Elizabet Gilbert: Tugu sam izlečila pisanjem

Poslednji roman Elizabet Gilbert „Grad devojaka“ drugačiji je u odnosu na njena prethodna dela. U ovom romanu autorka iskreno i realno piše o seksualnim iskustvima svojih junakinja, o njihovom putovanju ka otkrivanju vlastitog zadovoljstva, što zapravo predstavlja početak koji joj je pomogao da se roman formira ali i da prebrodi svoju ličnu tragediju.

Ono što je posebno okupiralo pažnju autorke jeste tema seksualnih sloboda. U svom prethodnom romanu „Potpis u svim stvarima“ pisala je upravo suprotno: o botaničaru iz 19. veka koji žudi za seksom, ali ga nikada ne upražnjava. „Za mene je pisanje tog lika bila agonija“, priznaje Gilbert, u našem telefonskom intervjuu. Nakon knjige „Potpis u svim stvarima“ bila je odlučna da pokuša nešto drugačije. „Hajde da se skinemo i pustimo ljude da uživaju“, kaže ona.

Uživanje, blaženstvo i zadovoljstvo su emocije, ali zapravo i srž romana koji govori o gomili živanih njujorških devojaka. Glavna junakinja, a ujedno i narator romana je Vivijan Moris, koja stiže u Njujork 1940. godine kako bi živela sa svojom tetkom Peg, nakon izbacivanja sa koledža Vaser (od 362. na rang listi ona je bila 361.), zbog čega je i njen otac rekao: „Dragi bože, šta je poslednja devojka na listi uradila?“ Prema prikazima koje smo imali priliku da pročitamo, autorka Vivijaninu priču poredi sa koktelom od šampanjca, nazivajući je „laganom, svetlom, oštrom i zabavnom“. Elizabet Gilbert je izjavila da je ponosna što je napisala knjigu u kojoj radnja „teče sporo“. „Osećam da je pravi uspeh napisati knjigu koju može svako da pročita...To je kao kada pravite običan kolač, a onda ga malo ukrasite i on izgleda kao torta.“

Životi likova u romanu „nisu uništeni ali ni spašeni seksom“, kaže Gilbert, za razliku od ranijih ženskih likova u književnosti koje su zbog svoje seksualnosti osuđene na propast ili smrt. Setimo se samo Ane Karenjine, Tes od roda D’Erbervila ili Eme Bovari. „Većina romana o ženama misli da je ovo jedno ili drugo“, kaže autorka. „To jednostavno nije moje iskustvo, niti iskustvo nekoga koga poznajem.“ Takođe, autorka je rekla da joj je Vivijanino prvo seksulano iskustvo jedna od omiljenih, a ujedno i najkomičnijih scena koje je ikada napisala. „Bukvalno sam bila sama u kući i umirala od smeha“. „Oduvek smo imali opravdanje za sve one užasne scene gubljenja nevinosti koji su nam prikazani u književnosti. Potrebno je malo opravdanja i za ove smešne i romantične.“

Naravno, svima je poznato da je i sama autorka prošla kroz niz avantura koje je prenela u svojim memoarima „Jedi, moli, voli“ gde je pisala o zadovoljstvu u Italiji, snazi molitve u Indiji i ponovnom pronalasku ljubavi u Indoneziji. Međutim, iako je časopis Njujork Tajms najavio knjigu „Grad Devojaka“ kao ispovest zavisnice od zavođenja, Elizabet Gilbert na početku nije bila sigurna da će moći da izvede ovu priču do kraja. To se možda ne bi ni dogodilo da nije upoznala Normu, bivšu „zavisnicu od zavođenja“ koja je nekada bila devojka i Džona Vejna.

„Ono čega sam se najviše plašila u svom istraživanju jeste to kako nagovoriti ovu devedesetpetogodišnju ženu da razgovara sa mnom o seksu. Ali sa Normom je bilo sasvim drugačije, kako je nagovoriti da priča o bilo čemu drugom, a da nije seks?“, kaže autorka smejući se. „Svaka generacija misli da je upravo ona izmislila seks, ali uvek ima onih koji znaju nešto više, a Norma je jedna od njih. Nije imala apsolutno nikakavog stida, kajanja ili žaljenja zbog onoga što je u životu uradila. I bila je sjajna.“

Pored intervjua sa Normom, Elizabet Gilbert i njena saradnica Margaret Kordi („Grad devojaka“ je posvećen njoj) provele su nekoliko godina istražujući različite teme. „Moj sistem uslovljen je vremenom koje provedem istražujući temu o kojoj pišem.“ Autorka još dodaje: „Najviše napora ulažem na prikupljanje onoga što mi je potrebno da bih se osetila dovoljno kompetentno za stvaranje novog, uverljivog sveta. To vam je kao učenje novog jezika i potrebno je mnogo godina da progovorite tečno.“



Nakon što joj je preminuo partner, Elias, u januaru 2018. godine, Elizabet Gilbert se povukla u seosku kuću kako bi počela da radi na novom rukopisu, iako se u početku jedva sećala imena svojih likova. „Nigde nisam izašla nekoliko meseci“, kaže Elizabet. „Bili smo samo pas, knjiga i ja, zaista je bilo lekovito. S vremena na vreme sam se pitala da li je to tugovanje, da li bi možda trebalo više vremena da provodim sa ljudima. Ali, zapravo sam bila u blizini ljudi – bila sam okružena svojim likovima.“

Gilbert opisuje svoju izolaciju kao nešto što joj je bilo potrebno. „Sve me je tako zamaralo, vreme je prolazilo, a ja se čak nisam setila da je i Raja umrla“, kaže autorka. „Mislim da je kreativnost nešto suprotno depresiji, suprotno očaju. Zaista bih želela da preporučim ovu knjigu kao poklon svima u ovim mračnim vremenima. Nadam se da će i druge razveseliti baš kao što je i mene dok same je pisala.“

Poseban izazov za autorku je bio taj što do samog kraja nije znala kako će se knjiga završiti. Početak knjige je smešten u 2010. godinu kada osamdesetdevetogodišnja Vivijan dobija pismo od ćerke čoveka koga je nekada poznavala, tražeći od Vivijan da objasni njihovu vezu. Ostatak knjige, počevši od 1940. godine je zapravo Vivijanin odgovor na pismo. „Volim kada imam kontrolu i kada se osećam da sve znam“, priznaje Elizabet, „ali morate da ostavite nešto i nedovršeno kako biste se i sami iznenadili na kraju.“

Elizabet Gilbert je i sama odrasla sa slobodoumnim roditeljima, živeći na maloj farmi u Konektikatu. „Moji roditelji su zaista nekonvencionalni, a moj tata je pravi ekscentrik. Srećna sam što me je odgajio jedan takav čovek. Svi misle da im je tata čudan, ali moj je stvarno čudan. Duboko je prezirao one koji su mu delili lekcije, i mislim da sam tu osobinu nasledila od njega.

Ne osvrćući se na moralna načela i konvencije, čini se da je i autorkin život poput života junaka iz knjiga koje piše.

„Radim smo ono što mi srce govori“, zaključuje Elizabet. „Jednom reči, moj život je ispunjen ljubavlju.“

Izvor: bookpage.com
Prevod: Maja Zuber
Foto: Shea Hembrey