Elodi Harper: Nemoguće je ne osetiti prilično duboku povezanost sa lokalitetima koji su preživeli zub vremena – 2. deo

Nastavljamo razgovor sa Elodi Harper o tajnama njenog romana „Vučja jazbina“. Prvi deo razgovora možete pročitati ovde.

Ceo roman je posvećen tome kako ove žene ne poseduju sebe, svoja tela. One ne poseduju ništa, a ipak postoji trenutak u kom one mogu da budu na otvorenom, u javnosti, da šetaju sa svim drugim ženama koje su u istom položaju kao i one, i one sve dele ista osećanja. Da li biste mogli da nam kažete nešto više o pet žena iz svog romana? Kako su nastale? Da li ste njihova imena pronašli na natpisima sa zidova Pompeja?

Kresa, Beronika i Viktorija su prava imena iz bordela u Pompejima. Postoje „grafiti“ koje su one napisale ili koji su napisani o njima, a tu se posebno ističe Viktorija koja o sebi piše u veoma specifičnom stilu. Ona sebe naziva Nepobeđenom, što je, ukoliko pročitate knjigu, sasvim u skladu sa njenom ličnošću. Posebno sam želela da imena preostale dve žene, Amare i Didone, uklopim tako da pašu njihovim likovima. Amari je ime dao Feliks, provodadžija, a ujedno i antagonista ove priče. To ime ima veoma specifično značenje, koje ne bih sada da objašnjavam, jer ona sama o tome govori u knjizi. Feliks je njen neprijatelj, a njihov odnos je veoma važan tokom cele trilogije. Ona je lik kog sam u potpunosti stvorila. Pa, u suštini jesam i ostale. Ne zna se ništa o njima osim da su se zvale Kresa i Beronika, dok se o Viktoriji zna tek nešto malo više.

Odlučila sam da Didona bude iz Kartagine, kojoj je ime takođe dao Feliks. Razlog za to što ju je nazvao Didonom na kraju nisam stavila u knjigu, ali to je gruba šala: ona nosi ime slavne kraljice Kartagine, a robuje u javnoj kući. To što ona nosi to ime je odraz njegove ličnosti. Karakteri ovih žena su veoma različiti, a razlog zašto sam se odlučila za to jeste što one same ne bi nikada odabrale da budu tamo zajedno. Tu se sasvim slučajno svi oni našli na okupu, bez ikakvih posebnih međusobnih veza, i verovatno imaju skroz drugačiji pogled na život.

Želela sam da od Amare napravim autsajdera, kako u javnoj kući tako i u samim Pompejima, jer sve posmatramo njenim očima. Njena porodica je ostala bez novca, tako da je ona prodata u roblje. U to vreme se često dešavalo da ljudi na taj način završe u ropstvu. Ali upravo iz toga ona crpe snagu; ona želi da se oslobodi jer je živela drugim životom i želi da se tome vrati. Didona ima zaista tragičnu prošlost; naime, ona je kidnapovana – što je, opet, bilo potpuno uobičajeno u to vreme. Ona potiče iz malog predgrađa izvan Kartagine, a osobe koje su živele na takvim mestima gusari ili banditi su često otimali i prodavali u roblje. Njeno iskustvo u javnoj kući je na mnogo načina traumatičnije od iskustva bilo kog drugog lika. Kako priča napreduje, čini se da postaje sve čvršća, iako su i dalje svi veoma zaštitnički nastrojeni prema njoj.

Viktorija, Kresa i Beronika osuđene su na ropstvo, ali svaka ima potpuno drugačije poreklo. Beronika je iz Egipta, rođena u ropstvu, ali dolazi iz sasvim drugog dela Rimskog carstva. Kresa je starija, i to što stari veoma je brine. Zamislila sam je kao ženu koja je nekih desetak godina starija od ostalih. A Viktorija je neverovatno snažna žena, koju nije strah da kaže šta misli, potpuno drugačija od svih ostalih junakinja koje poprilično mrze sve što im se dešava. I Viktorija to takođe mrzi, ali se ujedno prilagodila tako što je postala „neverovatno dobra“ u svom poslu. Mnogo je popularna među mušterijama, izuzetno uspešna, zarađuje mnogo novca. Svodniku se jako dopada zbog novca koji mu donosi, pa je stoga naziva svojom „omiljenom kurvom“. Dakle, ona odražava sasvim drugačiji stav prema ropstvu – prihvata ulogu i odlučuje da je iskoristi. Nisam želela da previše junakinja imaju isti stav kao Viktorija, jer nisam bila sigurna koliko bi to bilo uobičajeno u ono vreme, iako je stereotip u pričama o prostituciji.

Mislim da to čini priču uverljivijom, i da je to što se neka od njih ponaša toliko drugačije zaista važno. Nesumnjivo mi deluje kao da su Vaša knjiga i ove junakinje jasno stavile do znanja čitaocima da žene u drevnom svetu nisu nužno uvek živele ovakvim životom.

Takođe mi je bilo važno dok sam pisala ovu knjigu da odmah znamo da je radnja smeštena u bordel – i to je od početka očigledno. Nisam imala potrebu da se zadržavam na seksu, nisam ništa eksplicitno opisivala, jer nisam želela da to bude u fokusu priče. Znamo da je seks deo njihovih života, i neke od njih su se prilagodile i izvukle najbolje iz situacije, dok su druge duboko traumatizovane. Postoje i drugi načini da se to prikaže. Želela sam da iskažem sve one druge aspekte njihovih života. One su, baš kao što ste i sami rekli, normalna ljudska bića.

