Elif Šafak: Pandemija nejednakosti skreće pažnju na goruće probleme

„Ove istine“ je novi podkast koji istražuje književnost i dublje istine koje nas povezuju. U vremenu u kome se delimo i razdvajamo, ovaj podkast ima za cilj da nam pokaže kako književnost može da nas vodi ka istini i razumevanju stvari koje nas povezuju.

Donosimo vam deo razgovora sa Elif Šafak i Džonom Frimenom o snazi jezika u pripovedanju u vremenima kada je istina izmeštena i obescenjena.

Reči i jezik su, naravno, osnovni materijal pripovedanja. Oni su vaši alati. Da li se slažete sa time da pisci imaju posebnu ulogu branitelja jezika?

Frimen: Veoma sam srećan što ćemo ovaj razgovor voditi sa Elif čiji rad posebno cenim. Trenutno smo svi zarobljeni sa svojim mislima dok su bolnice pune, a na ulicama se dešavaju nemiri. Jedini izlaz iz svega toga je zapravo kroz preciznu upotrebu jezika i narativa. U smislu, morate da budete precizni i jasni šta neka reč znači, a zatimo morate da je izrazite u priči kako bi ona nešto predstavljala. Zato ne mislim da smo jezički nadzornici, ali ipak to jesmo jer radimo ono što svi pokušavaju, samo to radimo javno.

Šafak: Kada dolazite iz zemlje u kojoj nema demokratije  ili je stalno kompromitovana, pripovedač nema luksuz da bude nepolitičan. Ne mislim naravno na partijsku politiku, već na političnost po pitanju suštinskih problema poput ljudskih prava, vladavine prava, slobode govora, prava žena i manjina. Moramo da govorimo o tim problemima.

Mislim da sve više autora, širom sveta, oseća nužnost da nešto saopšti. Naravno, mi kao pisci obožavamo reči i jurimo priče, ali mislim da nas jednako privlače i stvari o kojima se ćuti. Mislim da je u ovom trenutku to postalo još važnije jer je neophodno da nevidljive učinimo vidljivim.

Moramo da govorimo o nejednakostima. Verujem da je ova pandemija sve postojeće nejednakosti pokazala jasnije, živopisnije i skrenula pažnju na to da ih je neophodno što pre rešiti. One ne smeju da budu fusnote već u centru svake debate.

U tom smislu ne želim da se vratim svetu pre pandemije jer nije bio normalan. Verujem da smo svi na raskrsnici i da moramo da iznova izgradimo svoje živote, svetove, politike i sisteme na nadam se mnogo izjednačeniji, obuhvatniji i pluralističkiji način. Ipak primećujem da se javlja porast suprotnih tendencija koje su prepune tribalizma, nacionalizma i paranoje.

Elif, nedavno ste u jednom članku napisali da „propast demokratije često počinje od jezika“. Možete li nam reći nešto više o tome?

U Turskoj smo svedoci propasti jezika. To je prva stvar koja se promeni – upotreba reči. Na primer, vlada koja je okrenuta protiv novinara, intelektualaca i akademika može taj pokret da nazove veoma benignim imenom – može biti miroljubiv naziv, takav da reč „mir“ postaje izmeštena.

Mi kao pisci verujemo u slobodu govora. Verujemo u snagu reči. Bolno je kada gledate na koji način se reči pogrešno koriste. Sličnu stvar primećujem u Velikoj Britaniji gde živim poslednjih 12 godina – velika transformacija jezika pre i nakon Bregzita. Sada se koristi reč „predaja“ ako krititkujete plan vlade – jer vi se „predajete“ neprijatelju. Odjednom, politika je postala rat, pravo bojno polje između „nas“ i „njih“.

Svoj poslednji roman „10 minuta i 38 sekundi na ovom čudnom svetu“ ste opisali kao ljubavnu priču o Istanbulu. Na koji način koristite pripovedanje da biste dali značenje i integritet ideji ljubavi?

