Entoni Dor – Sva svetlost koju ne vidimo: Emotivna priča o preživljavanju u mračnim vremenima

Rat se posmatra kao sukob najmanje dve strane, što i jeste tačno. S tim što svako od nas – dete ili starac, čovek ili žena, hrišćanin ili musliman – već od samog početka u svojoj glavi ima percepciju o ”dobroj” i ”lošoj” strani. Ko je šta uradio, ko je koga prvi dirao, ko je u pravu a ko nije. Pravo pitanje je da li su zapravo svi učesnici te ”loše” strane, zapravo loši? Da li ste se (posebno vi koji ovo čitate ispred wallpapera zastave Srbije) zapitali da li su npr baš svi albanci ”loši”? Da li su svi Hrvati ubijali Srbe? Ako je vaš odgovor da, (a i ako je ne), da li možda znate razlog svakog od vojnika zbog čega je bilo šta uradio u ratu, ili zašto je baš odlučio da bude deo svog tog horora? Roman Sva svetlost koju ne vidimo (dobitnik nagrade Pulicer za 2015. godinu) Entonija Dora jednim dobrim delom daje odgovor na ovo pitanje pričom smeštenom u Drugom svetskom ratu, i bez sumnje će Vas ostaviti bez reči.

Sva svetlost koju ne vidimo je roman o dve srceparajuće priče koje će se pronaći u jednom trenutku u romanu. I obe su divne. Prva priča prati devojčicu Mari Loru, malu francuskinju koja će Vam za srce prirasti odmah. Mari Lora živi sa ocem, odličnim bravarom koji radi u Nacionalnom muzeju u Parizu. Voli da čita i voli da istražuje. Ipak, kada bude imala samo 6 godina, Mari Lora ostaje slepa zbog problema sa kataraktama, i tada sva njena druga čula dolaze do izražaja. Jedine knjige koje može da čita su one koje su pisane Brajevim pismom, koje su prilično skupe, ali Mari Lorin otac će naći način da njegova ćerka ima sopstveno izdanje knjige Dvadeset hiljada milja pod morem. Požrtvovanost njenog oca se ogleda i u maketi kvarta u kom žive u Parizu, pomoću kog Mari Lora može dodirom da zapamti raspored ulica i da se u njima snalazi. U trenutku kada nemačka vojska okupira Pariz, Mari Lora i njen otac će morati da pobegnu u Sen Malo, i sa sobom ponesu najpotrebnije stvari. Ona će kasnije, kao mlada tinejdžerka, da se upusti u Pokret otpora u Francuskoj, i to na najoriginalniji, a u isto vreme i izuzetno hrabar, način.

Druga priča je o siročetu Verneru u Nemačkoj. Verner i njegova starija sestra Juta odrastaju u sirotištu, sve dok jednog dana Verner ne pronađe staru radio stanicu koji će mu pomoći da postane vunderkid i ekspert u popravci radija. Taj čin će njega smetiti u strašan svet Hitlerove omladine, vojnika i generala. Iako je njegova škola užasna i brutalna, Verner će se potruditi da se pokaže kao najbolji, iako u dubini duše zna u šta se upliće. Put Mari Lore i Vernera će se spojiti, i oni će automatski stvoriti neraskidivu vezu koja će, nakon pročitanog romana, ostati zauvek zapamćena.

”Posmatraj prepreke kao nadahnuća.” (Entoni Dor, ”Sva svetlost koju ne vidimo”)

Entoni Dor pomoću Mari Lore i Vernera priča priču o dve individue koje su se, nevino, našli u sred jako tmurnog perioda života u Evropi. Svetlost iz naslova knjige je vrlo jasna aluzija na situaciju mlade Mari Lore – iako slepa, ona se trudi da sagleda svet kako i drugi, uz pomoć nekoga ili sama, ali svetlost u njenim očima je vidljiva tokom celog romana. Sa druge strane, ”svetlost koja se ne vidi” kod Vernera je zapravo njegova ljudska strana koja mora da se krije iza uniforme nemačkog vojnika. Sam Verner je dokaz da o ljudima ne treba suditi pre dobrog istraživanja, a glavna lekcija je (što se u romanu i spominje) da svi možemo da proizvedemo svetlost čak i u mračnim vremenima.

Proza Entonija Dora je u ovom romanu savršena. Rečenice su napisane besprekorno, i svaka glava ima svoj ritam. Ovo je jedan od onih romana koje biste što pre da pročitate zbog emocija koje dočarava, ali u isto vreme želite da te rečenice pijete polako, jer znate da će se sve to završiti. Sva svetlost koju ne vidimo se sastoji od mnogo glava koje su vrlo kratke (najduže broje oko 5 strana), što ritmici romana daje poseban akcenat. Dor je u skorašnjem intervjuu za Powell’s Book Blog rekao: ”Ovo je bio gest prijateljstva, čini mi se. Ovim govorim čitaocu ‘Znam da će ovaj roman biti više lirski nego što 70% čitalaca žele da pročitaju, ali dao sam Vam dosta praznog prostora kako bi mogli da se oporavite od toga.’”

Nije čudo što ovaj roman ima ocenu 4,29/5 na Goodreads portalu (koji predstavlja književni IMDB). Odlične ocene, kako kritičara, tako i čitalaca, fantastične recenzije i kritike možete pročitati svuda na internetu. Ipak su čelnici nagrade Pulicer dokazali svoj kvalitet izabravši da ovaj roman dobije zlatni medaljon.

Iako prilično dugačak, Sva svetlost koju ne vidimo će biti pravo osveženje za ljubitelje možda malo teže literature. Da se razumemo – ovo nije limunada, i ako tražite roman koji će intrige da ispucava od samog početka, ili da krije neku univerzalnu misteriju, onda ovo nije roman za Vas. Ali ja ga svakako preporučujem, jer zaista smatram da svako od nas treba da pročita roman koji govori o dobroti ljudskog bića, i mogućnosti i izboru da se, i u najcrnjim danima, i pored najlošijih ljudi, urade divne i humane stvari.

Autor: Marko Kovačević
Izvor: bukmaric.com