Enrike Vila Matas pravi zaplet sopstvenog buđenja u „U Kaselu logike nema“

Zamislite da ste šezdesetogodišnji španski pisac sa nekoliko važnih međunarodnih nagrada pod miškom. Skloni ste anksioznosti, sumrak vam izaziva strah, i opšte je poznato da odbijate izlaske koji bi vas naveli da ostanete do kasno budni. Ali jednoga dana dobijate poziv da učestvujete kao deo instalacije u Kaselskim dokumentima, izložbi savremene umetnosti koja se održava jednom u pet godina u Kaselu, u Nemačkoj. Pomislili biste: šta pisac poput mene ima da traži tamo?

To se dogodilo Enrikeu Vila Matasu, i o tom iskustvu piše u svojoj poludokumentarističkoj knjizi „U Kaselu logike nema“. Telefon zazvoni i Enrike, junak romana, dobija zagonetnu poruku kustoskinje Kaselskih dokumenata, koja mu obećava da će razotkriti tajne univerzuma pod uslovom da dođe na jednu naročitu večeru. Enrike prihvata njen poziv, iako, avaj, ne nastupa nikakvo kosmičko otkrovenje. Umesto toga, zadat mu je izazov: „Evo pozivnice za kineski restoran, mi tražimo umetnost, hajde da vidimo šta ćete nam vi servirati.“

Ono što je Vila Matas i stvorio jeste „U Kaselu logike nema“, pustolovni roman o idejama. Piše ga u prvom licu i, kao izvedbeni zaokret, u licima dva alter ega: Enrike progovara pod različitim maskama, pripovedajući kao kroz mutno ogledalo, tako da priča nikada nije potpuno jasna. Ovo je ozbiljan roman, ali i šašav; pasionirano prikazuje književnost kao suštinski deo javnog života i, uopšteno, umetnost u vreme merkantilizma – kada tržište određuje ne samo cenu nego i vrednost neophodnih stvari poput umetnosti i misli, ali takođe i „odbojnost sveta prema tim neophodnostima“.

Zarad Dokumenata, Enrike nedeljama dolazi svakog jutra u kineski restoran „Džingis Kan“, koji se nalazi na periferiji Kasela, grada koji je dobrim delom snabdevao naciste oružjem a tokom rata su ga saveznici sravnili s zemljom. Sada taj grad tumba ista ona umetnost koju je Treći Rajh smatrao „devijantnom“ – buntovna, iracionalna, avangardna.

Osećajući se pomalo zbunjeno dok se smešta na udobnu crvenu sofu nalik „Frojdovom divanu u Londonu“, Enrike hvata beleške pred nemačkim i kineskim „klijentima“, dok na stolu, ispred njega, stoji sa natpis „gostujući pisac“. Pošto ne govori ni nemački ni kineski jezik, primenjuje jedinstvenu prevodilačku veštinu: „izložiti se jezicima koje ne razumeš“, piše, „ali za koje odjednom zamisliš da možeš da ih odgonetneš“. Te reči, fragmenti zvuka lišeni značenja, za njega su nekakvi komadići sa kojima se poigrava i povezuje ih kako mu je volja, izmišljajući svoje ekscentrične interpretacije.
 
Kada ne provodi vreme u „Džingis Kanu“, Enrike luta među instalacijama Kaselskih Dokumenata, trudeći se da dešifruje jedan drugi jezik – jezik (savremene) umetnosti. Otvara se onome što posmatra, istovremeno dopuštajući da upije ono što ne razume. Pronalazi zadovoljstvo u samom misaonom procesu, prepuštajući se opojnoj privlačnosti kreativne asocijacije.

Enrikeova iskustva mu donose trenutke otkrovenja. „Život je ozbiljan, umetnost je radosna“, kaže, i taj osećaj radosti je prenesen na njegov roman. Uspeva da postigne teško dostižnu ravnotežu između filozofskog diskursa i vedrog i zabavnog tona – to je ono što njegovom pisanju daje sofisticiranost i polet.

Vila Matasova dela su dobrim delom konceptualna i zahtevaju specifičan čitalački ukus. Iz knjige u knjigu on uvlači čitaoca u jedinstven svet gde su život i književnost ista stvar; jednom kad naučite kako da ih čitate, deo ste njegovog kluba. Zato se njegova reputacija gradila oko kulta koji prati svaku njegovu narednu knjigu.

Ushićenje koje donosi biti neko drugi, razigrana bezbrižnost i kvalitetni književni zapleti, uplitanje piščevih duhova prošlosti kao da su savremenici neprekidnog metafiktivnog razgovora – ovi suštinski elementi prožimaju Vila-Matasov opus, stvarajući atlas od epizoda iz njegovog peripatetičkog spisateljskog života.

„Umetnost pojačava osećanje da je čovek živ“, piše Vila Matas u „U Kaselu logike nema“. Lutajući među kaselskim instalacijama, autor pravi nacrt mape buđenja – sopstvenog. Svako iskustvo obrće vreme narativa, pripovedanje priče, u prostor umetnosti – što će reći, ovu knjigu – gde je živost vizuelne imaginacije zabeležena na stranicama. „Čovek može u vremenu da bude samo ono što jeste, dok se u prostoru može biti druga osoba.“ 
 
Umetnost počinje da menja njegov način postojanja; noću se preobražava u grabljivicu, obuzetu instalacijama, a danju drema na crvenom divanu – gde više sanjari nego što piše. Instalacija Pjera Uiga „Untitled“ postaje njegov pronađeni raj. To je prostor neobrađene zemlje, trulog gnojiva i stajaće vode, gde pognuta ženska glava u obliku košnice ukazuje na uzavrelo mentalno stanje. Enrike tamo provodi noć, napolju, u subverzivnim senkama umetnosti. „Blagosloveno bilo jutro“, piše kada se sunce napokon promoli. „I svet je ponovo delovao kao nov.“
 
Iskusivši avangardu, Enrike obnavlja svoje umetničke zavete, „ukopavajući se duboko u rov“ protiv sveta u kom tržište prisvaja najintimnije prostore naše mašte.

Bildungsroman (formativni roman) u šezdeset i nešto godina? Zašto da ne? Kasel je, kako autor piše, doneo „neočekivano skretanje sa koloseka“. Optimistično piše i o budućnosti i o životu, ali nema taj osećaj za „svet“ koji „sam već otpisao kao izgubljen.“ Učešće u Kaselu mu možda nije donelo otkrovenje o univerzumu, ali je pretvorilo ovaj očaravajući, buntovni boravak u podzemnu dušu avangarde; jer „život nije ono što nas vodi, već ono što izmislimo u našim glavama“.
 
Autor: Valeri Miles
Izvor: nytimes.com
Prevod: Aleksandra Branković