Elizabet Gilbert: „Srećnica sam“

Kada je Elizabet Gilbert pisala „Jedi, moli, voli“, svoj bestseler o samootkrivanju, ubeđivala je sebe i svoje najbliže da „niko ne čita moje knjige“. Kada je napustila Njujork, imala je 34 godine, osećala se istrošeno, bila je razvedena novinarka koja nije mogla da zamisli da će ponovo biti srećna. Pre deset godina, kada je rađen ovaj intervju, imala je 40, bila je udata i živela u Nju Džersiju i razmišljala da suprug i ona počnu da uzgajaju piliće i pčele.

Postoji mnogo puteva samootkrivanja, ali većina njih ne uspeva da objedini toliko unosnih književnih polja u jedno delo. „Jedi, moli, voli“ sadrži samopomoć, samounapređenje, misticizam i trunku ispovedne proze, za koju sam jednom čula da je opisana rečima „žena koja piše o svojim gljivičnim oboljenjima“. Zapravo, Gilbertova je svojom predusretljivošću pravog saputnika uspela da knjigu učini privlačnom milionima ljudi. U Italiji je učila jezik i flertovala sa mladićima iako se zaklela na celibat od godinu dana; u ašramu u Indiji se trudila da dostigne „neuhvatljivi četvrti nivo ljudske svesti“ dok se borila sa mislima o njujorškom tržištu nekretninama; na plaži u Baliju je pronašla mir i novog muškarca. Njena kombinacija luckastog, drugarskog pripovedanja i oštrog humora čine „Jedi, moli, voli“ neodoljivim štivom koje negde na samom početku sadrži reči kojima se prvi put obratila Bogu: „Zdravo, Bože. Kako si? Ja sam Liz. Drago mi što smo se upoznali.“

Dok šetamo kroz Frenčtaun u Nju Džersiju, Elizabet se često zaustavlja kako bi pozdravila komšije, popričala o njihovim psima i renoviranju kuća. „Oduvek sam bila voljena i srećnica“, piše u knjizi: „voleli su me i porodica i sudbina.“

Gilbertova nikada nije mislila da će „Jedi, moli, voli“ biti knjiga koja će joj doneti bogatstvo. Pre svega je verovala da će to biti „The Last American Man“, knjiga pre ove. Kada bismo ih čitali jednu za drugom, shvatili bismo da nema herojskog putovanja za žene koje ne uključuje rođenje deteta. Verovatno u tome i leži ključ uspeha knjige „Jedi, moli, voli“: nakon što je provela mnogo vreme izučavajući za prethodnu knjigu i čitajući o agonijama žena, Gilbertova je počela da sluša sebe i putovanje je počelo priznanjem sebi da ne želi da ima decu, ni sa svojim suprugom ni sa bilo kim drugim, ikada. Nije to toliko kategorički izrečeno u knjizi, ali je zatičemo na početku kako se obraća bogu sa poda u kupatilu dok njen suprug nevino spava u susednoj sobi i sve možda deluje kao prenaglašena reakcija. Molila se jer nije znala šta drugo da uradi. Mrzela je svoj brak i nije želela da ima dete u tom trenutku. Ali bila je mlada – u čemu je bio problem?

„Mislim da je kriza nastala zbog pritiska da dobijemo dete“, kaže nam. „Moj bivši suprug je bio veoma uporan. Nije postojala neutralna pozicija. Ako bih rekla da ne želim decu to je značilo da ne želim da budem u braku, to su bili njegovi uslovi. Takođe, proživela sam veoma ubrzanu deceniju u svojim dvadesetim. Karijeru sam započela mlada i bila sam veoma ambiciozna. Uspeh me je doveo do toga da vreme provodim sa ljudima koji su bili mnogo stariji. Mislim da sam se našla u pogrešnom vremenu, mislila sam da imam 40. Bila je to preuranjena kriza srednjih godina.“

Kraj braka je bio prvi značajan neuspeh sa kojim je morala da se izbori. Kriza je bila velika jer nije navikla da razočarava ljude niti sebe, a veruje da je slom bio podgrejan i tugom za decom koju nikada neće imati. „Danas kad se setim te svoje depresije, mislim da je to delom bilo opraštanje od te dece koju sam oduvek očekivala, ali sam već tada znala da ih neću imati.“

Zašto ne? „Jer poznajem sopstvenu energiju. Da imam dete, samo bih se njime bavila i to bi za mene bilo užasno zbog svega ostalog što jesam i želim da radim. Zato i ne čudi što sam se zaljubila u starijeg čoveka koji takođe ne želi da ima decu.“ Reč je o drugom mužu Felipeu koga je upoznala u Baliju na kraju knjige. „Bilo je to pravo olakšanje. Magični trik! Zajednica u kojoj ne postoji pritisak da se porodica proširi! On je već imao decu koju je izuzetno odgajala druga žena. Pitala sam se kako mi se sve ovako dobro namestilo.“

