Elizabet Gilbert otkriva kako da živite kreativnim životom u knjizi „Velika čarolija“

Elizabet Gilbert se obogatila zahvaljujući knjizi „Jedi, moli, voli“, bestselerom iz 2006. godine, ali nam poručuje da je najbitnije u životu zadovoljavanje stvaralačkih nagona. Sada savetuje svoje čitaoce kako da pomognu sebi i kako da prigrle svoju misterioznu prirodu. Da li može opet da nas omađija?

Knjiga „Jedi, moli, voli“ snažno je lansirala Elizabet Gilbert, u čemu su učestvovali i Holivud i Opra Vinfri. Od objavljivanja 2006. godine, ispovesti Amerikanke koja je proputovala Italiju, Indiju i Indoneziju u potrazi za melemom za svoju dušu i srce – u potrazi za sobom, prodali su se u više od 10 miliona primeraka i proveli više od 200 nedelja na bestseler listi Njujork Tajmsa. Autobigrafija je pretočena u film 2011. godine, sa Džulijom Roberts i Havijerem Bardemom u glavnim ulogama, koji je zaradio 175 miliona dolara u prvoj godini prikazivanja.

Gilbertova nikada više neće morati da brine o svom trbuhu i kruhu, čak i da ne napiše ništa više – a kamoli zapeva. Međutim, knjiga „Jedi, moli, voli“ nije preko noći postigla uspeh, kao ni sama autorka, što naglašava u svojoj knjizi „Velika čarolija“ – odi posvećenoj pronalaženju stvaralačkog života. Ona veruje da je kreativnost toliko moćna da može da posluži kao delotvoran lek protiv depresije.

Do trenutka kada se proslavila knjigom „Jedi, moli, voli“, što je bilo pre više od deset godina, Gilbertova je veći deo svog života provela pišući. Bila je priznata novinarka, a njen kratki istraživački rad u baru u kom se igralo na stolovima u Ist Vilidžu inspirisao je film „Ružni kojot“ (Coyote Ugly). Njena prva knjiga, zbirka kratkih priča Pilgrims, našla se u užem izboru za PEN/Hemingway nagradu.

Njen prvi roman, „Nevesta mora“, Njujork Tajms je opisao kao „knjigu na koju treba obratiti pažnju“. Zatim je usledila biografija o prirodnjaku Justasu Konveju (The Last American Man), koja je nominovana za nagradu National Book Award and Critics Circle.

Za sada – dosta ozbiljna priča. Potom je na red došla iskrena i odlučna priča o sopstvenom životu, kojoj je, kako je sad svima već poznato, bilo potrebno godinu dana i mnogo usmenih preporuka da bi se pokrenula fama. Seća se da je u Velikoj Britaniji bila još teža situacija. „Britancima je mnogo trebalo da se uključe u priču. Aleksandra Pringl (glavna urednica Bloomsbury's grupacije) je sve sama pokrenula. Nosila je hrpe knjiga 'Jedi, moli, voli' na zabave gde je terala goste da je pročitaju.“

Gilbertova je bila „dopadljiva“, kako je Njujork Tajms napisao u svojoj recenziji – međutim, mnogima je bilo teško da se slože sa tim da li joj je istovremeno dozvoljeno da bude i pametna i ozbiljna.

Kako li će onda, za ime sveta, ozbiljna britanska čitalačka pubilka i horda JMV („Jedi, moli, voli“) fanova dočekati njenu knjigu „Velika čarolija: Kretaivan život bez straha“? Ovo je knjiga za samopomoć. Da pozajmimo iz jedne pohvale: „Gilbertova je posvedočila kako je individualna borba da se bude autentičan i inspirisan zapravo univerzalna; koliko je teško skupiti hrabrosti i snage za kreativni život; i koliko se ljudi osećaju zarobljeno u svojim karijerama, vezama i, pre svega, u sebi samima...“

„Velika čarolija“ vas poziva da poslušate svoje srce, a ne ono što vam neki „glavonja“ naređuje, i da vas na tom putu ne ometaju gluposti poput uspeha, poraza, sposobnosti da stvorite nešto što drugi vrednuju.



