Ferzan Ozpetek: Samo ljubav ima moć da promeni sve

„Poput daha“ je izuzetan roman turskog pisca, režisera i scenariste Ferzana Ozpeteka o snazi života koji nameće izbore nakon kojih nema povratka, a inspirisan je autorovom porodičnom pričom koja mu je pokazala da odnosi među ljudima, a posebno ženama, mogu da budu vrlo duboki.

Sa stvaralaštvom Ferzana Ozpeteka, turskog pisca, režisera i scenariste sa stalnom adresom u Rimu, upoznali smo se pomoću romana „Poput daha“, moćne i pažljivo konstruisane priče o velikoj porodičnoj tajni, koja čitaoca drži u napetosti do samog kraja. U priči o dve sestre Elsi i Adeli, koje je život razdvojio, nalaze se sjajne misli o ljubavi, gubitku i patnji.

Autor otkriva šta ga je inspirisalo da napiše ovaj roman, da li će po njegovim motivima snimiti film, ali priča i o svom odnosu prema Istanbulu i Rimu, gradovima koji su ga oblikovali, kao i o knjigama koje voli da čita.

Kako je izgledalo putovanje decenijama kroz Rim i Istanbul u priči „Poput daha“ sa likovima čiji su životi uzbudljivi, ali pomalo mračni i tajanstveni? Šta je za Vas značilo stvaranje ovog romana?

Roman je inspirisan mojom porodicom. Kad se moja baka posvađala sa svojom sestrom zbog bezvredne kutije za nakit, prestale su da govore. Zatim se njena sestra udala za veoma bogatog čoveka i preselila se u Veneciju: živele su daleko jedna od druge i nikad se više nisu videle. Odnosi među ženama su često vrlo duboki, i to me veoma zanima. Sukob između dve sestre je kompleksan, one su izuzetne čak i kad se nađu na suprotnim stranama i kad im ljutnja ili izdaja zamagli međusobnu naklonost i saučesništvo.

Nedeljnu rutinu grupe prijatelja poremeti neočekivan dolazak tajanstvene žene, koja želi da poseti stan u kome se okupljaju. Junaci romana dovedeni su pred zapanjujuće izbore nakon kojih nema povratka. Kako se svako ponaosob „bori“ sa zapanjujućim otkrićima do kojih dovodi priča dve sestre? Šta je sve prouzrokovalo otkriće njihovih tajni i životnih priča?

Ne postoji samo jedno zašto? i samo jedno zato. Reč je o misteriji koju sam želeo da svaki čitalac protumači na svoj način. U priči postoji okolnost koja rešava misteriju, ali namerno nisam želeo sve da objasnim. Poput čudnog prstena – držača za cigaretu koji se provlači kroz tekst. Elza je napustila kuću, napustila Italiju, odabrala je nešto novo jer je uzbudljivo i nepredvidivo, prepuno iskustava i susreta koji su nekad ohrabrujući nekad deprimirajući, odabrala je prefinjena mesta i neuhvatljive i misteriozne likove. Za razliku od Adel koja je ostala vezana za poznata mesta i besna jer nije sledila svoje želje i strasti.

Na primeru sestara Elze i Adele vidimo koliko vaspitanje utiče na svačiji život. Šta je još oblikovalo junake ovog romana?

Oduvek sam bio svestan sposobnosti žena da se hrabro i trezveno nose i sa najekstremnijim izazovima u životu. Nisam slučajno na umu imao dve sestre, a ne dva brata ili baku i unuka... Ukratko, tema priče je fokusirana na žensku dušu, a moje junakinje spoznale su i ljubav i izdaju. I mene, kao i sve ostale, tema izdaje izuzetno privlači. Ne dopada mi se, povređuje me. Ali znam da je neodvojiva od ljudskog bića. Nije samo reč o zlobi već i o instinktu. Prvenstveno mislim na izdaju osećanja.

Kako ih ljubav u svojim najrazličitijim oblicima menja?

