Enrike Vila Matas: Život je više u skladu sa našim predstavama nego sa televizijskim predstavljanjem

Poslednji roman Enrikea Vila Matasa u kojem „logike nema“ predstavlja poziv na promišljanje savremene umetnosti a u isti mah poziva i na promišljanje života i sveta koji nas okružuje.

Autor je posetio Kaselska dokumenta, najznačajniju izložbu savremene umetnosti, kao učesnik – iako se ne bavi plastičnom umetnošću – pa nam prepričava svoje iskustvo iz tih dana, putujući između stvarnosti i fikcije kao što to obično radi u svojim prethodnim romanima.
 
Figura „mekgafina“
 
Započinjete roman govoreći o „mekgafinu“, koji je izmislio Hičkok i koji je jedna od njegovih omiljenih figura. Zar ne mislite da je takav početak u isti mah „mekgafin“ za knjigu, napravljen da bi privukao čitaočevu pažnju?

Započeti pričom o „mekgafinu“ roman koji govori o „mekgafinu“ u potpunosti je opravdano. Kada sam intervjuisao Dalija, pitao sam ga da li je to što govorimo istina, odgovorio mi je: „Gala mi je rekla da je dobro ako je istina, ali ako nije istinito, onda je odlično izvedeno.“
 
Tanka granica razdvaja stvarnost i fikciju
 
Kada čitalac završi Vaš roman, neprestano sebi postavlja pitanje šta je u knjizi istinito a šta izmišljeno…

Na vrlo jednostavan način, umetnica Dominik Gonsales-Ferster, s kojom trenutno sarađujem u Madridu (ona u Staklenoj palati otvara instalaciju pod naslovom Esplendide Hotel) o meni je napisala: „Vila Matasove knjige nastanjuju granicu fikcionalnog i nefikcionalnog. Pisane su na način koji stvara ubedljiv privid da ništa iz njih nije izmišljeno.“ Jednom prilikom, Dominik Gonsales-Ferster govorila mi je o svom divljenju opusu nemačkog reditelja Frica Langa. Odgovorio sam joj da sam sreo Frica Langa u toaletu jednog hotela u San Sebastijanu. Ona je pomislila da smo u tom trenutku zašli u zabran ludila. Međutim, prilikom tog susreta u San Sebastijanu, ja sam imao dvadeset godina a Fric Lang osamdeset. Stvarno sam ga sreo. Do susreta je došlo u ogromnom toaletu hotela „Kraljica Kristina“ gde smo se nas dvojica u isto vreme obreli ispred ogledala dok smo prali ruke. Neki moji tadašnji prijatelji očekivali su da ću izaći iz toaleta kako bih im prepričao o čemu sam razgovarao s Langom. Međutim, zbog stidljivosti, samo sam oprao ruke dok je on promenio povez kojim je prekrivao oko. Pošto sam bio vrlo mlad, pomalo me je impresioniralo što sam video kako to radi. On me je pogledao i, primetivši moju impresioniranost, rekao mi je, na francuskom: „To je život“. Za vreme razgovora, Dominik Gonsales-Ferster prihvatila je moju priču kao istinitu ali je odmah rekla da bi mogla to i da ne bude. Zato o mnogim istinitim stvarima ja pričam tako da deluju kao izmišljene. Nije stvar samo u tome što ponekad izmišljam, nego sve ono što je stvarno deluje izmišljeno. To je teren sećanja koji je evocirao Borhes objašnjavajući da kada pričamo o nečemu čega smo se setili prethodnog puta, više to nije ono što se desilo te tako manipulišemo lažnim sećanjima. Kada se govori o realnosti i fikciji, teško ih je ne brkati. Sve o čemu sam pisao u romanu dogodilo se, ali ako bih Vam sada ispričao priču o Kaselu, pripovedao bih o raznim stvarima i pojavljivali bi se likovi kojih nema u knjizi, jer u nju nisam uključio sve što se dogodilo. Ipak, i ako ispričam malo izmenjenu verziju, uvideli biste da je suština priče koju pričam ista. Stoga je jasno da je ova knjiga, između ostalog, putopis u kojem sam ja u prvom licu jednine.
 
