Fernando Valjeho: U bogohuljenju mi niko nije ravan

Osamljen u svom domu u glavnom gradu pokrajine Antiohija, već je dopola napisao roman kojim će konačno „poravnati račune“ sa Kolumbijom.



Vratio se u Medeljin nakon 47 godina života u Meskiko sitiju. Tamo je proveo pola života sa svojim partnerom Davidom Antonom, koji je preminuo prošlog decembra. Sa sobom je poveo samo svoga psa Brusku, koga je spasao sa ulica Federalnog okruga. Pronalazim ga u njegovom domu u naselju Laureles gde je zatvorio i zaključao sva vrata i prozore i sav se predao svom novom romanu. Ljubazan kao i uvek, odlazi u kuhinju, uključuje šporet, zagreva vodu i poslužuje me crnom kafom kakvu i sam pije i započinjemo razgovor.
 
Kako održavate disciplinu u pisanju čak i kada imate 76 godina?

Nikada nisam bio ni najmanje disciplinovan niti pridajem važnost onome što napišem, a ono što drugi pišu mi se dopadalo ranije; sad me više ne interesuje.
 
Da li je povratak u Kolumbiju da biste pisali način da pobegnete od svega što ste preživeli prošle godine u Meksiku – zemljotres i Davidovu smrt?

Ne. To je neki vid dokolice, način da ispunim slobodno vreme i da vređam drznike.
 
Ali, da li vam povratak u domovinu daje novu inspiraciju i drugačiju perspektivu?

Nikada je nisam ni napustio, uvek sam joj se vraćao, nikad nisam u potpunosti otišao. Napustiću je kada umrem.
 
Jednom prilikom ste mi rekli ispred kuće u kojoj se odvija radnja „Provalije“: „Moram umreti u ovoj kući“. Konačno ste se vratili u lepu Kasablanku. Da li ste se vratili u isti kraj da biste tu umrli?

Ne. Ne znam. Ne znam. Odlično znam zbog čega sam se vratio i zbog čega sam otišao – isterali su me iz zemlje. Ali u povratku me je sačekala zemlja u kojoj je jednako loše kao i ranije, čak je i u katastrofalnijem stanju. Što je više ljudi, to je veća katastrofa. Kolumbija je propala zemlja. Možda će one koji misle da nisam u pravu utešiti misao da je svuda na svetu isto, ali da, mislim da će ovog puta propast biti potpuna.
 
Jedno je vratiti se u propast, a drugo je suočiti se sa njom i na narativnom nivou. Da li je izazov veći jer je i očaj veći?

Imam neizmiren dug sa Kolumbijom zbog svega što mi je učinila i zbog bezbrojnih propalih ljudi u ovoj zemlji. Svi su patriote i fudbalski navijači, pa ovu zemlju doživljavaju kao domovinu; e, tu smo! Domovina je dopustila da potonu, a zauzvrat su i oni nju upropastili. To je uzajamno; domovina je spoj svega ovoga.   
 
Kako prilagođavate svoj književni jezik da biste se suprotstavili današnjoj stvarnosti?

Stvarnost je postala vrtoglava kao i ceo svet. To se, na primer, ogleda u jezičkim promenama. Nikada se nijedan jezik nije menjao ovolikom brzinom. Slučaj španskog jezika je apsolutno neverovatan. Jezik koji je govorilo dete u Antiohiji mnogo je drugačiji od onoga koji se danas govori. Ali propast je ista, kao i narod i mentalni sklop, samo su druge uvrede iskazane drugačijim rečima, drugi su politički zločinci u odnosu na one iz mog detinjstva i onih koji su im prethodili, ali pripadaju istoj klasi grabljivica. Sveštenike su delimično zamenili protestantski pastori, ali mladi će generalno odustati od religije zbog nedostatka interesovanja. Pošto im religija nikad nije prenela moral, što joj je namera, i dalje će biti nemoralni, usred vrtloga sveukupnog nemorala. I taj nemoral ih sprečava, na primer, da posmatraju i životinje kao svoje bližnje jer ih bedno hrišćanstvo i bedni Hrist nisu videli na taj način. A vređam čoveka koji nije ni postojao jer imam čudnu osobinu da volim da vređam izmišljotine kao što je Bog.
 
Koja će biti najveća uvreda Fernanda Valjeha? Da li ju je već izrekao?

Najviši domet mojih uvrede jeste Bog. U bogohuljenju mi niko nije ravan, zbog toga što se uglavnom radi o izrazitoj vulgarnosti, pomešanoj sa teologijom i suštinskim razumevanjem razlike između stvarnosti i velike laži. Naravno da smem da dajem ovakve izjave u Latinskoj Americi jer je ona slobodni deo kontinenta, ali ne i u SAD. Ovo je moguće jer nema verskih ratova među nama, mi smo nastali mešanjem mnogih naroda i naše zemlje nisu međusobno zaraćene.  
 