Kad pišem, tudim se da pokažem brojne nijanse osećanja. Znate, nijanse su važne, u to čvrsto verujem. U svetu koji postaje sve polarizovaniji, ne smemo da zaboravimo da možemo da mislimo, govorimo i pišemo sa mnogo više nijansi nego što nam je nametnuto. Narativi koji su u prvom planu utišavaju, brišu i potiskuju u zaborav mnoge priče. Turska je zemlja sa veoma bogatom istorijom, ali je društvo kolektivne amnezije, a naš odnos sa prošlošću je prepun pukotina čije se praznine ispunjavaju ultranacionalističkim ili religijskim interpretacijama.

Postavljanje pitanja je važno, o prošlosti ili sadašnjosti, jer tada shvatamo da postoji mnogo ljudi čije priče nikada nismo čuli – nismo čitali o njima u istorijskim knjigama niti se pojavljuju u mejnstrim narativima. Zato mislim da kada govorim o ljubavi, pripadanju, nepripadanju ili progonu, u srcu uvek nosim želju da dam glas onima koji ga nemaju.

Frimen: Jedna od stvari koje volim u Elifinim knjigama je način na koji daje čitaocu mnogo različitih mapa određenog mesta. Samo sjajni pisci mogu da stvore trodimenzionalni prikaz. Nadam se da će se tome u budućnosti posvetiti više pažnje i ono što volim u romanima, posebno u ovom o kom govorimo, je prikaz prepoznatljivog stvarnog sveta jer mi opisuje mesta na koja možda nikada neću otići.

Kako bi trebalo da izađemo iz svega ovoga nakon pandemije? Kako da uspostavimo nove odnose i šta treba da uradimo sa društvom u širem smislu?

Šafak: U mnogim stvarima bi pandemija trebalo da nam bude poziv na buđenje. Iako ne postoji dobro vreme za pandemiju, mislim da se ova dogodila u posebno lošem trenutku kada smo svedoci urušavanja liberalnih demokratija širom sveta. Možda nam je sada jasnije da je demokratija delikatniji ekosistem nego što smo mislili. Ako se setimo ranih 2000-ih godina, svetom je vladao optimizam jer je sa razvojem tehnologije sve veći broj ljudi verovao da će svuda zavladati demokratije. Sva predviđanja su omanula i mislim da smo otišli u potpunu suprotnost – pesimizam i anksioznost.

Kojim putem ćemo dalje? Moramo da imamo na umu zemlje poput Turske i Rusije u kojima se održavaju izbori, ali one nisu demokratije. Sama glasačka kutija nije dovoljna za održavanje demokratije. Osim izbora, potrebna je vladavina prava, podela moći i sloboda govora, kao i sloboda medija, prava žena i manjina.

U tom smislu mislim da je kultura i jezik igraju važnu ulogu u održavanju demokratije. Brine me to što živimo u vreme kada ima previše informacija, bombarduju nas dezinformacijama, a sve je manje znanja i još manje mudrosti. Mislim da je previše informacija prepreka znanju, a da bismo imali više mudrosti, potrebno nam je više priča kroz koje razvijamo emocionalnu inteligenciju i empatiju.

Frimen: Svim srcem se slažem sa ovim što je Elif rekla. U romanu „10 minuta i 38 sekundi na ovom čudnom svetu“ koristi termin „vodena porodica“ koji se odnosi na grupu prostitutki i ljudi na ivici društva koji gotovo da imaju toliku slobodu da stvore novi svet. Mislim da smo sada u okrutnoj fazi ljudske istorije jer je jaz između onoga što imamo i nemamo sve veći i stvara pritisak na veliki deo populacije.

Elif je u pravu kada kaže da je svet koji smo ostavili pre pandemije bio van kontrole. Zato bi budućnost trebalo da bude u znaku zajednice. U SAD sada vidimo da vlada ne brine o svojim građanima pa se oni brinu jedni o drugima. Ljudi daju novac za banke hrane. To radimo kada su vremena teška. Zato mislim da uz sva pravila koja moramo da postavimo na svoje mesto, mora da postoji sloboda govora i mediji moraju da budu različiti i nezavisni. A mi kao građani moramo da zapamtimo da možemo da stvorimo sopstvene svetove, svoje „vodene porodice“.


Izvor: pen.org
Prevod: Dragan Matković
Foto: By Zeynel Abidin - Dogan Kitap/Turkey- owns the rights / CC BY-SA 4.0 / Wikimedia Commons