Entoni Bivor: Najbolji ratni film svih vremena – i oni koje ne mogu da smislim [video]

Već duže vreme moja žena odbija da sa mnom pogleda ratni flim. Razlog tome je što ne mogu da prestanem da iznerviran škrgućem zubima zbog ogromnih istorijskih grešaka ili negodujem zbog omaški u detaljima određenog perioda. Jedini izuzetak je napravila kad je izašao film „Operacija Valkira“, gde Tom Kruz glumi grofa Klausa fon Štaufenberga. Tako loš odabir glumca je neminovno morao da bude urnebesan, i nije nas razočarao, naročito kada je Kruz odsečno salutirao, kao da je još uvek u „Top Ganu“. Međutim, ubrzo sam se ipak nervirao, jer su režiser i scenarista dali sebi za pravo da montiraju istoriju, prikazujući kako je zavera da Hitlera dignu u vazduh za dlaku uspela.

Očajavam zbog načina na koji američke i britanske filmadžije daju sebi za pravo da se poigravaju činjenicama, a pritom su toliko arogantni da navode kako njihova verzija događaja parira istini. Kontinentalne filmadžije imaju daleko više skrupula. Nemački film „Hitler: Poslednji dani“, o Hitlerovim poslednjim danima u bunkeru, poštovao je istorijske događaje i precizno ih je preneo na platno.



Po mom mišljenju, najbolji ratni film ikada snimljen jeste „Vod 317“, francuski film iz 1965. godine, čija se radnja odvija tokom prvog rata te zemlje sa Indokinom. Ovo je originalni „film o vodu“, čiji su format režiseri kasnije pratili, ali nisu uspeli da mu pariraju prikazom likova i njihovih interakcija, da ne pričamo o moralnim izborima i ratnoj korupciji. Za petama mu je „Bitka za Alžir“ iz 1966. godine, koji se odvija tokom alžirskog rata za nezavisnost. Ovo je jedan od prvih ratnih filmova koji je koristio kvazidokumentarni pristup i bavi se moralnim pitanjem opravdavanja mučenja u svrhu spasavanja života drugih ljudi.



Skorijim imitatorima u potpunosti fali intelektualno poštenje. Oni se na ekranu frljaju datumima i imenima mesta, kao da vam prikazuju veran prikaz dešavanja, dok zapravo samo pokušavaju da obistine sopstvenu fikciju. Ovo je u suštini marketinški trik koji se razvio u poslednjih dvadesetak godina. Nažalost, lažna autentičnost donosi novac. Ljudi će pre gledati nešto za šta misle da je približno istini kako bi stekli utisak da nešto uče dok se zabavljaju. U postliterarnom društvu, pokretne slike caruju, a poznavanje istorije za većinu ljudi se, nažalost, svodi na kinematografsku fikciju, a ne na arhivsku istinu.

Postoji mnogo primera besramne obmane, kao što je ozloglašeni film „Podmornica U-571“, u kome američki bojni brod zarobljava nemačku podmornicu i pleni spravu za dekodiranje „Enigma“, omogućavajući saveznicima da pobede u bici za Atlantik. Tek na kraju, u odjavnoj špici, kratkim tekstom se priznaje da je zapravo posada razarača „Buldog“ Britanske kraljevske mornarice izvela taj podvig – i to sedam meseci pre nego što je Amerika uopšte ušla u rat.



Tokom promocije filma „Neprijatelj pred vratima“, izmišljenog snajperskog duela u Staljingradu, produkcijska kuća se čak drznula da tvrdi kako „jedan metak može da promeni tok istorije“. Moram odmah da se nadovežem i kažem da, iako me je Žan Žak Ano pozvao da dođem u Nemačku da prisustvujem snimanju filma, on nema nikakve veze sa mojom knjigom „Staljingrad“ i nisam učestvovao kao savetnik ni u kom smislu.



Režiser je pokušao da me zadivi i ubedi da ne osuđujem preoštro pitanje istine, jer smo u arhivama ruskog ministarstva odbrane otkrili da je čitava priča oko snajperskog duela – koji su na platnu prikazali Džud Lo i Ed Heris – samo visprena izmišljotina sovjetske propagande. Svideo mi se Ano, ali na kraju ipak moje mišljenje nije bilo popularno, jer je produkcijska kuća otkupila film kao „istinitu priču“. Njegova genijalna izjava je bila: „Ali, Entoni, ko može da kaže gde mit počinje i istina prestaje?“

Pravi problem je što su potrebe istorije i potrebe filmske industrije suštinski nespojive. Holivud sve mora da pojednostavi prema utvrđenoj formuli. Holivudski filmovi moraju da imaju heroje i, naravno, negativce – moralne dileme su tu previše kompleksne. Igrani filmovi moraju da imaju i čitavu gomilu lako svarljivih sastojaka kako bi pridobili finansije, stigli do produkcije i studija, sve do bioskopskih blagajni. Jedan element je „razvojni luk junaka“, kada glavni glumac mora da prođe kroz neku vrstu moralnog preobražaja zbog iskustava koja je preživeo. Kraj mora da bude optimističan, čak i ako je u pitanju Holokaust. Pogledajte „Šindlerovu listu“ i koliko je tu sentimentalan kraj, jer otkriva da se u filmovima samo preživeli računaju.