Ona zaista veruje u čarolije. Dok razgovaramo, ona se šeta po šumi blizu njenog doma u Nju Džersiju, dok sam ja za svojim radnim stolom u Londonu. „Jednim delom pripadam vilinskom svetu, drugim – realnom, jer zaista cenim racionalizam zapadnog sveta. To mi je pomoglo“, kaže Gilbertova. „Ali svako mora da pripazi da ne postane preterano razuman. Korisno je ostaviti deo svog uma za misteriju, da možete da odlutate u magijske misli.“

U njenom svetu, ideje su „bestelesni oblici života puni snage“ koji biraju vas, kao što ih i vi sami birate. „Verujem da našu planetu ne nastanjuju samo životinje, biljke, bakterije, virusi, nego i ideje“, piše u svojoj knjizi. One su „u stanju da budu s nama u interakciji – iako na čudan način.“

„Ideje nemaju opipljivo telo, ali imaju svest i, naročito, volju. Ideje su vođene samo jednom pobudom: da se ostvare. A jedini način na koji ideja može biti ostvarena jeste kroz saradnju s partnerom.“

Knjiga koja je usledila nakon „Jedi, moli, voli“ nije naišla na tako dobar prijem kod čitalačke publike. Ona govori o udaji za Felipea i preispitivanju kulture braka, pod naslovom Committed: A Sceptic Makes Peace with Marriage (Privržena: Skeptik pronalazi mir u braku).

„Bio je to ishitren potez“, priznaje autorka. „Da mi je jedini razlog za pisanje ove knjige bio da nadmaši slavu prethodne, onda bi moj kreativni život bio završen. Srećom, ne mrzim sebe dovoljno da bih gledala na svet samo na taj način.“

Izmigoljila se, prihvatila je svoj brak i dobila „zelenu kartu“ za Filipea. Jedna od stvari koje su iznikle u tom periodu su njena TED predavanja – Your Elusive Creative Genius (Vaš neuhvatljiv kreativni genij), koji je imao preko 10 miliona gledalaca. U ovim govorima, ona uvodi ideje koje su osnova knjige „Velika čarolija“, koju je želela da napiše poslednjih 12 godina.

„Nisam mogla da nađem pravi ton. Nisam želela da zvuči kao argumentovana, polemička ili frustrirana fetišizacija namučenog umetnika.“

„Deo problema je ležao u ličnoj nesigurnosti: imam li pravo da iznesem manifest? Za tako nešto morate osećati da posedujete autoritet koji će vam pomoći da sve to prenesete na papir. Smatrala sam da mi je potrebno da radim na sebi neko vreme kako bih sebi dokazala da sam prava osoba za to – da žanjem ono što sejem.“

Knjiga „Jedi, moli, voli“ upravo je to dokazala. U njoj se Gilbertova oporavlja od svog prvog braka. „Udala sam se kada mi je bilo 24 godine, kao da je to sledeća stavka na nekom spisku, dok je za njom sledila stavka da moram imati decu pre tridesete“, kaže Gilbertova. „Sve je to bilo u suprotnosti sa mojim snovima o karijeri i onim što je mojoj duši bilo potrebno, od toga sam se razbolela i gotovo poludela. U želji da se dovedem u red, morala sam da smognem snage da dobro oslušnem i valjano se primirim kako bih se ozbiljno pozabavila svojom sudbinom.“

U knjizi Committed, razmatra istoriju braka i podizanja dece u sopstvenoj porodici, na primeru svoje majke i babe, u čemu vidi imperativ da žene moraju podizati decu, a to je uticalo na njihovu samostalnost.

Da li deca staju na put kreativnosti – da li su „dečja kolica prepreka na putu“, ili ono što je Kiril Koneli objasnio kao „podmukli neprijatelj valjane umetnosti“?

„Smatram da ženama pravi problem to što im se životi oblikuju na osnovu tuđih. To je odista stvar ličnih afiniteta. Pitanje zasnivanja porodice je sporno.“

„Ponekad nam nedostaje osećaj da imamo pravo na to: daću ovome vremena, imam pravo da se moj glas čuje. To pogotovo važi za žene. Ženama nije lako da shvate da imamo pravo da budemo prisutne i da ne treba da se bojimo nesavršenosti. To muškarce nikada nije zaustavilo.“

Zatim je usledio obiman roman „Potpis u svim stvarima“. Tema kojom se bavi je temeljno istražena, sa pričom smeštenom u viktorijansko doba kada je cvetalo pronalazaštvo a tajne prirode počele da se otkrivaju.