Samo ljubav ima moć da promeni sve. Prijateljstvo, strast i ostala životna iskustva mogu da skliznu u drugu stranu, da se promene, ali ne nestaju jer ostaje sećanje, poštovanje, nostalgija. Jedino smrt može da prekine život.



Kroz ovaj roman saznajemo mnogo i o Istanbulu. Od 1976. živite u Rimu, ali uspeli ste da savršeno dočarate lepotu rodnog grada. Na koje načine Vas inspirišu Istanbul i Rim?

Za vreme Ataturka i republike, a i tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, žene su posebno bile emancipovane, više od žena u Italiji. Imale su pravo glasa, opušteno nosile mini-suknje i bikini. Sećam se tih žena među kojima su bile i moje tetke koje su bile zaista slobodne i „moderne“. U Istanbulu su mnogi govorili francuski koji je bio u modi, osećao se kosmopolitski duh. Zbog svetskih političkih i ekonomskih interesa kasnije, tokom osamdesetih, okolnosti su se promenile. Nestao je živ i slobodarski duh, da ne kažem oslobađajući. Živeo sam i živim između Rima i Istanbula, dve imperijalne prestonice. Ali to više nisu isti gradovi. Istanbul koji sam napustio kada sam bio mladić više ne postoji, ali ne postoji ni Rim koji sam upoznao kad sam došao da studiram režiju. Ja sam italijanski režiser, moj filmovi su italijanski filmovi, živim ovde više od četrdeset godina. Istanbul o kome pišem je Istanbul kojeg se sećam. Priča koju sam odabrao, s druge strane, plod je mašte i odgovor na priču o mojoj baki koja do smrti nije govorila sa svojim sestrom.

S obzirom na to da se roman „Poput daha“ čita u dahu i sve scene mogu lako da se zamisle, postoji li mogućnost da ova priča dospe na veliko platno, budući da ste i reditelj i scenarista?

Sigurno, a pogotovo jer je moja urednica, čim je bacila pogled na rukopis, pomalo bojažljivo upitala da li je ovo scenario za film. Iako nije, blizak je tom jeziku i takvim pričama. Producenti su me pitali da li hoću da snimim film. Za sad ne, jer već dve godine radim na drugim projektima. Videćemo kasnije hoće li ova priča i dalje biti dovoljno jaka da me natera da je pretočim u film.

Šta povezuje Vaše knjige sa Vašim filmovima?

Između različitih umetnosti postoji savršena usaglašenost: književnost, muzika, slikarstvo i film – sve se prožima. Film je pomalo suma tog prožimanja. To se vidi i iz moje prošlosti; dve godine sam živeo slikajući i prodajući slike, i to iskustvo mi je izuzetno koristilo u režiji, u izboru boja i kadrova.

Kakve knjige volite da čitate? Imate li onu jednu kojoj se vraćate?

Mnogo sam čitao klasike, rusku i francusku književnost. Dopadale su mi se kompleksne knjige i obožavao sam Džejmsa Boldvina. Kao dečak, kod kuće bih se zatvarao u biblioteku i čitao, sećam se jednom prilikom je ušla majka sa prijateljicom i na kraju sam se uspavao ne bih li je naterao da ode. Dok je ulazila, mamina prijateljica je iznenađeno upitala: „Daješ mu da čita 'Džejn Ejr' sa jedanaest godina i pored svih tih užasnih scena?“ Koliko sam se samo razočarao kad nisam našao nikakve skandalozne scene koje je ona pominjala. Od italijanske književnosti mnogo mi se dopada knjiga „Idi kuda te srce vodi“, i mnogo mi je žao što nisam Suzana Tamaro da mogu da napišem roman poput tog. Potom, dopada mi se Andrea Kamileri, a izuzetno volim poeziju Vislave Šimborske, dobitnice Nobelove nagrade, žene koju sam imao prilike da upoznam i s kojom sam jedno vreme razmenjivao razmišljanja ili pokoju čestitku.

Razgovarala: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 12
Foto: TW8 MGP / CC BY-SA 4.0 / Wikimedia Commons