„Faktologija“: O napretku i predubeđenjima

Za razliku od mnogih autora komercijalnih štiva iz popularne psihologije koji teme slične onoj iz podnaslova ove knjige („zašto pogrešno vidimo svet i zašto je sve mnogo bolje nego što zamišljamo“) često obrađuju koristeći optimizam po svaku cenu, lišen čvrstog pokrića, Hans Rosling i njegovo dvoje dugogodišnjih saradnika opovrgli su opštu sklonost negativnijoj viziji sveta od onog kakav je on realno –  uz pomoć činjenica. Pri tome je kompatibilnost struke glavnog autora „Faktologije“, pokojnog švedskog lekara specijalizovanog za globalno zdravlje, i dvaju koautora – njegovog sina Ula, između ostalog izumitelja Gepmajnderovog testa neznanja i Uline supruge Ane Rosling Redlund, sociološkinje – omogućila višeslojnu analizu ljudske sklonosti pesimizmu i nesporno opovrgavanje razloga za nju multidisciplinarnom metodom, povezanom sa ekonomijom, demografijom, psihologijom ili životnom sredinom. Verovatno se već iz rečenog može naslutiti da je u pitanju jedinstvena knjiga, a ona je to još više utoliko što je premrežena testovima i sondažama javnog mnjenja koji precizno potvrđuju meru negativnih (pred)ubeđenja čovečanstva, analizama uzroka za ovakva pogrešna uverenja, savetujući čitaocu kako da ih prevaziđe ali i ličnim i vrlo čitljivim anegdotama Hansa Roslinga, čija je samo jedna od svrha da u potpunosti udalji štivo od bilo kakvog akademskog teoretisanja.

„Faktologija“ počinje testom koji se tiče nekih od pomenutih (ekonomija, demografija, životna sredina, sociologija) i drugih oblasti, a u okviru njega prvo pitanje glasi: „Koliko devojčica na svetu završava danas osnovnu školu u državama sa niskim dohotkom?“ Iako se već iz ovog naslućuje da test nije nimalo jednostavan, teško je bilo pretpostaviti da će sve vrste publike – uključujući i stručnjake – u različitim državama kojima je autorska ekipa postavljala pitanja dati netačnije odgovore od bića koja te upite nisu ni razumela, kao što su šimpanze. Budući da su uvek ponuđena tri odgovora, majmuni su uz pomoć banana koje su označavale opcije „a“, „b“ i „c“ naslepo postigli polovičan uspeh, jer ne mogu biti izloženi opštem opažanju da je u svetu mnogo gore nego što zapravo jeste. Poenta „Faktologije“ jeste da ukaže na izvore ovako nesporno loše percepcije savremenih ljudi koji ne mogu ni da zamisle, na primer, da su poslednjih decenija milioni osoba izašle iz siromaštva u kojem je većina čovečanstva provela celu istoriju, ili da su prosečni dohoci u Švedskoj 1948. godine bili istovetni onima iz sadašnjeg Egipta. Zapravo, poenta knjige je da, uz pomoć činjenica, ukaže na to da napredujemo, na šta posredno ukazuje podnaslov, i da ne vidimo tu „faktologiju“ zbog naših nagona kojima su imenovana poglavlja (instinkt jaza, negativizma, prave linije, straha, veličine, generalizacije, sudbine, jedne perspektive, okrivljavanja i hitnosti) a koji su pospešeni medijima i njihovom sklonošću komercijalnom senzacionalizmu, u kojem nema mesta isticanju vesti kakve bi bile da u određenoj ulici nema kućnog nasilja, ili da se na izvesnom aerodromu neki avion nikada nije skršio, ili da u ogromnoj većini država nema rata. Ovome treba dodati to što mnogi stručnjaci barataju znanjima praktično samo iz oblasti za koju su se izveštili, ili što brojni aktivisti u potrebi za popravljajem položaja određene grupacije sistematski prikrivaju pozitivne vesti vezane za nju. Zbog svega toga, iako su dobar deo ispitanika činili informisani, ako ne i obrazovani ljudi iz država visokog ekonomskog nivoa, njihovi odgovori su uvek pokazivali jasan poremećaj percepcije u pravcu pesimizma i negativnosti. Drugim rečima, što planeta više napreduje, mi to slabije opažamo, a od nas objektivniji uvid u nju praktično imaju bića koja ne razmišljaju.

Autor: Domagoj Petrović