Priča počinje u londonskom naselju Kju, gde sirotan Henri Vitaker stvara bogatstvo i završava kao vlasnik ogromnog imanja na Filadelfiji, ključni saradnik u botaničkoj farmaceutskoj industriji, otac Alme, koja je odrasla u 19. veku, veku razvoja, i koja će sama postati značajan biolog. Gilbertova vešto razmatra sopstvenu ideju da genij, duhovnost i magija mogu koegzistirati uz nauku, znanje i otkriće, uparivanjem Alme Vitaker i Ambrouza Pajka. Ovaj roman odiše uzbuđenjem koje je obeležilo devetnaesti vek, u kom se hrlilo ka tome da se istraže prirodne pojave i da se razume naša povezanost sa tim procesima, što obuzima glavne junake.

Na neki način, imajući u vidu da teme kojima se autorka bavi pokrivaju proces samospoznaje, uočavamo da ipak ne postoji toliki raskorak u odnosu na „Veliku čaroliju“. Bilo kako bilo, Gilbertova odbacuje ideju da je promena žanra, kao što ona čini, vredna pažnje. „Ja nisam novinar i zubar. Uvek sam se bavila samo jednom stvari u životu – pripovedanjem.“

„Moj san je bio da živim od umetnosti koju stvaram, i u tome nema ničeg lošeg. Nemam ništa protiv aspiracija, ali morate biti veoma pažljivi kako biste bili sigurni da to nije jedina motivacija, kao i da nije vaš krajnji domet, jer time, bez sumnje, rizikujete da vas život razočara.“

Razočaranje je sveprisutna tema kod umetnika, naravno. Sa vrlo malo izuzetaka, naša kultura zamišlja da umetnici pate zbog narušene psihe, nemogućnosti da žive od svog rada ili da pronađu pokrovitelja. Gilbertova navodi Rilkea, koji kaže: „Ako će me napustiti đavoli, bojim se da će i moji anđeli odleteti“.

„Moramo biti oprezni pred zavodljivošću Izmučenog Umetnika“, piše u „Velikoj čaroliji“. „Ponekad je to uloga... kao Izmučeni umetnik, prolazite zato što ste posebni. Zato što ste osetljivi i kreativni. Zato što ponekad napravite nešto lepo.

Ja ne padam na to. Verujem da možete živeti kreativnim životom i opet se potruditi da u suštini budete pristojna osoba.“

To je sjajna ideja, zar ne? Uprkos čaroliji, predlog je da ne morate biti alkoholičar ili manično depresivni, nema potrebe da sami sebi odsečete uvo ili da se nagutate tabletama da biste izvršili samubistvo ako već želite da pišete, slikate, pevate ili glumite.

Pominje pisca Endrjua Solomona, koji se bavi sopstvenom depresijom u knjizi The Noonday Demon. „Krajnji zaključak je da suprotnost depresiji nije sreća, nego vitalnost, pokret, osećaj da ste živi i na ovom svetu. Sve što možemo iskazati stvaranjem.“

Što se tiče jedne autorkine prijateljice, Suzan, ona je svoju kreativnost ispoljava u klizanju kojim je počela da se bavi u četrdesetoj godini života. „Apsolutno me ne zanima visoka nasuprot niskoj umetnosti i to kome je dozvoljeno da sebe naziva umetnikom. Mene to ne zanima“, kaže. „Jedino što me zanima jeste razlika između života koji je zaostao u kreativnosti i života koji pršti od kreativnosti.“

Uprkos marljivoj posvećenosti pisanju, Gilbertova pronalazi vreme i za Fejsbuk. „Izbegavala sam ga zato što sam mislila da trošim vreme, ali se ispostavilo da sam tu pronašla sjajne grupe ljudi.

Kada sam otkrila svoj glas na Fejsbuku, shvatila sam da upravo tim tonom želim da napišem ovu knjigu.“ Počela je da pravi podkaste za čitaoce koji žele da dele probleme sa kojima se suočavaju. „Zanima me kolektivna dilema o ljudskom postojanju.“

„Kulturološki, stanje na američkom tržištu je takvo da je trenuto lakše baviti se temama čarolije i misterije“, kaže Gilbertova.

„Taj rečnik postoji u okvirima našeg društva, izvan grupice žena koje se bave jogom. Sloboda da se nazovete umetnikom suprotna je od samoponižavanja i samonipodaštavanja. Ove reči, kulturološki, Britanke teško prihvataju.“ Videćemo da li će „Velika čarolija“ to promeniti.

Autor: Sofi Moris
Izvor: independent.co.uk
Prevod: Aleksandra Branković
Foto: Erik Charlton