Etgar Keret o krađi knjiga, stanju u Izraelu, političarima...

Današnji lideri su odvojeni od realnosti
 
Izraelski pisac Etgar Keret bio je krajem prošle godine gost Beograda u Noći knjige. On je jedan od najpoznatijih savremenih izraelskih književnika i majstor je kratke forme. Njegove knjige (Laguna) na policama mnogih knjižara u svetu su bestseleri, iako se sa tih polica često i kradu, što je jedna od zanimljivijih činjenica u njegovoj literarnoj biografiji. U njegovom pisanju posebno se pronalaze najsiromašniji društveni slojevi u Izraelu, među njima i zatvorenici. U ovom intervjuu, otkrio je zbog čega se često oseća kao jedan od njih...
 
Verovatno ne postoji veći kompliment za pisca od tog da se njegove knjige kradu, kao vaše?

Ja to doživljavam kao ogroman kompliment, ali mislim da je to onaj anarhistički deo u mojim pričama koji izaziva takvo ponašanje. Čitaoci mi pišu mejlove u kojima me, na neki način, mole da objavljujem knjige zimi, jer ih je tada lakše ukrasti i sakriti ispod kaputa. Većina mojih čitalaca su siromašni, studenti, vojnici i zatvorenici. Oni ne prihvataju konvencije, osećaju se odbačenim od društva, njih povezuje osećanje da se u njega nikada neće do kraja uklopiti, a sama činjenica da rizikuju da ukradu moje knjige mi mnogo znači.
 
Čije ste vi knjige krali?

Zapravo nisam nikada ništa ukrao u životu. Imao sam vrlo neobično detinjstvo. Moji roditelji su preživeli Holokaust i bili su veoma anarhistički raspoloženi. Za razliku od drugih roditelja, dozvoljavali su nam, na primer, da ne idemo u školu... Ali su imali vrlo striktna etička načela koja su nam usadili, među kojima su dva bila najvažnija: da nikada ne napadamo slabije od nas i da nikada ništa ne smemo da ukrademo.
 
Kako izraelska vlada doživljava pisce i umetnike, kakav odnos ima prema njima?

Naša aktuelna ministarka kulture bila je jedan od glavnih centara moći u vojsci. Prilikom formiranja vlade, ona je premijeru tražila bilo koje mesto, ali samo da to ne bude mesto ministra kulture, jer sve umetnike doživljava kao izdajice, ljude koji mrze svoju zemlju. Izjavila je da nikada nije čitala Čehova i da ne razume zašto bi neko čitao nekog Rusa koji je umro pre sto godina, a čak nije bio ni Jevrej. Kada su je pitali ko je za nju bio najvažnija kulturna figura u mladosti, odgovorila je – Hulio Iglesijas. Ona nema problem da cenzuriše bilo koje umetničko delo koje se kritički odnosi prema izraelskom društvu i državi. Sama je rekla da nije neki ekspert za kulturu, ali da je u vojsci dobro naučila šta se sme, a šta ne sme. Čak je i sa premijerom pokrenula jednu inicijativu za ukidanje državne televizije i rekla da ne vidi njenu poentu ako ne može da je kontroliše.

Ovo se ne dešava samo u Izraelu, već i svuda u svetu. Današnjim liderima nije važno da vode državu, već da nameću određeni diskurs. Njihov jezik je govor mržnje i toliko su odvojeni od realnosti koja se raspada iz dana u dan.
 
Da li se, u skladu sa tim, osećate kao i vaši čitaoci zatvorenici, kao da ste u zatvoru?

Veoma sam često bio meta napada u svojoj zemlji. Pretili su mi smrću, da će mi ubiti dete, silovati ženu zato što sam kritikovao ono što ne valja u mojoj državi. Izrael, kao ni ostatak sveta, danas nije jednostavno mesto za život.
 
Razgovarao: Dimitrije Đurić
Izvor: Nedeljnik