Do koje mere su ove vrhunske uvrede upućene rukovodstvu Kolumbije?

Biram zlatnu sredinu i to činim iz obaveze da poravnam račune sa ovom zemljom. Mnogi me pitaju zašto sam onda došao i zbog čega se vraćam u Kolumbiju. Moj odgovor je: da bih nervirao gadove koji me to pitaju jer su umislili da poseduju ovu zemlju, da poseduju prava, a niko su i ništa, ništa nisu postigli – oni su đubre koje je nastanilo ovu zemlju.
 
(Pokazuje mi odlomak teksta na računaru, radni naslov i prvu verziju korice) Da li će ovaj Vaš  povratak poslužiti da zapečatite svoj stav?

Ne možemo znati šta će se desiti sutra; možda će već dok razgovaramo izbiti nuklearni rat, mi to ne znamo. Imamo mnogo nuklearnog oružja, kraj je neminovan, samo zapalimo šibicu i sve će eksplodirati. 
 
U svakom slučaju, vaša kuća je najbolje mesto za umiranje?

Svako mesto je dobro za umiranje jer ono što mu je prethodilo nije bilo vredno truda. Kada me pitaju zbog čega se onda ne ubijem, moj odgovor je isti: da nerviram gadove koji me to pitaju.
 
Šta ste radili 24. oktobra, na dan vašeg 76. rođendana?

Ništa. U mojoj kući se rođendani nisu slavili – pošto nas je bilo dvadeset troje, nismo mogli da provedemo veći deo godine u slavlju.
 
Ali barem se setite kada vam je rođendan?

Podsete me prijatelji koji pridaju značaj tim datumima.
 
Šta mislite o Noći veštica i Danu mrtvih?

Imao sam psa koji se zvao Veštica. Noć veštica je lep praznik za decu, da se malo uplaše.
 
Dan mrtvih je jedan od najvažnijih praznika u Meksiku. Da li ga i dalje obeležavate?

Da, ali su mu dodali mnogo folklornih elemenata. Smrt je oduvek prisutna i podsmevamo joj je još od srednjeg veka. Drugačije ne može biti.
 
Da li će ovaj roman biti poslednji podsmeh smrti?

Ne. Ne. Nije podsmevanje. To je prosto stvarno stanje stvari, jer čovek umire svakoga dana pomalo – sa onima koji su preminuli, sa onima koje je voleo, sa onima koji su bili uz njega, čak i sa neprijateljima i onima koje nije voleo; sa gradovima koji se menjaju, sa zgradama, ulicama i trgovima koji nestaju i bivaju zamenjeni drugim; promena je smrt, promena je smrt.
 
I dalje imate knjigu u kojoj beležite dnevne smrti?

Da. Poneo sam je sa sobom.
 
Šta je za vas značilo proživeti pola veka u Meksiku?

Već sam izbrisao to sećanje. Redovno brišem prošlost. Dok pišem, poneke scene mi bljesnu u sećanju kako bih mogao da popunim stranicu.
 
Vidim da imate slatkiš sa obličjem Bogorodice, među ostalim suvenirima iz Meksika. Mislio sam da će Vam ispiraciju za pisanje pružiti David Anton i vaš život i stvaralaštvo.

Ne. To je veoma teško. Teško je pisati romane ako čovek ne prođe putem kojim je već koračao. Pripovedati u trećem licu je lako, tu se krije ključ za dobijanje književnih nagrada (Alfaguara, Planeta), to je lako. Već znamo kako izgledaju te formule. S druge strane, prvo lice nas ograničava, takvo pripovedanje je teže. Sam sam dolazio do otkrića koja mi nisu pokazali profesori na fakultetu. Ali neka svako iskoristi ono što ima najbolje što ume.
 
Šta za vas predstavlja vaša trenutna želja za pisanjem, osim načina da ubijete vreme?

Poravnanje duga sa Kolumbijom jer je bedna. To se odnosi na celu zemlju jer celokupno društvo daje krila političarima time što za njih glasa, isto društvo koje prisustvuje misi i sluša laži sveštenika. Čitavo društvo i dalje ubija i jede životinje, zatvarajući oči pred klanicama – takvo društvo je nemoralno do srži. Pitaju me: „Zašto onda ne odete?“ Da bih nervirao gadove. Ne brišite reč „gadovi“, ona mi je vrlo bitna kada govorim o ovoj zemlji.
 
U svojim romanima ste neumorno nabrajali sve što je loše u zemlji, a vidim da vam ljudi čestitaju i da vas srdačno pozdravljaju na ulici. Da li je zbog toga što niko više ne govori istinu na taj način?

To već morate njih da pitate, ne mogu da govorim u njihovo ime. To što ste rekli je jedan deo stvarnosti, pošto meni ne čestitaju niti me mrze u istoj meri kao nekolicinu ljudi koji se pojavljuju u novinama ili pišu komentare na internetu. Koliko ih ima? Ne znam. Podozrevam da mladi nisu među njima.  
 