O Kaselu i savremenoj umetnosti
 
Da li je to bila Vaša prva poseta Kaselskim dokumentima?

Dokumenta su za moju generaciju predstavljala neku vrstu mita, mesto sjedinjavanja različitih savremenih avangardi. Video sam reportaže, fotografije, ali nikada mi nije palo na pamet da bi me pozvali da učestvujem, što je logično, jer nisam plastični umetnik. Zovu mene na mnogo manifestacija vezanih za književnost, ali ne i za druge discipline. S druge strane, imao sam prethodeće iskustvo na neki način slično kaselskom: bio sam pozvan da nastupam kao zvanični šetač na Sajmu knjiga u Bazelu.
 
Pisac na internetu
 
Raditi intervju sa Vila Matasom nosi sa sobom taj problem da je autor već objasnio na svojoj vebstranici i na svom blogu veliki deo onog što bi čovek voleo da sazna od njega.

Moja veb stranica je veoma ambiciozna jer računa na mnogo poseta i mnogo materijala za čitanje, uključujući i časopis „Životi drugih“ u kojem sarađujem sa mnogima, od Almodovara i Davida Truebe do poznatih pisaca kakav je Havijer Marijas. Stranica je osmišljena i zarad veće čitanosti mojih knjiga i da bi se na jednom mestu našla celokupna bibliografija o njima. Stoga za svaku knjigu postoji, zapravo, zasebna veb stranica. Za razliku od toga, blog je osmišljen isključivo za moju zabavu. Volim da kačim fotografije i tekstove. Jednom prilikom sam se poigrao s ciljem da odgovorim na tri pitanja. Pre nego što je bio objavljen „Kasel“, pomislio sam da će mi, kada izađe, postavljati tri pitanja o fikciji i stvarnosti, i sam sam odgovarao na njih. To se pretvorilo u reportažu pod naslovom „Izmišljeni intervju“. Pitali su me o tim temama, ali niko nije aludirao na to da je „Izmišljeni intervju“ čitao ranije. I dospeo sam u dilemu da li slušaju ono što su već čitali, ili to slušaju prvi put.
 
Vila Matas i Hemingvej
 
Da li, s obzirom na protekle godine, sada više ličite na Hemingveja nego u mladosti?

Posle tolikih godina, čak me zapanjuje što uviđam da zapravo nikada nisam ličio na njega, ni jednog trenutka i niti jednim detaljem, nikada. Da bih sada ličio na njega, morao bih da se vratim u razdoblje kada sam imao šezdeset jednu godinu i da se u tom životnom dobu ubijem metkom u užasnoj kući tamo u Kečamu, u državi Ajdaho. Možda Vi imate neku ideju šta da učinim kako bih ponovo imao šezdeset jednu godinu. I, pre svega, šta da učinim kako bih se upucao.
 
Stvarnost i mašta
 
Da se na Vašem putu nije pojavila uposlenica Kaselskih dokumenata Marija Boston, u kojem bi smeru sada letele niti Vaše imaginacije?

Ne bih otišao u Kasel i sada bih tragao za romanima koji bi mi ispričali šta se dešava kada čovek putuje na Dokumenta kao učesnik i pokušava da održi konferenciju iznad poslednje šume u okolini grada, bez sumnje sa idejom da na konferenciju niko neće da dođe. Definitivno bih tražio da mi neko ispriča priču o tipu koji je lud za time da održi konferenciju kojoj niko neće prisustvovati.

Gde ima više istine, u stvarnosti ili u fikciji?

Baroha je govorio kako je jedina istina u romanu ona u koju čitalac poveruje. Bezrezervno se slažem. Ali rekavši to, dodaću da mislim da je mogućnije pronaći istinu posredstvom fikcije nego posredstvom onoga što nazivamo stvarnošću, budući da to što smatramo stvarnošću nije isto za sve. Svako ima svoju stvarnost. A ta lična stvarnost drugog jeste za čoveka fikcija. Stoga želim da insistiram na jednoj ideji: život je više u skladu sa našim predstavama nego sa televizijskim predstavljanjem, ispričan na tako ličan način od strane drugih.

Autor: Pablo Besejro
Izvor: Radio televizija Španije 10. marta 2014 / rtve.es
Prevod: Igor Marojević