Jedan popularni američki nedeljnik je od mene zatražio da napišem prikaz filma „Spasavanje redova Rajana“. Moj prikaz je okarakterisan kao preoštar, jer se nisam priklonio sveopštem dodvoravanju, i još uvek u neverici odmahujem glavom jer ga redovno izglasavaju za najbolji ratni film svih vremena. Kako bilo, to je delo intrigantnih paradoksa – nekih namernih i nekih slučajnih. Zaplet Stivena Spilberga precizno dramatizuje borbu između patriotske, odnosno kolektivne lojalnosti i borbe pojedinca za opstanak. Te kontradiktorne vrednosti, na mnogo načina, sama su suština rata.

Spilberg je tada rekao da za njega Drugi svetski rat predstavlja „prekretnicu“ u istoriji. Može se posumnjati i da je želeo da se na ovaj film gleda kao na prekretnicu rata. Ako je tako, onda je to isključivo američka definicija istorije, bez pomena britanske, a kamoli sovjetske uloge.



Pošto je osam američkih rendžera, pod komandom kapetana, preživelo inicijalno krvoproliće Dana D, dobili su zadatak da pronađu i spasu jednog čoveka, redova Rajana. Holivudska kreativnost se često pronalazi u formi obožavanja predaka, ali su, u ovom slučaju, prizori i efekti reciklirani. Možda ih Spilberg nije ubacio svesno, ali, tokom iskrcavanja, krv u vodi posle prvih mitraljeskih rafala podseća na „Ajkulu“, drugi Spilbergov film. Nemački tenkovi „Tigar“ izgledaju kao praistorijske zveri, ali kada zvuci njihovog napredovanja kasnije tokom filma podsete na Tiranosaurusa Reksa iz „Parka iz doba Jure“, to je već previše.

Nakon zaista izuzetnog uvoda – verovatno najrealističnijeg prikaza bitke ikada prikazanog na platnu – sve se menja i postaje već viđeno. U vrhuncu filma je sadržan skoro svaki kliše koji postoji, kada vrlo mešovita grupa ljudi (koji podsećaju na Dvanaest žigosanih) improvizuje kakvim će oružjima braniti važan most od protivnapada SS Pancer divizije. Iskupljena kukavica i uplakani cinik – obojica ispunjavaju „razvojni luk lika“ – ispadaju direktno iz šablonskog scenarija. Američko vazduhoplovstvo stiže u pravi čas, baš kao konjica u kaubojcima iz pedesetih. I kao šlag na tortu, poslednji kadrovi prikazuju redova Rajana, koji kao starac stoji među redovima belih krstova na vojnom groblju, pozdravljajući svoje pale drugove, dok mu suze liju niz obraze.

Šta je, zapravo, osim što nam je momački izmuzao suzne kanale, Spilberg pokušao da uradi? Da li je njegov revolucionarni pristup realizmu – ekipe za specijalne efekte i kaskaderi zauzimaju najviše mesta u odjavnoj špici – prosto pokušaj da se prikrije veoma konzervativna poruka, kako su neki tvrdili?

Nije baš tako jednostavno. U užasima rata Spilberg kao da pokušava da ponovo pronađe američku nevinost, taj Sveti gral koji postoji samo u rusoovskoj mašti, iako im je bukvalno utkan u ustav. Spilberg, kao i ostali tadašnji holivudski režiseri, potiče iz generacije koja je osakaćena moralnim pitanjima Vijetnama. Shvatio je potrebu nacije, u haosu posle Hladnog rata, da se okrene sigurnijim vremenima, tražeći u tom istorijskom trenutku – tokom Drugog svetskog rata – uverenje da je borba bespogovorno pravi izbor. „Reci mi da sam proživeo dobar život“, kaže uplakani veteran svojoj ženi na groblju. „Reci mi da sam dobar čovek.“

„Jesi“, kaže ona, i melodija bubnjeva i truba se pojačava. Ova predstavnica američkih majki kao da ubeđuje čitavu Ameriku, kao da se obraća naciji koja u to vreme ne može da se pomiri sa svojom ulogom u haotičnom svetu, naciji koja, i pored sve sile, može da bude zaprepašćujuće naivna u inostranstvu, jer ima ogromnu potrebu da misli dobro o sebi na domaćem terenu.lad

Čak i filmovi koji prikazuju korupciju i bezakonje u srži CIA i Pentagona moraju da imaju nacionalistički kraj, kada šačica ispravnih i čestitih američkih liberala spasava demokratiju. I teško je, naravno, zaboraviti „Patriotu“, sa Melom Gibsonom, neustrašivim simbolom filmova o mlaćenju Britanaca, da li na Galipolju ili obojenog lica u škotskim brdima, dok glumi „Hrabro srce“.