One imaju prošlost, svoje porodice. Odrastale su na različite načine, očekuju nešto od života, imaju sopstvena nadanja, povezane su sa različitim ljudima. Njima se život ne vrti isključivo oko seksa. Zabavljale bi se, uživale i nadale se različitim stvarima kada bi zajedno izašle u šetnju gradom. Da, da bi privukle mušterije, ali i da bi se prosto malo odmorile kada, na primer, odu na kupanje, i to u potpuno ženskom okruženju. One tada mogu da ćaskaju i da se druže. One idu u kafanu i druže se sa krčmarom. Nije svaki muškarac u ovoj priči grozan. Nisam želela da ovo bude tragična priča u kojoj je sve isključivo grozno, a takođe nisam želela da bude priča o devojkama koje se stalno kikoću. Jer to su tipična dva klišea u pričama o životu u javnoj kući; nisam htela ni jedno ni drugo u svojoj knjizi.



U stvarnosti bi verovatno bila kombinacija te dve stvari. I dalje bi živele svojim životima najbolje što umeju, ali bi morale da se i dalje bave ovim poslom. Dakle, razgovarale smo o ženama u Vašoj knjizi. Da li želite da nam kažete nešto o glavnim muškim likovima? Kako su nastali i kako su se razvili?

Feliks i Paris su takođe imena koja se nalaze na zidovima u javnoj kući, a Paris, koga nazivaju „prelepim Parisom“, skoro sigurno je tu i radio. Iako priču pripovedam iz ženskog ugla, začudilo me je i tokom istraživanja i pisanja knjige koliko ni mnogi muškarci nisu mogli da donose odluke u svoje ime. Paris nije najsimpatičniji lik, ali mi je veoma tužno što nema dobar odnos sa ženama, što ih odgurava od sebe, a i zato što se jednostavno ne uklapa u njihovo društvo. On se nalazi u veoma stigmatizovanoj ulozi muškarca koji mora da ima seks sa drugim muškarcima. I to me je iznenadilo, u smislu da sam pre istraživanja mislila da stari Rimljani nisu bili homofobični. Idealizovali su gej odnose, ali se, zapravo, u njihovom pogledu na seks i veze sve svodilo na dinamiku moći.

Osoba koja nema moć, što je u muško–ženskom odnosu automatski žena, uvek je potlačena. Dva muškarca, ako izuzmemo onaj veoma idealizovani stereotip o mladom momku i starijem muškarcu, muškarac koji ima manje moći biva strašno stigmatizovan. Paris ne može da uspostavi prijateljski odnos sa ženama i da se uklopi u njihovo društvo, niti da stekne poštovanje drugih muškaraca koji rade u ovoj pomalo gangsterskoj organizaciji bordela. Delovalo mi je kao da je osećaj usamljenosti ključna za njegov lik.

Feliks, koji je makro, u početku deluje monstruozno, ali zaista nisam želela da bude takav. Kako priča napreduje, možemo da primetimo sličnost između Feliksa i Amare, da uočimo da postoji neka sličnost u njihovom poreklu, ali i da su oni dvoje ljudi koji su se našli u situacijama u kojima su morali ili da se bore za goli život. U takvim situacijama ponekad moraju da se donesu neke prilično užasne odluke i urade užasne stvari. Kako se priča razvija, tako i Amara postaje sposobnija da učini neke stvari koje nisu baš fine, dok mi uviđamo da mnogo više liči na Feliksa nego što bi to bilo ko od njih dvoje moglo da pretpostavi. Ili to možda čini Feliksa sličnijim Amari, što ga samim tim čini simpatičnijim likom.

Što se tiče odnosa koji Amara kasnije uspostavlja sa bogatim pokroviteljem kojeg vidi kao izlaz iz vlastite situacije, želela sam da ta priča na neki način deluje kao neka antivarijanta filma „Zgodna žena“. Htela sam da preispitam da li to ikada može da se dogodi, čak i kada je neko fin i izgleda kao princ na belom konju, u vezi u kojoj jedna strana ima svu moć, u ovom slučaju bukvalno – kada je on slobodan, a ona nije, dok je u njegovim rukama sva moć da je kupi. Da li je moguće da ga ona voli ili da shvati da li ga uopšte voli, kada je njoj od njega potrebno nešto izuzetno veliko, a ono što on može od nje da uzme za njega neznatno?

To je veoma konfliktna situacija, ali upravo zato i zanimljiva. Mislim da je to sigurno dodalo dodatni sloj celoj priči, jer niko od ovih ljudi nije imalo izbor, bez obzira na to da li ima moć ili ne. Niko nije ni dobar ni loš, i ništa nije crno ili belo. To što je neko prodat u roblje i mora da se prostituiše ne znači da je nužno dobra osoba, kao što ni muškarac koji se bavi podvođenjem ne mora nužno da bude loš.

---

Prvi deo razgovora možete pročitati ovde.
 
Autor: Keli Makvajer
Izvor: worldhistory.org
Prevod: Kristijan Vekonj