Zbog čega pridajete značaj drskom izražavanju?

Iz želje da nerviram.
 
Koga tačno želite da iznervirate?

Licemere, sve one koji zahtevaju prava koja im ne pripadaju, one koji hoće da se okoriste o ono što nemaju, koji žele da kradu i da žive bezbrižno, da gledaju fudbalske utakmice a da ih izdržavamo mi koji plaćamo porez.
 
Šta je sa onima koji će reći: „Opet Valjeho priča istu priču…“?

Ne. To su oni koji samo ponavljaju tuđe komentare, ali su niko i ništa, nisu sposobni ni da sastave smislenu rečenicu. Oni su ti koji se ponavljaju, ti koji tvrde da „taj homoseksualac samo peva istu pesmicu“. Zar i njihova pesmica nije uvek ista? Ko su ti ljudi uopšte i šta su postigli u životu? Svakome ko mi dođe sa tom idejom ću odgovoriti: „A zašto vi ne pokušate da pa vidim kako će vam ići? Baš da vidim da li su za to sposobni. Propalice.
 
Nećete štedeti ni one koji su na vlasti?

Oni koji su na vlasti nemaju problema sa mnom jer se ne mešaju u ono što ih ne interesuje, zato što ne čitaju. Ja nisam u domenu njihovih interesovanja. Petro je Uribeov neprijatelj, Uribe je Petrov neprijatelj, ali nijedan nije moj neprijatelj jer sam im nebitan; putevi nam se ne ukrštaju, nastavljaju da se nameću i naređuju.
 
Da li će ovo biti vaš poslednji roman?

Ne. Ne znam. Kakve veze ima? Pišem da bih nervirao i zbog toga što mi je život prazan, a nisam ni na javnoj funkciji, hvala bogu. S tom nevinošću ću i umreti. Pišem romane i smišljam rečenice da bih terao inat svojoj domovini. Trudim se da svaki put budu što konciznije i bezbožničke.
 
Da li će roman biti skup celog vašeg stvaralaštva?

Ne znam, druga dela me više ne interesuju, ona pripadaju prošlosti, vremenu koje je prošlo, već sam ga ispunio i nema potrebe da se prisećam ili upoređujem.
 
Odakle crpite inspiraciju za pisanje u ovom monaškom ambijentu, samo sa računarom i sveskom?

Ovde svakodnevno osećam bes zbog onoga što mi ljudi pričaju. Ono što slušam svakog dana je nečuveno. Pre svega, o bednoj državi, kakav god da je trenutni sklop vlade, kao i o svakoj partiji vrednom prezira  koja je iza vlasti. Nečuveno je da nikogović koji nam je predsednik, koji je ceo život živeo na račun javnosti, koji je nedovoljno kulturan da sagleda i upravlja sudbinom 48 miliona ljudi, zajedno sa svojim odvratnim ministrom finansija izjavi kako hoće da poveća porez i dodatno optereti one koji plaćaju i ostatak bednih siromaha koji ne želi da se uzdignu, nego da žive od danas do sutra prema Emiljanijevom zakon i da zalepljeni za fotelje gledaju fudbal. Zar nije nečuveno kako poreska uprava pljačka sve žive? Kako su sve brojnije pljačke preko interneta? Kako pljačkaju vozače saobraćajnim kaznama u Medeljinu? Svaki put kada izađem i porazgovaram sa ljudima, čujem ogorčenost prema državi koja ne reaguje kada treba da zaštiti svoje građane i sprovede red. Sagledajte suštinu Kolumbijaca tako što ćete posmatrati kako voze auto – kada pešak prelazi ulicu, umesto da uspore, oni će ubrzati, bilo da pripadaju visokom staležu, srednjem, nižem, kojem god. U tom potezu se ogleda narod koji je navikao da gazi i da ga gaze. Zato ponavljam: ovde sam da bih nervirao takve gadove.
 
Kolumbija ni u čemu nije napredovala?

Stanje je oduvek bilo loše, samo se javljaju varijacije iste katastrofe.
 
Da li su te varijacija ključni deo vašeg novog romana?

Postoji nekoliko ključnih delova. Pokušavam ono nemoguće – da obuhvatim vrtoglavu stvarnost koja se stalno menja, koja je ćudljiva. To je isti poduhvat kao i da pokušavate da rukama obuhvatite reku. Književni žanrovi to ne dopuštaju, kao ni roman. Šta ja to radim? Pravim salto.
 
Izvor: www.elespectador.com
Autor: Nelson Fredi Padilja
Prevod: Sonja Laštro
Foto: Maritza Sánchez - originally posted to Flickr as :: De locos :: / CC BY-SA 2.0 / Wikimedia commons