Zahvaljujući internetu, postalo je sasvim moguće, ako ne i uobičajeno, da jednom te istom čoveku tokom dana bude dostupno više najrazličitijih svetova. Kao da želi da aluzivno osvesti takvu poziciju jedinke dvadeset prvog veka i da implicira fenomen surfovanja kroz ranije nespojive realnosti, najpopularniji savremeni izraelski pisac Etgar Keret piše prozu u kojoj se nešto sporedno često ispostavi kao malo, blisko kao daleko, sporedno kao glavno i obratno. U tom smislu je naslovna priča njegove knjige „Iznenada neko pokuca na vrata“ veoma ilustrativna za autorov postupak: tri muškarca, jedan za drugim, dolaze kod čoveka koji se takođe preziva Keret. Pod pretnjom pištoljem mu traže da im ispriča priču. Jedan od njih je raznosač pica, drugi anketar marokanskog porekla, dok je treći – Šveđanin…
„Iznenada neko pokuca na vrata“ je, naravno, i po drugim merilima paradigmatična za autorovu knjigu. Njome se smenjuju jednako komične, uzbudljive i originalno apsurdne situacije. Osim pominjanih, njihovi protagonisti su, između ostalog, čovek koji je u stanju da, od reči do reči, pogodi šta će neko drugi da kaže tačno za tri sekunde; posetioci žurke iznenađenja koji površno poznaju domaćina čiji su trenutno jedini gosti; lik koji se toliko dosađuje da sedi svakodnevno u jednom kafeu i, iako ne zna ništa o njoj, uvek se predstavlja kao osoba koju neko ko dođe u kafe traži, a što junaka uvlači u najnepredvidljivije okolnosti…
Sve to ne znači da Keretove priče nisu u isti mah i krajnje ozbiljne: najčešće se odvijaju u pozadini savremenog Izraela pa i rata, a u njima sem humora i groteske ima i dosta saosećanja i fino nanesene tuge, bez zrnca patetike. Verovatno je autor toliko popularan u Izraelu zato što čitaocu nudi vedar ali zasnovan eskapizam od teške zbilje koju upravo i zbog toga pominje samo u tragovima… Stoga, ali i zbog tačnog, tečnog i izrazito pratljivog prevoda Mile Gavrilović, ne bi čudilo da „Iznenada neko pokuca na vrata“ postigne značajan uspeh i kod srpskih čitalaca.
Autor: Domagoj Petrović