Iako u knjizi ne saznajemo ime niti bilo šta o njemu, većina ljudi kojima se „Jedi, moli, voli“ dopala zbog svoje iskrenosti imaju izuzetno negativna osećanja prema Elizabetinom prvom suprugu. Razvod je bio veoma težak, a autorka smatra da ga nije ocrnila: „Morala sam da postavim priču. On i ja više ne razgovaramo. Bilo je teško i ni najmanje se ne slažemo po pitanju toga šta se dogodilo. Nakon nekoliko meseci zajedničke terapije, i dalje se apsolutno nismo slagali i mislim da sama činjenica da dvoje ljudi ne može da se složi oko toga šta se dogodilo govori zašto više nismo zajedno.“

A šta je sa sestrom? Gilbertova u knjizi kaže da je bila miljenica svojih roditelja čime je pokrenula ozbiljan porodični tabu. „Pročitala je rukopis. Ja to nisam doživljavala kao samopromociju koliko kao prikaz nepravde. Mnogo smo razgovarale o tome, same... To je stvar koju je nekome najteže oprostiti i istovremeno stvar zbog koje je nekog najlakše prezirati. Mislim da je jedini način bio da kažem upravo to – da priznam da sam imala lakši život od nje jer sam bila jednostavnija kao ličnost i ljudima je bilo lakše da prema meni budu dobri.“

Odrasle su u ruralnom Konektikatu gde su njihovi roditelji imali farmu. Sestra je volela život u prirodi, Elizabet ne: „Prezirala sam svaki trenutak kada sam morala da radim; fizički sam lenja osoba. Moja sestra je bila čvršća i jača, disciplinovanija.“ Znala je da želi da postane pisac i put je odveo u Njujork gde je godinama slala svoje priče dok je konačno Eskvajr nije objavio. Tada je postala novinarka i autorka, objavila je uspešnu zbirku priča i roman „Nevesta mora“. Članak koji je napisala za GQ o svom radu u baru pretvoren je u veoma uspešan film „Ružni kojot“.

Sve navedeno je teško povezati sa tonom knjige „Jedi, moli, voli“ jer nam deluje kao da je reč o osobi koja je tek izašla iz autobusa iz Kanzasa, a ne Njujorčanki koja je novinar i putovala je svetom. Gilbertova insistira na tome da je ona ovca u koži vuka. „U Njujorku sam morala da navučem masku cinične ličnosti koja nije bila deo mene, da budem sarkastičnija.“

Ako postoji jedna stvar na svetu koja garantovano učini osobu ciničnom, to je veliki uspeh. „Jedi, moli, voli“ je imala spor početak. Bila je na listi bestselera dve nedelje i zatim ispala sa nje, ali se još dugo prodavalo po hiljadu primeraka nedeljno narednih godinu dana. „A onda je prodaja u mekom povezu eksplodirala.“ Prodata su i prava za film.

Knjiga je postala bestseler u Poljskoj, Francuskoj, Holandiji, Nemačkoj, Australiji i Brazilu, a zatim i u Britaniji koja se dugo opirala. Autorka je zahvalna što joj se uspeh dogodio sa četvrtom, a ne prvom knjigom. „Imala sam skoro 40, a ne 22 godine. Imala sam solidnu vezu. Zaista sam srećna što se uspeh dogodio nakon mog sloma, a ne pre.“

Trebalo bi istaći i to da Gilbertova veoma ceni sve što joj je uspeh doneo i da je zaradu od „The Last American Man“ ravnopravno podelila sa Justasom Konvojom, čovekom o kome je pisala, što je veoma redak postupak nekog biografa.

Nije planirala da se ponovo udaje, ali za Brazilca Felipea, koga je upoznala na Baliju, nije postojao drugi način da dođe u SAD. Nakon godinu dana veze na daljinu, preselili su se u Frenčtaun i otvorili firmu za uvoz nameštaja. Njeno drugo venčanje se veoma razlikovalo od prvog – skromno, u svakodnevnoj odeći. „Nisam želela da ovaj brak bude zasnovan na iluziji. Završila sam sa tim. Trezvenost i jasnoća su mi mnogo važniji. Spremna sam da imam manje esktravagantne prijatelje koji su razumni.“ Osmehuje se najlepše moguće: „Ovo je veoma dobar kraj.“

Autor: Ema Broks
Izvor: theguardian.com
Prevod: Dragan Matković