Endru Mar je s pravom „Patriotu“, čija se radnja odvija tokom Američkog rata za nezavisnost, nazvao „mućkom“. Naveo je: „Američki crnci, koji bi zahvaljujući ratu ostali robovi, i kojih se većina priklonila Britancima, prikazani su kako se bore rame uz rame sa svojom belom, pobunjenom ’braćom’. Britanci su prikazani kao dekadentni sadisti i ratni zločinci, kao i u ostalim američkim filmovima. Ogromna podrška burbonske Francuske, koja im je pomogla da dobiju rat, izbrisana je, a činjenica da je većina kolonista zapravo stala na stranu kralja Džordža olako je zaboravljena.“

Patriotizam prožima i britanske ratne filmove iz pedesetih i šezdesetih – „Razarači brana“, „Čežnja za nebom“, „Okrutno more“, „Heroji Telemarka“... Kamufliran je kao samoponižavanje, ali uzbudljivi tonovi marša na kraju filma bi uvek pothranjivali naše verovanje u ispravnost našeg cilja. Dugo smo se sprdali na tadašnje klišee, jer nismo verovali da iko tako govori. Međutim, kada sam istraživao za svoju novu knjigu, Arnhem: The Battle for the Bridges, otkrio sam da su nemački oficiri zaista govorili zarobljenim britanskim padobrancima kako je za njih rat završen.

Jedna od mojih omiljenih opaski, koju je tada zabeležio mlađi doktor, jeste reakcija pukovnika Marabla, koji je rukovodio improvizovanom bolnicom u Holandiji, kada su oklopni grenadiri SS divizije osvojili zgradu. Još je lagano pućkao lulu kada je rekao svom medicinskom osoblju: „Odlična predstava, momci. Ne obraćajte pažnju na Švabe. Nastavite kao da se ništa nije desilo.“ Uvek sam sumnjao u pojam „nacionalnog karaktera“, ali nacionalna svest je zaista postojala tokom rata i neko vreme posle toga. Možda delimično zato ne besnim kada gledam filmove iz tog perioda. Takođe, oni nikada nisu koristili onu podmuklu tvrdnju: „Zasnovano na istinitom događaju“.

Skorašnja izdanja su sasvim druga priča. „Dankirk“ i „Najmračniji čas“ su bili među favoritima za Oskara. Međutim, kada gledate „Dankirk“, stičete utisak da specijalni efekti još nisu izmišljeni. Gde je tih 400.000 ljudi sa svojom odbačenom opremom na svem tom prostoru praznih, netaknutih plaža? Film takođe odaje utisak da su se vazduhoplovne bitke odvijale tik iznad mora, iako je zapravo Britansko vazduhoplovstvo napadalo sa visine i dobrano na kopnu. Takođe se navodi da su „brodići“, kako ih je Čerčil zvao, spasli više vojnika od bojnih brodova Kraljevske mornarice, što je takođe netačno.



„Najmračniji čas“ ima još više istorijskih netačnosti. Geri Oldman je u potpunosti zaslužio Oskara za najboljeg glumca, za izuzetan prikaz Čerčila, ali oni koji su zaduženi za scenario dobijaju kec kao vrata. Bojim se da svako ko pristane da bude istorijski savetnik na filmu dovodi svoju reputaciju u pitanje. Urnebesna scena Čerčila u podzemlju (gde nikada nije kročio) nije jedina smešna greška.

Kada je postao premijer 1940. godine, Čerčil je ostao u Admiralitetu i velikodušno je dozvolio Čemberlejnu da preuzme posao u Dauning stritu. Njegovo poštovanje bivšeg vođe je važno jer – kada se Čerčil sukobio sa lordom Halifaksom oko zahteva Italijanima da otkriju Hitlerove mirovne uslove – Čemberlejn ga je podržao i nije kovao zaveru protiv njega, kako je to prikazano u filmu.



Takođe, zašto je toliko scena snimljeno u ratnim sobama bunkera, kada nemačka avijacija još nije bombardovala London? Toliko me je taj film iritirao da je dobro što sam ga gledao sam. Bojim se da ću ponovo morati kod zubara.

Autor: Entoni Bivor
Izvor: theguardian.com
Prevod: Đorđe Radusin
Foto: Džon Fraj