na otvorenom srcu 1988. godine, nije se brinuo. „Nikada nisam verovao da ću ispariti. Bio sam siguran da ti ljudi znaju šta rade, da će me srediti i jesu.“

„Imao je nekoliko fizičkih neprilika“, kaže Strend, „ali je uvek bio mnogo jači i u boljoj formi od svih nas. Kada sam ga upoznao, bio sjajan igrač bejzbola. A intelektualno, on je jedan od najopreznijih ljudi koje sam ikada sreo. Daruje nam priče koje su očaravajuće i izuzetno zabavne.“

„Kada sam bio dečak“, priča Rot, „moj otac je radio za osiguravajuće društvo i imao je pamflete sa kojih sam saznao da žene žive oko 63 godine, muškarci 61. Sada je ta granica 73. Nije se to toliko dramatično promenilo kada pogledate medicinski napredak posleratne ere.“

„Loš je to ugovor, ali svi moramo da ga potpišemo“, mračno se našalio Rot. U devetnaestovekovnim romanima, poput Tolstojeve „Smrti Ivana Iljiča“, svest o kraju života slala je ljude u potragu za bogom. Ali ne i kod Rotovog junaka, niti kod njega samog: „Ništa neće uticati na moju ruku.“

Izvor: lithub.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Wolfgang Kuhnle, CC BY-SA 2.0, flickr.com